4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

4286. Stih 28. A on reče: od sele se ne ćeš zvati Jakov, nego Izrailj. Da ovo označava Božansko Nebesko-duhovno tada, i da je Izrailj nebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i da tako pripada Prirodnom; i da je sami nebesko-duhovni čovek, koji pripada Racionalnom, Josip, biće jasno iz onoga što sledi o Jakovu i o Izrailju, a isto tako i o Josipu; jer se prvo mora reći šta je nebesko-duhovno ovde. Poznato je zaista u crkvi u naše dane da postoji duhovni i prirodni čovek, ili da da postoji unutrašnji i spoljašnji čovek; ali šta je duhovni ili unutrašnji čovek, to nije dobro poznato, a još manje šta je nebeski čovek, i po čemu se razlikuje od duovnog; a pošto se ovo ne zna, to se ne može znati ni šta je nebesko-duhovni čovek, koji je ovde Izrailj, pa se to mora ukratko izneti 2. . Da postoje tri neba, naime, najdublje, srednje, i poslednje; ili, što je isto, treće, drugo, i prvo, kao što je poznato. Najdublje ili treće nebo je nebesko; jer anđeli se tamo nazivaju nebeskim, jer su u ljubavi ka Gospodu, pa su stoga najdublje poveznti s Gospodom, pa zato što su takvi, oni nadilaze ostale mudrošću, a oni su i nevini, a otuda se nazivaju nevinostima i mudrostima. Ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i na spoljašnje. Srednje ili drugo nebo je duhovno: tamo se anđeli nazivaju duhovnim, jer su u ljubavi ka bližnjemu, to jest, u uzajamnoj ljubavi, koja je takva da jedan voli drugoga više nego samoga sebe; i pošto su takvi, oni su i u inteligenciji, i nazivaju se inteligencija, a. I ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i spoljašnje. Poslednje il rvo nebo, međutim, je isto tako nebesko i duhovno, ali ne u istom stepenu kao prethodna (neba); jer još imaju prirodnog, pa se stoga nazivaju nebesko-prirodni i duhovno-prirodni. I ovi su u uzajamnaoj ljubavi, ali oni ne vole druge više nego sebe, nego kao sebe. Oni su u osećanju dobra i u spoznajama istine; ovi se isto tako razlikuju na unutrašnje i spoljašnje.

3. Ali šta je nebesko-duhovno, biće ukratko rečeno. Oni su nazvani nebesko-duhovnim, za koje se gore reklo da su duhovni, i da su u srednjem ili drugom nebu; oni se nazivaju nebeskim zbog uzajamne ljubavi, a duhovnim zbog inteligencije. Unutrašnji su tamo oni kojisu predstavljeni Josipom, i koji se nazivaju Josip u Reči; a oni tamo koji su spoljašnji, to su oni koji su predstavljeni Izrailjem, i koji se naziaju Izrailj u Reči; prethodni, naime, unutrašnji, koji se nazivaju Josip, pripadaju Racionalnom; ali spoljašnji koji se nazivaju Izrailj, pripadaju Prirodnom. Ovo je razlog da se kaže da je Izrailjnebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i koji pripada Prirodnom; i da je Josip nebesko-duhovni čovek sam, koji pripada Racionalnom. Jer, u univerzalnom smislu, svo dobro, koje pripada ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, naziva se nebesko, a sva istina je odvere i inteligencije, naziva e duhovnom 4. Ovo je sve rečeno kako bi se znalo šta znači Izrailj. Ali Izrailj, u najvišem smislu, označava Gospoda u pogledu Božanskog Nebesko-duhovnog; u unutrašnjem smislu, međutim, označava Gospodovo duhovno carstvo u nebu i na zemlji. Gospodovo duhovno carsto na zemlji je crkva, koja se naziva duhovnom crkvom. A pošto Izrailj označava Gospodovo duhovno carstvo, to Izrailj tako isto označava i duhovnog čoveka, jer u svakom ovakvom čoveku je Gospodovo carstvo; jer jedan čovek je jedno nebo, a isto tako i crkva, u najmanjoj formi (br. 4279). Što se tiče Jakova, njim je, u najvišem smislu, predstavljen Gospod kao Prirodno kako nebesko tako i duhovno; a u u unutrašnjem smislu, Gospodovo carstvo onakvo kakvo je u poslednjem ili prvom nebu, pa stoga i u crkvi. Dobro u Prirodnom je ono što se naziva nebeskim, a istina je ono što se naziva duhovnim. Iz ovoga se vidi šta je označeno Izrailjem a šta Jakovom u Reči, kao i zašto je Jakov dobio ime Izrailj.

5. Ali ove stvari mora da izgledaju zamračeno, zato što malo ljudi zna šta je duhovni čovek, a još manje onih koji znaju šta je nebeski čovek, niti da među nebeskim i duhovnim postoji razlika. Razlog što se ovo ne zna, je to što se ne vide odvojeno dobro ljubavi i milosrđa, od istine vere; a razlog da se to ne opaža je to, što više nema prave ljubavi ka bližnjemu, pa tamo gde je nema, ona se ne može n pažati. Drugi je razlog to, što se čovek malo brine za život posle smrti, a to znači za stvari neba, a mnogo za one koje se tiču stvari ovoga sveta. Kad bi se čovek brinuo o stvarima koje se odnose na život posle smrti, a to znači o stvarima neba, on bi lako razumeo sve što je gore rečeno; jer ono što čovek voli, to on lako i razume, ali teško razume ono što ne voli.

6. Da Jakov označava jedno a Izrailj drugo, sasvim je jasno iz Reči; jer u njenim istorijskim delovima, kao i u proročkim, o njemu se govori kao o Jakovu, a onda kao Izrailju, a ponekad oba imena se nalaze u istom stihu; iz čega se vidi da postoji unutrašnji smisao u Reči, i da se bez toga smisla ovo je bi znalo. Da se o Jakovu govori kao o Jakovu, a onda kao o Izrailju, vidi se iz sledećih odlomaka: A Jakov življaše u zemlji gdje mu je otac bio došljak. A Izrailj ljubljaše Josipa najvećma između svijeh sinova svojih (Postanje 37:1-3). Ovde se prvo Jakov naziva Jakovom, a odmah zatim Izrailjem; a naziva se Izrailjem onda kada se govori o Josipu; Opet: A Jakov videći da ima žita u Egiptu reče sinovima svojim: što gledate jedan na drugoga? I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostlima koji dolažahu (Postanje 42:1, 5). A posle; Tako se vratiše iz Egipta, i dođoše u zemlju Hanansku k Jakovu ocu svojemu. Ali kad mu kazaše sve riječi Josipove, i vidješe kola, koja posla Josip po oca, tada oživje duh Jakova oca njihova. I reče Izrailj: dosta mi je kad je još živ moj sin Josip; idem da ga vidim dokle nijesam umro. (Postanje 45:25, 27, 28). Opet; Tada pođe Izrailj sa svijem što imaše i došav u Bersabeju, prinese žrtvu Bogu oca svojega Isaka. I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! I pođe Jakov u Bersabeju; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova oca svojega i djecu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj. (Postanje 46:1, 2, 5). U istom poglavlju: A ovo su imena djece Izrailjeve što dođoše u Egipat: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruben (Postanje 46:8), Dalje: Poslije dovede Josip i Jakova oca svojega i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona. A Faraon reče Jakovu: koliko ti ima godina? Odgovori Jakov Faraonu: meni je sto i trideset godina kako sam došljak. I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona (Postanje 47:7-9). U istom poglavlju: A djeca Izrailjeva življahu u zemlji Egipatskoj u kraju Gesenskom, i držahu ga, i narodiše se. I Jakov poživje u zemlji Egipatskojsedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i četrdeset i sedam godina. A kada se približi vrijeme Izrailju da umre, dozva sina sviojega Josipa i reče mu (sihovi 27-29).

Opet: I javiše Jakovu i rekoše: evo sin tvoj Josip ide k tebi. A Izrailj se okrijepi, te sjede na postelji svojoj. I reče Jakov Josipu: Bog svemogući jav e meni u Luzu (Postanje 48:2, 3). A naziva se Izrailjem u istom poglavlju (stihovi 8, 10, 11, 13, 14, 20, 21). I na kraju: Poslije sazva Jakov sinove svoje i reče. Skupite se da vam javim šta će vam biti do pošljetka. Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslučajte Izrailja oca svojega. A kad izgovori Jakov zapovijesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, u umrije, i pribran bi k rodu svojemu Postanje 49:1, 2, 33). Iz ovih odlomaka sasvim je jasno da se o Jakovu ponekad govori kao o Jakovu, a ponekad kao o Izrailju, te da tako Jakov označava jednu stvar, a Izrailj drugu; ili da je jedno označeno Jakovom, a drugo Izrailjem, i da se ne može znati koja je ovo tajna bez unutrašnjeg smisla.

7. Ali šta Jakov znači a šta Izrailj, rečeno je gore. U opšte, Jakovom u Reči označava se spoljašnje crkve, a Izrailjem unutrašnje; jer svaka crkva ima spoljašnje i unutrašnje, ili je unutrašnja ili spoljašnja. A pošto je ono što je označeno Jakovom i Izrailjem, i pošto sve crkve je od Gospoda, otuda, u najvišwem smislu, kako Jakov tako i Izrailj označavaju Gospoda, Jakov Njegovo Božansko Prirodno, a Izrailj Božansko Duhovno. Otuda, spoljašnje Gospodovog carstva i Njegove crkve, je Jakov, a unutrašnje je Izrailj – kao što je očioto iz sledećih odlomaka, u kojima je svaki imenovan u svom vlastitom smislu. U Jakovljevom proroštvu, tada Izrailju: Ojačaše mišice ruku njegovijeh od ruku jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta pastir i kamen Izrailju (Postanje 49:24), Kod Isaije: Ali sada čuj, Jakove, slugo moj i Izrailje, kojega izabrah. Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju, izliću duh svoj na natražje. Ovaj će reći: ja sam Jehova a onaj će se zvati po imenu Jakovljevom, a drugi će pisati svojom rukom , i prezivaće se imenom Izrailjevim(44:1, 3, 5): Gde i Jakov i Izrailj jasno označavaju Gospoda, a sjeme i natražje Jakovljevo i Izrailjevo, označava one koji su u veri u Njega. U Balamovom proročanstvu kod Mojsija: Ko će izbrojiti prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? (Brojevi 23:19). I opet: Jer nema čini na Jakova ni vradžbina na Izrailja; u ovo doba govoriće se o Jakovu i o Izrailju, šta je učinio Bog (stih 23). Dalje: Kako su lijepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailje! Brojevi 24:5. I opet: Vidim ga, ali ne sad; gledam ga, ali ne iz bliza; izaći će zvijezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja (stih 17), Kod Isaije: Čuj me, Jakove i Izrailje, kojega pozvah: ja sam prvi, ja sam i poslednji (Isaija 48:12).

Opet: Jednom će se ukorijeniti Jakov, procjetaće i uzrast Izrailj, i napuniće vaseljenu plodom (Isaija 27:6).

Kod Jeremije: Ti se dakle ne boj, Jakove slugo moja, govori Jehova, i ne plaši se, Izrailje Jeremija 30:10).

Kod Miheja: Doista ću te sabrati svega, Jakove, doista ć kupiti ostatak Izrailja; postaviću ih zajedno kao ovce Bosorske Mihej 2:12).

8. Iz kojeg je razloga Jakov dobio ime Izrailj, vidi se iz samih reči kad mu je dato ime:- Od sele ime ti neće biti Jakov, nego Izrailj, jerse kao borio s Bogom i s ljudima, i odolio si. Jer u izvornom jeziku Izrailjznači onaj koji se borio s Bogom kao prvak (knez), čime se označava u unutrašnjem smislu da je On pobedio u borbama iskušenja; jer iskušenja i borbe u iskušenjima bila su sredstva pomoću kojih je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskim (br. 1737, 1813{ign95} i na drugim mestima); a iskušenja i pobede u iskušenjima su ono što čini čoveka duhovnim; iz kojeg je razloga Jakov bio ime Izrailj kad je pobedio u rvanju. {ign94}Da rvanje označava biti iskušavan{ign95} može se videti gore 4274), Poznato je da se Crkva, ili čovek Hrišćanske Crkve naziva Izrailjem; ali niko u Crkvi nije Izrailj osim onaj koji je postao duhovan pomoću iskušenja. Samo ime to pokazuje. Da je kasnije potvrđeno da Jakov treba da se zove Izrael, vidi se iz onoga što sledi u drugom poglavlju, gde su ove reči: I javi se Bog Jakovu opet, po što izide iz Padam-Arama, i blagoslovi ga. I reče mu Bog: ime ti je Jakov; ali se od sele ne ćeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj. I nadjede mu ime Izrailj. (Postanje 35:10, 11).

Razlog za ovo porvrđivanja kazaće se kasnije.