3857. A Rahela osta nerotikinja. Da ovo označava da unutrašnje istine nisu bile primljene, vidi se iz reprezentacije Rahele, koja je osećanje za unutrašnju istinu (o kojoj vidi gore); i iz značenja nerotkinja, što znači da nije bilo nauka (doktrine), pa stoga ni crkve; jer ova tvrdnja je suprotno onome što se kaže za Liju, da je Jehova otvorio njenu matericu, čime je označeno da su iz toga proistekli nauci (doktrine) crkava. Razlog da unutrašnje istine nisu bile primljene je u tome, da unutrašnje istine prevazilaze čovekovu veru, jer one se ne oblikuju u ideje niti se one oblače u poljašnje izglede, to jest, u obmane čula, koje vode čoveka, kada čovek ne veruje ni u šta što se ne slaže s ovima (s obmanama čula). Na primer: unutrašnja je istina da nema vremena i prostora u drugom životu, nego umesto toga ima stanja. Pošto čovek u životu tela, kada je u vremenu i prostoru – oblikuje sve svoje ideje u skladu sa prostorom i vremenom, tako da bez vremena i prostora ne može ni da misli (vidi br. 3404); pa stoga, ako mu se stanja u drugom životu ne opišu u pojmovima vremana i prostora, ili preko predmeta koji su u prostoru i vremenu, on ne bi ni opažao ni verovao ništa, pa stoga ne bi primao nikakvu pouku; tako da bi nauk bio neplodan, i ne bi bilo crkve iz toga nauka. Uzmimo još jedan primer: ako se nebeska i duhovna osećanja ne opišu pomoću takvih stvari koje pripadaju svetskim i telesnim osećanjima, čovek ne bi ništa opažao, jer je on u tim osećanjima (svetskim i telesnim), pa stoga je sposoban da stekne neki pojam o nebeskim i duhovnim osećanjima, iako su ona različita i odvojena od onih drugih, kao što je nebo različito od zemlje (br. 3839). Na primer – kad se govori o nebeskoj slavi, ili o nebeskim anđelima – ako takav čovek ne oblikuje ideju o nebeskoj slavi u skladu s idejom svetske slave, on ne bi shvatio ništa, niti bi to priznao. Tako i u drugim slučajevima. Iz ovoga razloga Gospod je govorio u Reči u skladu sa čovekovim shvatanjem, i uz pomoć izgleda (privida). Doslovni smisao Reči ovakve je prirode, ali je i pored toga takav, da sadrži unutrašnji smisao, u kojemu su unutrašnje istine. To je razlog da se kaže za Liji da je Jehova otvorio njenu matericu, i da je Rahela ostalanerotkinja; jer, kao što je rečeno, Lija predstavlja osćanje za spoljašnju istinu, a Rahela osećanje za unutrašnju istinu. Ali pošto su spoljašnje istine te koje čovek prvo nauči, to je Gospod provideo da s reko njih čovek uvodi u unutrašnje istine, i to je ono što je označeno sa i Bog (Gospod) se opomene Rahele i otvori njenu matericu (Postanje 30:22). Ovo se može podupreti primerom crkava u drevno vreme, i njihovim naicima, jer su oni bili oblikovani pomoćiu spoljašnjih istina. Takav je slučaj bio sa Drevnom Crkvom posle potopa, jer su njeni nauci (doktrine) bile reprezentativi i značenja, u kojima su bile pohranjene unutrašnje istine. Većina članova te crkve bili su u svetom bogoštovanju kad su bili u spoljašnjim (istinama), i da im ne neko rekao u početku da ovi reprezentativi i značenja nisu suštinski delovi Božanske službe, nego da su pomoću njih predstavljene nebeske i duhovne stvari, oni bi odbacili takav nauk, i na taj način ne bi bilo crkve. Ovo je još više bio slučaj sa Jevrejskom Crkvom: da je bilo ko rekao ljudima te crkve da su obredi njihove crkve primali svetost od Gospodovih Božanskih stvari u tim obredima, oni to ne bi priznali. Takav je čovek bio kad je Gospod došao na svet, i još je više telesan postao, osobito onaj koji pripada crkvi. Ovo se vidi po samim učenicima, koji su stalno bili sa Gospodom, i koji su čuli toliko puno stvari o Njegovom carstvu, a i pored toga nisu bili u stanju da opažaju unutrašnje istine, pošto nisu bili u stanju da oblikuju neki pojam o Gospodu osim onoga da je On Mesija kojega su očekivali; naime, da će On uzdignuti njihov narod gospodsvom i slavom iznad svih nacija u svemiru. Čak i kada su čuli toliko stvari od Gospoda o Njegovom carstvu, oni su i dalje mislili da će nebesko carstvo biti kao neko zemaljsko carstvo, i da će u njemu Bog Otac biti na najvišem mestu, a posle njega Sin, a onda dvanaestorica, i da će vladati takvim redom; stoga su Jakov i Jovan tražiili da jedan sedi s njegove desne a drugi s njegove leve strane(Marko 10:35-37); a ostali učenici su se ljutili što su ovi želelli da budu veći od njih (Marko 10:11; Mateja 20:24). Iz istog razloga je i Gospod, pošto ih je poučio o tome ko je najveći u nebu (Mateja 20:25-28; Marko 10:42-45), još uvek je goviro onako kako su oni mogli da shvate, rekavši da će oni sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjeva (Luka 22:24, 30; Mateja 19:28); da im je bilo rečeno da pod dvanaest ne misli na njih, nego na one koji su dobru ljubavi i vere (br. 3354, 3488); isto tako da u Gospodovom carstvu nema prestola, suverenosti, ni vladavine kao na svetu, i da njima neće biti dato da sude ni jednog čoveka (br. 2129, 2553), oni bi ovo bili odbacili i, ostavivši Gospoda, bili bi se vratili svaki svom zanimanju. Razlog da je Gospod ovako govorio je je u tome, da bi oni primili spoljašnje istine, i da bi tako bili uvedeni u unutrašnje, jer su poljašnjim istinama koje je Gospod kazivao, pohranjene unutrašnje istine, koje se sa vremenom otvaraju. A kada se ove otvore, spoljašnje istine se rasipaju i služe samo kao sredstva preko kojih se misli o unutrašnjim istinama. Iz svaga ovoga sada se može znati šta je označeno ovim što stoji ovde – da je Jehova otvorio Lijinu matericu i da je imala sinove s Jakovom, a da je Rahela rodila sinove kasnije.

3720. Ovo je doista kuća Božija! Da ovo označava Gospodovo carstvo u poslednjem reda, vidi se iz značenja kuće Božije. Kuća Božija se pominje u mnogim odeljcima Reči, a to u spoljašnjem smislu, ili po smislu slova, označava posvećenu zgradu gde se obavlja bogoštovanje; ali u unutrašnjem smislu, to ozančava crkvu; a u univerzalnom smislu, nebo; a u najunuverzalnijem smislu, Gospodov nuiverzalno nebo; u najvišem smislu, međutim, označava Gospoda Samoga u pogledu Božanskog Ljudskog. U Reči, ponekad čitamo o kući Božijoj, ponekad o hramu, a ova imaju isto značenje, ali s ovom razlikom – da se kuća Božija pominje tamo gde se govori o dobru; do se hram pominje tamo gde se govori o istini. Iz ovoga se jasno vidi da se kućom Božijom označava Gospodova nebeska crkva, a u više univerzalnom smislu nebo nebeskih anđela, a u najuniverzalnijem smislu Gospodovo nebesko carstvo, a u najvišem smislu Gospoda kao Božansko dobro; i da se hramom označava Gospodovo duhovno carstvo, a u više univerzalnom smislu nebo duhovnih anđela, a u još više univerzalnom smislu Gospodovo duhovno carstvo, a u najvišem smislu, Gospoda kao Božansku istinu (vidi br. 2048). Razlog što kuća Božija označava nebesko, koje je od dobra, a hram duhovno koje je od istine, je u tome što u Reči kuća označava dobro (br. 710, 2234, 2234, 2559, 3128, 3652); a isto tako zato što su kod pradrevnih ljudi kuće bili sagrađene od drveta, jer drvo označava dobro (br. 643, 1110, 2784, 2812); dok hram označava istinu, zato što su hramovi bili sagrađeni od kamenja; a da kamenje označava istine, može se videti gore, br. 643, 1296, 1298).

Da drvo i kamen imaju ovakva značenja, nije samo vidljivo iz Reči gde se oni pominju, nego i iz predstava u drugom životu; jer oni koji veruju da se nebo zaslužuje dobrim delima, njima se čini da seku drvo, a oni koji veruju da se zaslužuje znanjem istina, u tome što smatraju da su više upoznati s istinama od ostalih, njima se čini da tešu kamenje; što sam često video. Ovime sam se uverio da je to značenje drveta i kamena, naime, da drvo označava dobro, a kamen istinu; kao i iz iskustva (u drugom životu), da kad se ugleda drvena kuća, pokazuje se ideja dobra, a kada se vidi kuća od kamena, pokazuje se ideja istine; o čemu su me anđeli poučili. To je razlog da kada se u Reči pomene kuća Božija, anđelima se predstavlja ideja dobra, a dobro je onakvo o kakovom se dobru govori na tome mestu, a kada se pominje hram, predstavlja se ideja istine, a istina je takva kao što je ona o kojoj se govori. Iz ovoga se ponovo može zaključiti koliko su duboke i sasvim sakrivene nebeske tajne u Reči. Razlog da se kućom Božijom ovde označava Gospodovo carstvo u poslednjem reda, je to što se govori o Jakovu, koji predstavlja Gospodovo Božansko Prirodno, kao što je gore često pokazano. Prirodno je poslednje reda, jer u ovome se završavaju sve unutrašnje stvari, koje su tu zajedno, pa se bezbojn tvari vide kao jedna, pa stoga je to u relativnoj tami. Ova relativna tama je razmatrana nekoliko puta do sada.