4601. Otide Ruben i leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega. Da ovo označava profanaciju dobra preko vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu, i da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena, vidi se iz rerezentacije Rubena, što je vera u doktrini i u razumu, što je prva (prvenstvena) stvar crkve (vidi br. 3861, 3866), ovde ove vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu (o čemu u onme što sledi); i iz značenja leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega, što je profanacija dobra, jer izvršiti preljubu označava izokrenuti ili preljubočiniti dobra (br. 2466, 2729, 3399), ali leći s inočom oca svojega je profanisati ih; i iz značenja Izrailj ču, što znači je da je ova vera bila odbačena. U pravom smislu, time što je Izrailj čuo, označava se da je duhovna crkva znala ovo id a je pristala na to; jer se slušanjem označava prionuti, a Izrailjem, duhovna crkva; ali da se istinska crkva ne slaže, pokazaće se iz onog što će se reći o Rubenu. Ali u unutrašnjem smislu, označava se da je ova vera bila odbačena, jer je se kaže šta je Jakov osećao i mislio o ovome zlom djelu; pa ipak, da mu je to bilo odvratno i da se toga užasavao, jasno je iz proroštva o Rubenu (Ruvimu): Rubene, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda, ne ćeš biti prvi jer si stao na postelju oca svojega, i oskrnuo je legav na nju (Postanje 49:3, 4). pošto je Ruben zbog ovoga bio lišen prvenaštva (1 Dnevnika 5:1). Otuda se vidi da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena. (Da je prvenaštvo vera crkve, može se videti gore, br. 352, 2435, 3325) 2. Profanacija dobra je rezultat vere odvojene od istine crkve i njenoga dobra kada se istina i njeno dobro priznaju i veruju, a čovek živi suprotno njima. Jer kod onih koji odvajaju stvari vere od stvari ljubavi ka bližnjemu u razumu a onda i u životu, zlo se povezuje sa istinom, a obmana s dobrom; a ova povezanost je ono što se naziva profanacijom. Drugi je slučaj s onima koji, iako znaju šta su isine i dobra vere, u srcu ih ne veruju. (Vidi što je rečeno i pokazano pre o profanaciji, br. 301-303, 571, 582, 593, 1001, 1003, 1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2951, 2426, 3398, 3399, 4302, 3498, 3399, 3402, 3489, 3898, 4050, 4289; isto tako, da je profanacija dobra verom odvojenom ime, bila predstavljena Kainom koji ubija Avelja; i time što je Ham bio proklet od svog oca;

kao i Egipćanima koji su se udavili u Crvenome Moru, br. 3325; a ovde Rebenom, br. 3326, 3870.) 3. da bi oni koji pripadaju duhovnoj crkvi moglida se spasu, Gospod jena čudesan način odvojio njehov intelektualni deo od njihovog voljnog dela, i dao Intelektu moć da primi novu volju (br. 963, 875, 895, 927, 928, 1023, 1043, 1044, 2256, 4328, 4493). Kada stoga Intelektualno shvati i opazi dobro vere, i usvoji ga, a čovekovo Voljno (to jest, njegova zla volja) još uvek vlada i zapoveda, tada dolazi do povezivanja istine i zla, i dobra i obmane. Ovo povezivanje je profanacija, i označena je nedostojnim jedenjem i pijenjem pri Svetoj Večeri, što se kaže za one kod kojih se dobro koje je ovde označeno telom, i istina koja jeovde označena krvlju, ne mogu odvojiti, jer stvari koje su spojene na ovaj način, ne mgu se odvojiti ni u večnosti, pa takve stoga čeka najdublji pakao. Ali oni koji znaju šta su istina i dobro vere, ali ih u srcu ne veruju (kao što je slučaj s većinom ljudi danas) , oni ih ne mogu profanisati, jer ih Intelektuslno ne prima i ne požima se njima.

4. Ovde se govori o odbacivanju vere odvojene (od ljubavi ka bližnjemu), jer, u onome što sledi, o istinama i dobrima govori se po njihovom istinskom redu, a neposredno posle toga, o njihovom povezivanju s Racionalnim ili Intelektualnim. Jakovljevi sinovi, koji se ubrzo pominju, su istine i dobra u njihovom istinskom redu, a Isak je Racionalno ili Inelektualno. Dolazak Jakovljev i njegovih sinova Isaku je, u unutrašnjem smislu, ova povezanost s Intelektualnim.

1043. Da oblak predstavlja zatamnjenu svetlost u kojoj je duhovni čovek kada se uporedi s nebeskim čovekom, jasno je iz onoga što je rečeno o dugi; jer duga ne postoji osim kada je u oblaku. Kao što je rečeno, zatamnjenost oblaka kroz koji se probijaju sunčevi zraci, čini da se to pretvara u boje; na taj način boja je onakva kakva je zatamnjenost koju dodiruju svetlosni zraci. Sličan je slučaj s duhovnim čovekom.

Kod njega, zatamnjenost koja se ovde naziva oblak jeste obmana, koja je isto što i proprijum njegovog razuma. Kada se nevinost, ljubav prema bližnjemu i milosrđe usade u njegov proprijum od Gospoda, tada ovaj oblak ne izgleda više kao obmana, već ima izgled istine, zajedno s istinom od Gospoda. Otuda sličnost sa obojenim lukom. Postoji tu izvesna duhovna modifikacija, koja se ne može opisati, osim da je čovek opazi pomoću boja i njihovog porekla. Inače, ne znam kako da to drugačije čovek shvati. Priroda ovoga oblaka kod preporođenoga čoveka može se videti iz njegovog stanja pre preporoda. Čovek se preporođuje kroz ono za šta pretpostavlja da su istine vere. Svako pretpostavlja da je njegova vlastita dogma istinita i od nje stiče savest, iz kojeg razloga, kada stekne savest, svaki postupak protivan onome što on smatra istinom, za njega je postupak protivan savesti. Takav je svaki čovek koji je ponovo rođen. Jer Gospod daje novo rođenje mnogima po svakoj dogmi, a kada su ti ljudi ponovo rođeni, ne primaju nikakvo neposredno otkrovenje, već samo ono što se u njih usađuje kroz Reč i besede iz Reči. Ali pošto primaju ljubav prema bližnjemu, Gospod deluje kroz ljubav prema bližnjemu na njihov oblak, iz kojega izvire svetlost, kao kada sunce udari na oblak, koji tada postaje svetliji i pokazuje razne boje. Tako se u oblaku pokazuje kao luk. Što je oblak tanji, to jest što su brojnije istine vere koje sačinjavaju oblak, to je luk lepši. A što je oblak gušći, to jest što je manje istina vere od kojih se oblak sastoji, to je luk manje lep. Nevinost mnogo doprinosi lepoti duge, oživljavajući svetlost bojama. Svi izgledi istine su oblaci u kojima je čovek kada je u doslovnom smislu Reči, jer jezik Reči je prema izgledima. No, kada veruje u Reč iz prostodušnosti i kada voli bližnjega, iako je i dalje samo u izgledima ili prividima, ovaj oblak je relativno tanji. Upravo u tome oblaku Gospod oblikuje savest kod čoveka koji je unutar Crkve. A nepoznavanje istine su takođe oblaci u kojima je čovek koji ne zna šta je istina vere ni šta je Reč, a još više kada nije čuo za Gospoda. Gospod oblikuje savest u ovome oblaku kod čoveka koji je van Crkve; zato što u njegovom neznanju može biti nevinosti, a tako i ljubavi k bližnjemu. Sve obmane su isto tako oblaci; ali ovi oblaci su tama. I oni su ili kod onih koji imaju lažnu savest – opisanu na drugome mestu – ili kod onih koji je nikako nemaju. Ovo su, uglavnom, osobine oblaka.

Kada se radi o njihovom mnoštvu, njih kod čoveka ima toliko i tako su gusti da bi čovek, kada bi to znao, pitao da li svetlosni zraci od Gospoda mogu ikada da se kroz njih probiju ne bi li se čovek mogao ponovo roditi. Onaj ko misli da ima najmanje oblaka, taj ponekad ima jedan vrlo veliki; a onaj ko misli da ima mnogo oblaka, ima ih malo. Takvih oblaka ima i kod duhovnog čoveka, ali ne toliko kod nebeskog čoveka, jer kod njega je ljubav prema Gospodu usađena u njegov voljni deo, te on stoga prima od Gospoda ne savest, kao duhovni čovek, nego opažanje dobra, a otuda i istine. Kada je voljni deo kod čoveka takav da može primiti zrake nebeske vatre, tada je njegov intelektualni deo njima rasvetljen, te on tada od ljubavi zna i opaža sve istine vere. Tada je njegov voljni deo kao malo sunce, iz kojega zrake sijaju u njegov intelektualni deo. Takav je bio čovek Pradrevne crkve. Ali kada se voljni deo kod čoveka iskvari i postane pakleni, i kada se stoga u njemu nova volja, koja je savest, oblikuje u njegovom intelektualnom delu (a takav je slučaj na kraju bio s čovekom Pradrevne crkve, i tako je sa svakim čovekom koji se ponovo rodi u Duhovnoj crkvi), tada je njegov oblak gust, jer on mora naučiti šta je dobro a šta istina, pošto on njih ne opaža (kao što ih opaža nebeski čovek). Isto tako, tada se obmane neprekidno ulivaju od njegovog crnog voljnog dela, to jest kroz njega iz pakla. To je razlog što se intelektualni deo ne može nikada osvetliti kod duhovnog čoveka kao što može kod nebeskog čoveka. Otuda oblak ovde označava zatamnjenu svetlost u kojoj je duhovni čovek u poređenju s nebeskim čovekom.