4434. Stih 3. I prionu srce (duša) njegovo za Dinu kćer Jakovljevu, i djevojka mu omilje, i on joj se umiljavaše. Da ovo označava naklonost ka povezivanju, vidi se iz značenja prionu srce (duša), što je naklonost. Da je to naklonost ka povezianju, jasno je, jer stvari koje pripadaju bračnoj ljubavi, u unutrašnjem smislu, sadrže duhovno povezivanje, a to je povezivanje istine sa dobrom, i dobra s istinom. Razlogzašto ono što pripda bračnoj ljubavi, u unutrašnjem smislu, sadrži ovo povezivanje, je to što bračna ljubav potiče od braka istine i dobra, i dobra stine (br. 2618, 2727. (2729, 2737, 2893, 3132). Otuda se izopačavanje (preljubočinstvo) dobra označava preljubom, a krivotvorenje istine kurvarstvom (br. 2466, 2729, 2750, 3399). Iz svega ovoga može se videti da se svim što je izneseno u ovome poglavlju o Sihemu i Dini, da se u unutašnjem smislu označava povezivanjeistine predstavljene Sihemom s osećanjem istine petstavljenim Dinom; takoda se rečima, njegovo srce (duša) prionu za Dinu, označava naklonost ka povezivanju.

2. Kako se u celom ovom poglavlju govori o bračnoj ljubavi prema Dini, i kako ju je Sihem tražio za ženu, i kako se stvarima koje pripadaju bračnoj ljubavi označava duhovno povezivanje, to je dopušteno da potvrdimo iz Reči da brakovi i ono što pripada brakovima sadrži samo to (duhovno povezianje).

Kod Jovana: Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu; jer dođe svadba Jagnjetova, i žena njegova pripravljase. I reče: napiši: blago onima kojisupozvani na večeru svadbe Jagnjetove (Otkr. 19:7, 9).

Kod istog: I ja vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I dođe k meni jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša napunjenih sedam zala pošljednjijeh, i reče mi: hodi da ti pokažem nevjestu, Jagnjetovu ženu. I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, sveti Jerusalim, gdje silazi s neba od Boga (Otkr. 21:2, 9. 10). Da se ovim što se kaže o veridbi i braku označava Gospodovo povezivanje s crkvom, i to pomoću istine i dobra, vrlo je jasno dasveti grad iNovi Jerusalim označavaju samo crkvu. (Da je gradistina crkve, može se videti gore, br. 402, 2268, 2449, 2451, 2712, 295, 3216; i da je Jerusalim duhovna crkva, br. 402, 2117, 3654).

3. Kod Malahije: Juda čini nevjeru, i gad se čini u Izrailju i u Jerusalimu; jer skrvni Juda svetinju Gospodovu, koju bi mu valjalo ljubiti, ženeći se kćerju tuđega boga. A vi govorite: za što! Za to što je Jehova svjedok između tebe i žene mladosi tvoje, kojoj ti činiš nevjeru, a ona ti je drugarica i žena, s kojom si u vjeri Malahija 2:11, 14); gde ženeći se kćerju tuđega boga znači povezivanje sebe s obmanom umestos istinom, koja je žena mladosti tvoje.

4. Kod Jezikilja: I uzimala si sinove svoje i kćeri svojekoje si rodila, i njih si im prinosila da ih spale. Malo ti bješe kurvarstva tvojega. A ti nisi samo njihovijem putem hodila, niti si samo činila po njihovijem gadovima, kao da ti to bješe malo, nego si bila gora od njih na svijem putovima svojim. (Jezekilj 16:20? 16:45).

Ovde se govori o gadovima (gadostima) Jerusalima koji se, pošto su to bila zla i obmane, opisuju u ovom poglavlju stvarima koje su suprotne braku, to jest, preljubama i kurvarstvom. Muževi koje su one prezirale, su dobra; a sinovi su istine, a kćeri, njihova osećanja.

5. Kod Isaije: Veseli se (pjevaj), nerotkinjo, koja ne rađaš, zapjevaj i poklikni, i koja ne trpiš muka od porođaja, jer pusta ima više djece nego ona koja ima muža, veli Jehova. Jer ti je muž tvorac tvoj, ime mu je Jehova nad vojskama, a izbavitelj ti je svetacIzrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se. Jer kao ženu ostavljenu i u duhu ožalošćenu dozva te Jehova, i kao mladu ženu puštenu, govori Jehova. A sinovi će tvoji svi biti naučeni od Jehove, i obilan mir imaće sinovi tvoji (Isaija 54:1, 5, 6, 13). Pošto se brakom označava spajanje dobra i istine, i istine i dobra, može se videti i šta se označava sa muž i žena, sa sinovi i kćeri, sa udovica, sa razvedena, sa roditi, sa biti u trudovima, biti osavljena, i biti nerotkinja; jer ovo se odnosi na brak. Šta ovo označava u duhovnom smislu, bilo je često objašnjavano.

6. Kod istoga: Siona radi ne ću umuknuti, i Jerusalima radi ne ću se umiriti, dokle ne izađe kao svjetlost pravda njegova i spasenje se njegovo razgori kao svijeća. Ne ćeš se više zvati ostavljena, niti će se zemlja tvoja zvati pustoš, nego će se zvati milina moja, izemlja tvoja udata, jer ćeš biti mio Jehovi i zemlja će tvoja biti udata. Jer kao što se momak ženi djevojkom, tako će se sinovi tvoji oženiti tobom; i kako će se tebi radovati Bog tvoj (Isaija 62:1, 4, 5).

Onaj ko ne zna unutrašnji smisao Reči, može da pretpostavi da su ovakve stvari u Reči samo upoređivanja, kao što su mnogi izrazi u običnom govoru, i da je to razlog zašto se crkva upoređuje sa kćeri, sa devicom, i sa ženom; a to znači, da se stvari koje pripadaju veri i ljubavi ka bližnjemu upoređuju sa brakom. Ali sve stvari u Reči su predstave duhovnih i nebeskih stvari, pa su stoga stvarne korespondencije; jer je Reč došla iz neba; a pošta je došla otuda, njeno poreklo je Božansko nebesko i duhovno, kojemu te stvari, koje pripadaju smislu slova, korespondiraju. Otuda i to da je Gospod uporedio carstvo nebesko (to jest, Njegovo carstvo u nebu i Njegovo carstvo na zemlji, koje je crkva) sačovekom, carem koji je načinio svadbu sinu svojemu, i pozvao mnoge (Mateja 22:2 i sledeći); a isto tako sa deset devojaka koje uzeše žiške svoje da sretnu ženika (Mateja 25:1i sled). Isto tako, Gospod je nazvao one koji pripadaju crkvi svatovima (sinovima svadbe): A Isus reče im: eda li mogu svatovi plakati dok je jima ženik? Nego će doći vrijeme kad će se oteti od njih ženik, i onda će postiti (Mateja 9:15).

8. Otuda se i osećanje dobra i osećanje istine nazivaju radost i veselje ženika i nevjeste, jer veselje je od i u osećanjima; kao kod Isaije: Jer kao što se momak ženi djevojkom, tako će se sinovi tvoji ženiti tobom; i kako se raduje ženik nevjesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj (Isaija 62:5).

Kod Jeremije: Glas radostan i glas veseo, glas ženikov i glas nevjestin, glas onijeh koji će govoriti: slavite Jehovu nad vojskama, jer je dobar Jehova, jer je do vijeka milost Njegova Jeremija 33:11).

Kod istoga: I učiniću. te će iz gradova Judinijeh i s ulica Jerusalimskih nestati glasa radosna i glasa vesela, glasa ženikova i glasa nevjestina; jer će im zemlja opustjeti Jeremija 7:34; 16:9; 25:10).

Kod Jovana: I vidjelo žiška ne će više svijeliti u tebi, i glas ženika i nevjeste ne će više čuti u tebi, jer trgovci tvoji bijahu boljari zemaljski (Otkr. 18:23).

9. Pošto preko ljubavi koja je istinska, brakovi na zemlji korespondiraju nebeskom braku, koji jebrak dobra i istine, stoga zakoni koji su proglašeni u Reči o zarukama i o brakovima, korespondiraju duhovnim zakonima nebeskoga braka; kao onaj, da mogu da se ožene samo jednom ženom (Marko 10:2-8; Luka 16:18); jer tako je sa nebeskim brakom, dase dobro može spojiti samo sa svojom i nijednom drugom istinom, a istina samo sa svojim dobrom. Ako bi se dobro spojilo sa bilo kojom drugom istinom, ne bi opstalo, nego bi se raspalo i nestalo. U duhovnoj crkvi žena predstavlja dobro a muž predstavlja istinu, ali u nebeskoj crkvi muž predstavlja dobro a žena istinu; i – što je misterija – oni ne samo da predstavljaju , nego oni i po svojim delatnostima korespondiraju njima (dobru i istini).

10. Isto tako, zakoni proglašeni u Starom Zavetu o brakovma, korespondiraju sa zakonima nebeskoga braka; kao u Izlazak 21:7, 11; 22:27, 28; isto tako o zabranjenim stepenim (srodstva)(Levitska 18:6-20), o kojima, po GospodovojBožanskoj milosti, na drugome mestu. Da stepeni (srodstva) i zakoni braka imaju poreklo u zakonima istine i dobra, koji se odnose na nebeski brak, vidi se kod Jezikilja: Sveštenici i Leviti dase ne žene udovicm i puštenicom nego djevojkom od sjemena doma Izrailjeva, ili udovicom sveštenika neka se žene Jezekilj 44:22. Predmet o kojemu se ovde govori je sveti grad Jerusalim i nebeski Hanan; jasno je da ovo predstavlja Gospodovo carstvo i Njegovu crkvu. Sledstveno, Levitima nisuozačeni Leviti, niti udovicama i puštenicama udovice i puštenice, nego ono što korespondira.

2588. (Zbog) žene Avramove: da ovo označava da se duhovna istina može spojiti s nebeskim dobrom, vidi se iz reprezentacije Sare kao žene, koja označava duhovnu istinu spojenu s nebeskim dobrom, o čemu vidi br. 148, 1901, 2065, 2172, 2173, 2198, 2507; i iz reprezentacije Avrama, koji je nebesko dobro spojeno s duhovnom istinom, o kojoj vidi br. 2011, 2172, 2198, 2501; da li se naziva duhovna istina i nebesko dobro, ili Gospod, to je ista stvar, jer je Gospo ama istina i samo dobro, i sami brak istine i dobra, i dobra i istine. Kako stoje ove stavri, može se videti i iz objašnjenja, ali pošto je to jedan od predmeta koji su danas zamračeni, dozvoljeno je ilustrovati to koliko je god o moguće. Predmet o kome se ovde govori je nauk (doktrina) vere, o kojoj je Gospod razmišljao u Svom detinjstvu, naime, da li je dopušteno u nju ulazili pomoću racionalnih stvari, i na taj način oblikovati ideje o tome. Razlog da je On ovo mislio od Svoje ljubavi da čini dobro ljudskom rodu, a oni (ljuidi) su takvi da ne veruju ono što ne shvaćaju na racionalan način. Ali je opazio od Božanskog da ovo ne treba činiti, pa je stoga On sebi otkrio nauk od Božanskog, a u isto vreme je to učinio od svih svih stvari u svemiru, koje su tome potčinjene, a to su racionalne i prirodne stvari. Kako soji stvar sa stvarima nauka vere kod ljudi, bilo je gore pokazano (br. 2568), naime, da postoje dva načela od kojih oni misle, negativni i afirmativni (potvrđujući); i da oni koji misle od negativnog načela, da su to oni koji ništa ne veruju ako u to nisu ubeđeni preko racionalnih i znanstvenih stvari, i čulnih stvari; a oni koji misle od afirmativnog načela, su oni koji veruju da je istinito jer je to Gospod njima rekao u Reči, a to su oni koji imaju veru u Gospoda. Oni koji su u negativnom načelu u pogledu onoga da je nešto istinito pošto je napisano u Reči, oni kažu u svojim srcima da su voljni verovati kada se ubede pomoću racionalnih i znanstvenih stvari. Činjenica je, međutim, to da oni nikad ne veruju, ni kad se ubede preko osetila tela, kao vida, sluha, i dodira, jer uvek daju sveže razloge potivu ovakvih ubeđenja, na koji način na kraju ugase svu veru, i u isto vreme okrenu svetlo racionalnog u mrak, to jest u obmane. Ali oni koji su u afirmativnom načelu, to jest, koji veruju da je nešto istinio jer je Gospod tako rekao, oni stalno potvrđuju, a njihove ideje se prosvetljuju i jačaju od racionalnih i znanstvenih stvari, čak i od čula; jer čovek (koji je u afirmativnom) dobija svetlost samo preko racionlnih i znanstvenih stvari; to je slučaj sa svakim.

Kod ovih poslednjih nauk živi, i za njih se kaže da su isceljeni, i da rađaju: ali kod prethodnih, nauk umire, i za njih se kaže da im je materica zatvorena. Otuda se vidi šta je to ući u nauk vere preko racionalnih stvari, a šta je ući u racionalne stvari od nauka vere. No ove ćemo stvari ilustrovati primerima. To je iz nauka vere iz Reči, naime, da je prva i načelna stvar nauka ljubav ka Gospodu i milosrđe prema bližnjemu. Oni koji su afirmativu u pogledu ovog nauka, oni mogu da uđu kad od zažele u racionalne nanstvene stvari, pa čak i u čulne stvari, svak prema svome daru, svom znanju, i svome iskustvu; pored toga, što više ulaze (u racionalne stvari) , to su više ubeđeni, jer je sveopšta priroda puna potvrđivanja (stvarii pomoću kojih se nauk vere potvrđuje). Ali oni koji poriču ovu glavnu i načelnu stvar nauka, i žele da se prvo uvere pomoću doslovnih i racionalnih stvari da je nešto istinito, nikad ne dopuštaju da ih se ubedi, jer to oni odriču u srcu, i uvek uzimaju stav zasnovan na nekom drugom načelu, za koji misle da je suštinski. Na kraju, potvrđujući se u svom načelu, oni se zaslepe tako da ne mogu znati šta je ljubav ka Gospodu ili milosrđe prema bližnjem; i pošto se ubede u onome što je suprotno, oni se na kraju ubede da nema druge ljubavi u kojoj se može uživati osim ljubavi prema sebi i svetu; i oni se ubede u ovome toliko, ako ne u nauku a ono u životu, da prigrle paklenu ljubav umesto nebeske. Ali kod onih koji nisu ni u negativnom ni u afirmativnom načelu, nego sumnjaju dok ne poreknu ili ne potvrde, njihov slučaj je kao što je pomenuto gore (b. 2568), naime, da oni koji naginju zlom živiotu, upadaju u negativno načelo; a oni koji naginju dobrom životu, oni se vode prema afirmativnom načelu. Ovo jednog primera: jedna od prvih stvari nauka vere je da je sve dobro od Gospoda, a sve zlo od samog čoveka. Oni koji su u afirmativnom da je tako, mogu se utvrdii sa mnogo stvari kako racionalnih tako i iz reči-znanja, na primr, da nijedno dobro ne može da dolazi osim od dobra samog, to jest, od izvora dobra, tako od Gospoda, i da je počeak dobra samo iz toga izvora. I on to može sebi ilustovati svim onim stvarima koje su istinski dobre u njemu, u drugima, i u zajednici, kao i u stvorenom svemiru. Ali oni koji su u nagativnom, oni su utvrđuju u suprotnim stvarima pomoću svega o čemu misle, sve dok na kraju ne znaju šta je dobro, nego raspravljaju između sebe šta je najviše dobro, ne znajući šta je nebesko i duhovno dobro od Gospoda preko kojega oživljava niže dobro, i da je pravo zadovoljstvo samo ono koje proističe iz ovoga; neki misle da ako dobro ne dolazi od njih, a ne može da dođe niotkuda drugo. Opet, uzmite kao primer ovo: da oni koji su u ljubavi ka Gospodu i ka bližnjemu, da oni mogu primiti istine nauka, i mogu imati veru u Reč, ali ne oni koji koji su u ljubavi prema sebi i prema svetu ili, što je isto, da oni koji su u dobru, da oni mogu verovati, ali ne oni koji su u zlu. Oni koji su u afirmativnom, mogu se ubediti od razuma i znanja o bezbrojnim stvarima; od razuma, da primete, da se dobro i istina slažu, ali n stina i zlo, i da pošto su svi koji su u obmani, oni su i u zlu, a obmana dolazi od zla, i da ako u nekim slučajevima i ima nešto istine, to je samo na usnama, a ne u srcu; od znanja se mogu ubediti ako pomisle da , na primer, da istine razgone zla, i da zli odbacuju istine. Ali oni koji su u negativnom načelu, oni se ubede da svako, bilo kakvog da je karaktera, da i onaj koji uživa u osveti, u mržnji, i u prevari, da je u stanju da veruje kao i drugi, i oni se toliko ubede u ovo, da na kraju sasvim odbace dobro života iz nauka, i kada ovo urade, oni ne veruju ni u šta. Da bi se još bolje videlo da je ovako, uzmimo sledeći primer: Oni koji su u afirmaivnom da je Reč tako napisana da bi sadržavala unutrašnji smisao koji se ne pokazuje u slovu, mogu se potvrdii u ovome mnogim racionalnim stvarima, kao ovim: da preko Reči čovek ima vezu s nebom; da postoje saobraznosti prirodnih s duhovnim stvarima, i da se ove ne pokazuju kakve su zaista; da su ideje unutrašnje misli sasvim drugačije od materijalnih ideja, koje ulaze u izraze govora, da čovek, dok je još na svetu, može da bude u nebu preko Reči, koja je za oba sveta, jer je on rođen da bi živeo u oba; da se izvestan Božanski utiaj uliva u neka stvari razuma i osećanja, kada se Reč čita; da mora da je nešto napisano što je došlo iz neba, i da stoga Reč ne može biti u svom izvoru onakva kakva je u slovu; i da može biti sve samo zato što unutar nje ima nešto sveto. U ovo se mogu uveriti kad pomisle da su u stara vremena ljudi (poučavani) u pretstavama, i da su spisi Drevna Crkve bili takve prirode; isto tako, da su spisi mnogih Neznabožaca ovoga porekla; da se ovaj stil poštovao kao svet u crkvama, i među učenim Neznabošcima; knjige nekoliko pisaca se mogu pomenuti kao primeri (ovakvog pisanja). Ali kad oni koji su u negativnom i ne odriču sve ove stvari, oni ih ipak ne veruju, i ubede se da je Reč onakva kakva je u slovu, i da je po svem izgledu svetske prirode, ali da je i pored toga duhovna; ali gde je to duhovno sakriveno, za to oni ne mare, iako iz više razloga to dopuštaju; i to oni mogu da potvrde. Da bi ovo shvatili oni koji su jednostavni, uzmimo ovaj primer: Oni koji su u afirmativnom da vid nije od oka, nego od duha, koji pomoću oka, kao telesnog organa, vidi stvari koje su u svetu, taj se utvrđuje u ovome sa mnogo toga, kao na primer sledećim: da stvari koje se čuju u razgovoru, da one imaju vezu s izvesnim unutrašnjim vidom, i da se te stvari tamo prenose, što ne bi mogao biti slučaj da nema unutrašnjeg vida; isto tako, da se ono o čemu se misli, da se to vidi unutrašnjim vidom; da neke osobe t ide jasnije, a neka manje jasno; dalje, da stvari koje mi zamišljamo, da se one pokazuju umu u oblicima koji su slični predmetima vida; i dalje, da ako duh, koji je u telu, ne bi video ono što oko, kao organ tela, upija, to duh u drugom životu ne bi mogao da vidi, iako mora da ima bezbroj stvari koje telesno oko ne može da vidi; osim toga, mogli bi da razmišljaju o snovima, osobito snovima proroka, u kojima su stvari viđene jasno kao po danu, ali ne telesnim očima; na kraju, ako vole filosofske stvari, oni se mogu ubedii u gornju istinu ako pomsle da spoljašnje stvari ne mogu ući u unutrašnje, isto kao što ono što je složeno ne može ući u ono što je prosto; pa da stoga telesne stvari ne mogu da uđu u stvari duha, nego samo obratno; i uz mnoge druge razloge, sve dok se ne ubede da vid pripada duhu, a ne oku. Svi oni koji su u negativnom, sve ove stvari nazivaju ili prirodnim ili fantazijama; i kad im se kaže da duh poseduje i uživa savršeniji vid nego čovek u telu, oni ismevaju takvu ideju, i odbavuju je kao praznu priču, misleći da bi živeli u mraku kad bi bili lišeni očnog vida, iako je obratno istina, a to je da su tek onda u svetlosti (tek kad su u drugom životu). Iz ovih se primera može videti šta to znači ulaziti od istina u racionalne stvari i znanstvene stvari, a šta ulaziti od racionalnih i znanstvenih stvari u istine, naime, da je prethodno u skladu sa redom, a potonje protivno redu; i da kada se radi prema redu, čovek biva prosvetljen, ali kada se radi protivu reda, onda je zalsepljen. Otuda se vidi od kolike je važnosti da se istine znaju i veruju, jer se preko istina čovek prosvetljuje dok se preko obmana zaslepljkuje. Istinama se uz pomoć racionalnog otvara ogromno i skoro bezgranično polje. Dok se obmanama u upoređeunju skoro ništ ne otvara, iako že da izgleda drugačije; otuda to da anđeli uživaju tako veliku mudrost, jer su oni u istinama, jer istina je sama svetlost eba. Oni koji su se zaslepili tako što nisu verovali ništa što nisu mogli shvatiti čulima, sve dok na kraju nisu ništa verovali, oni su se u drevna vremna nazivali zmijama sa drveta poznanja, je su mnogo umovali od čulnih stvari i obmana koje iz njih potiču, koje obmane lako ulaze u čovekov razum i u čovekovo verovanje, i tako ga zavode, vidi br. 195, 196. U drugom životu oni se razlikuju od drugih duhova, da kad se govori o veri, oni umuju da li je tako, pa i kad im se pokaže hiljadu puta da je tako, oni pokazuju negaivnu sumnju protiveći se svemu što potvrđuje (istinu vere), i to bi oni činili do u večnost. Stoga su oni toliko zaslepljeni da nemaju ni zdravog razuma, to jest , ne mogu d hvate šta je dobro i istinito; pa ipak, svaki od njih misli da ima više mudrosi nego svi u svemiru, smatrajući da se mudrost sastoji u tome da se obara ono što je Božansko, i da se sve svodi na prirodu. Mnogi koji se smatraju mudrima na svetu, više su ovakvoga karaktera nego ostali; jer što se više onaj koji je u negativnom ističe znanjem i nekim darom, on je više bezuman od drugih; a onaj koji je u afirmativnom, što više se ističe znanjem i talentom, to postaje mudriji. Negovanje Racinalnog pomoću znanja nikome se neosporava, ali je zabranjeno otvrdnuti protivu istina vere, koje su istine Reči. O ovome se predmetu mnogo govori u Reči, gde se Asur (ili Asirija) i Egipat pominju; jer se Asurom označava umovanje, vidi br. 119. 1186; a Egiptom znanje (nauka), vidi br 1164, 1165, 1186, 1462. O onima koji pomoću znanstvenih i racionalnih stvari žele ući u stvari nauka vere i u Božanske stvari, i koji tako postaju bezumni, ovako o njima piše kod Isaije: I razdražiću Egipćane jedne na duge, te će vojevati brat na brata i prijatelj na prijatelja, grad na grad, carstvo na carstvo. I nestaće duha Egipta i namjeru njegovu razbiću, i tada će pitati svoje idole i opsjenare i vrače i gatare. I nestaće vode iz mora i rijeke će presahnuti, zasušiti se. Jehova je izlio među njih duh prijevarni, te učiniše da posrće Egipat u svijem poslovima kao što posrće pijan čovjek bljujući (Isaija 19:2, 3, 5-7, 14).

Opet: Teško onima koji odu u Egipat za pomoć, koji se oslanjaju na konje i uzdaju se u kola što ih je mnogo, i u konjike, a ne gledaju na sveca Izrailjeva i ne traže Jehovu. Ali je i on mudar, i navući će zlo, i ne će poreći svoje riječi, nego će ustati na dom nevaljalijeh i na one koji pomažu onima koji čine bzakonje (Isaija 31:1. 3).

Opet: I Asirac će pasti od mača ne čovječjega i mač ne čovječji poješće ga, i bježaće ispred mača, i mladići će njegovi plaćati danak Jezekilj 31:8. Slično kod Jeremije: Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode. Je li Irael rob? Je li rob u kući rođen? Za što posta grabež? Nijesi li sam sebi učinio ostaviv Jehovu Boga svojega kada te vođaše putem? A sada što će ti put u Egipat da piješ vode Serske? Što će ti put Asirski da piješ vode iz rijeke? O rode, vidite riječ Jehovinu; bijah li pustinja Izraelu ili mračna zemlja? Za što govori moj narod: gospodari smo, ne ćemo više doći k sebi? Za što trčkaš tako mijenjajuću svoj put? Posramićeš se od Egipćanina kako si se posramio od Asirca Jeremija 2:13, 14, 17, 31, 36).

Opet: Onda čujte riječ Jehovinu, koji ste ostali od Jude; ovako veli Jehova Bog nad vojskama Izraelov: ako vi okrenete lice svoje da idete u Egipat i otidete da se naselite ondje, ondje će vas u zemlji Egipatskoj stignuti mač kojega se bojite, i glad radi koje se brinete, goniće vas ondje u Egiptu i ondje ćete pomrijeti. I svi ljudi koji su okrenuli lice svoje da idu u Egipat da se ondje nasele, izginuće od mača i od gladi i od pomora, i ni jedan ih neće ostati niti će koji uteći od zla koje ću pustiti na njih Jeremija 42:15-17 i sledeći stihovi).

Kod Jezikilja: I svi će stanovnici Egipatski poznati da sam ja Jehova, jer su štap od trske domu Izraelovu. Kad te uhvate u ruku, ti se slomi i rasječe im sve rane; i kad se nasloniše na te, ti se prebi i probode im sva bedra. Za to veli Jehova Bog: evo, pustiću na te mač, i istrijebiću iz tebe ljude i stoku. I zemlja će se Egipatska opustošiti i biti pusta, i poznaće se da sam ja Jehova, jer reče: moja je rijeka, i ja sam je načinio. Za to evo me na tebe i na rijeke tvoje, i obratiću zemlju Egipatsku u pustoš i samu pustinju, od kule Sijenske do međe Etiopske Jezekilj 29:6-9).

Kod Osije: I Efraim je kao golub, lud, bezuman: zovu Egipt, idu u Asirsku. Kad otidu, razapeću mrežu svoju na njih, kao ptice nebeske svući ću ih, i karaću ih Osija 7:11-13).

Opet: Opkolio me je Efraim lažju i dom Izrailjev prijevarom; ali Juda još vlada s Bogom i vjeran je sa svetima. Efraim se hrani vjetrom, i ide za ustokom; svaki dan množi laž i pogibao, i hvataju vjeru s Asircem i nose ulje u Egipat Osija 12:1, 2).

Opet: Izraele, što se kurvaš odstupivši od Boga svojega, miluješ platu kurvarsku po svijem gumnima žitnijem. Oni ne će nastavati u zemlji Jehovinoj; nego će se vratiti Efraim u Egipat, i oni će jesti nečistio u Asirskoj. Jer gle, otići će pusošnja radi; Egipat će ih pribrati, Memfis će ih pogrepsti; zaklade njihove od srebra naslijdiće kopriva, trnje će im biti u šatorima. Udaren bi Efrem; korjen im presahnu, ne će roditi roda, ubiću mili porod utrobe njihove. Odbaciće ih Bog jer ga ne slušaju, i skitaće se po narodima Osija 9:1, 3, 6, 16, 17).

Kod Isaije: teško Asiru, šibi gnjeva mojega, ako i jest palica u ruci njegovoj moja jarost. Ali on ne će tako misliti, i srce ne će njegovo tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode. Jer će reći: knezovi moji, nijesu li svi carevi?Ali kad svrši Jehova sve djelo svoje na gori Sionskoj i u Jerusalimu, tada ću obići plod ohologa srca cara Asirskoga, i slavu ponosniijeh očiju njegovijeh, jer reče: krjepošću ruke svoje učinih i mudrošću svojom, jer sam razuman; i premjestih međe narodima i blago njihovo zaplijenih i kao junak oborih stanovnike. Za to će Jehova nad vojskama da pošalje na pretile njegove mršu. I slavu će njegovu potpaliti da gori kao ogan (10:5, 7, 8, 12, 13, 16). U svim ovim odlomcima, Asurom se označava mudrovanje; Egiptom i Faraonom, nauka (znanje); Efraimom, Intelektualno, u ovim i drugim odlomcima Reči, opisuje se kakav je postao karakter čovekovog Racionalnog kad razmišlja o istinama vere od negativnog načela. Isto je sadržano i u onome kad je Rabsak, poslan of Asirskog cara da govori Ezekaji protivu Jerusalima, anđeo Jehovim je poubijao u vojsci cara Asirskog sto osamdeset i pet tisuća (Isaija 36, i 37); čime je označeno kako se ruši čovekov razum onda kada misli protivu Božanskih stvari, ma kako da čovek sam sebi izgleda mudar. Ovo se umovanje na raznim mestima naziva kurvanjem sa sinovima Egipta, i sa sinovima Asura, kao kod Jezikilja: Kurvala si se sa sinovima Egipatskim, susjedima svojim velika tijela, i umnožila si kurvarstvo svoje da bi me razgnjevila. Kurvala sui se sa sinovima Asirskim, jer se ne mogaše nasititi, kurvala si se s njima, i opet se nijesi nasitila Jezekilj 16:26? 16:28? 23:3? 23:5-21), vidi br. 2466. Ali o onima koji od nauka vere ulaze u racionalne i znanstvene (naučne) stvari, i tako postaju mudri, ovako piše kod Isaije: U to će vrijeme biti oltar Jehovin u sred zemlje Egipatske, i spomenik Jehovi na međi njezinoj; i biće znak i svjedočanstvo Jehovi nad vojskama, u zemlji Egipatskoj. I kad stanu vikati k Jehovi na nasilnike, on će im poslati spasitelja i izbaviće ih. I biće poznat Jehova Egipćanima, i poznaće Egipćani Jehovu nad vojskama, i služiće mu žrtvama i darima, i zavjetovaće zavjete Jehovi i izvršavaće (Isaija 19:19-21).

Opet: I u to će vrijeme biti put iz Egipta u Asirsku, i služiće Jehovi i Egipćani i Asirci. U to će vrijeme Izrael biti treći s Egipćanima i s Asircima, i biće blagoslov posred zemlje. Jer će ih blagosloviti Jehova nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj narod Egipatski, i Asirski, djelo ruku mojih, i našljedstvo moje, Izrael (Isaija 19:23-25. Ovde se govori o duhovnoj crkvi, čije Duhovno je Izrael, a Racionalno Asur, a Znanstveno Egipat; ova tri sačinjavaju intelektualne stvari te crkve, i one slede taj red, pa se stoga kaže: U taj dan Izrael će biti treći s Egiptom i Asurom, i blagosloven da je moj narod Egipatski i Asur, djelo ruku mojih, i Izrael našljedstvo moje.

Opet: I tada će zatrubiti u veliku trubu, i koji se bjehu izgubili u zemlji Asirskoj, i koji bjehu zagnani u zemlju Egipatsku, doći će i klanjaće se Jehovi na svetoj gori u Jerusalimu (Isaija 27:13).

Opet: Ovako veli Jehova: trud Egipatski i trgovima Etiopska i Sabaca ljudi velikoga rasta doći će k tebi i biti tvoja, za tobom će pristati, u okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se molit ovoreći: doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga (Isaija 45:14. Kuš i Sabejci su poznanja, vidi br. 117, 1171).

Kod Zaharije: I ako koji od plemena (naroda) zemaljskih ne bi došli u Jerusalim da se poklone caru Jehovi nad vojskama, za njih ne će biti dažda Zaharija 14:17).

Kod Miheja: Ali ja ću Jehovu pogledati, čekaću Boga spasenja mojega; uslišiće me Bog moj. U koje se vrijeme sazidaju zidovi tvoji, u to će vrijeme otići zapovijesti na daleko. U to će vrijeme dolaziti tebi od Asirske do tvrdijeh gradova, i od tvrdijeh gradova do rijeke Mihej 7:7, 11, 12).

Kod Jezikilja: jer ovako veli Jehova Bog: poslije četrdeset godina skupiću Egipćane iz naroda gdje budu rasijani. I povratiću roblje Egipasko; i dovešću ih opet u zemlju Patros, na postojbinu njihovu, i ondje će biti malo carstvo Jezekilj 29:13? 29:14).

Opet: Asirac bješe cedar na Libanu, lijepijeh grana i debela hlada i visoka rasta, kojima vrhovi bjehu među gustijem granama. Voda ga odgoji, bezdan ga uzvisi, ona rijekama svojim tecijaše oko njegova stabla i puštaše potoke svoje k svijem drvetima poljskim. Za to rast njegov nadvisi sva drveta poljska, i umnožiše se grane njegove, i od mnoštva vode raširiše se odvode njegove kad ih puštaše. I bijaše lijep veličinom svojom i dužinom grana svojih, jer mu korijen bješe kod velike vode. Cedri u vrtu Božijem ne mogahu ga zaklonii, jele ne mogahu se izjednačiti s njegovijm granama, i nijedno drvo u vrtu Božijem ne bješe na ljepotu tako kao on (31:3-9). U ovomne odlomku je opisana Pradrevna Crkva, koja je bila nebeska u pogledu njenog Racionalnog, to jest, inteligencije i mudrosti, jer ta crkva je posmatrala stvari koje su bile niže s gledišta Božanskog, i na taj način gledala na više stvari i one koje su njima potčinjene od Božanskih stvari. Asur i cedar označavaju Racionalno; raširene grane označavaju znanja-reči; reke i vode označavaju duhovna dobra od kojih su bili koreni; visina i širina grana označava prostiranje; vrt Božiji označava duhovnu crkvu; drveće u Edenu pretstavlja opažanja. Iz ovoga i onoga što je ranije rečenom može se videti kakav je karakter čovekovog Racionalnog i znanstvenog (znanja-reči), kada je potčinjeno Božasnskim istinama, i kada služi potrđujući ih. Da racionalne i znanstvene stvari služe onima koji su u afirmativnom načelu da bi postali mudri, to je bilo pretstavljeno time što je sinovima Izrailjevim bilo zapoveđeno da posude od Egipćana posuđe zlatno, srebreno, i haljine (Izlazak 3:22; 11:2; 12:35, 36); slično tome, i onim što je rečeno na raznim mestima u Reči, da oni treba da poseduju dobra, kuće, vinograde, maslinjake, i mnoge druge stvari, koje pripadaju narodima; i da to samo zlato i srebro koje se uzima od naroda (neznabožaca), da treba da bude sveto (da se posveti), kao kod Isaije: jer poslije sedamdeset godina Jehova će pohodii Tir, i on će se vratiti na kurvarsku zaslugu svoju, i kurvaće se sa svijem carstvima na zemlji. Ali će njegova trgovina i zasluga njegova biti posvećena Jehovi, ne će se ostavljatu ni čuvati nego će trgovina njegova biti onijema koji nastavaju pred Jehovom da jedu do sitosti i imaju odijelo dobro Jezekilj 23:17? 23:18). Tirova trgovina pretstavlja saznanja (vidi br. 1201), koja, onima koji su u negativnom načelu, su kurvarska plata, a onima koji su u afirmativnom, njima je sveta (trgovina, plata). Na ovo se misli u Gospodovim rečima: Načinite sebi prijatelje napravednim bogatstvom da bi vas kad osiromašite primili u vječne kuće. Ako dakle u nepravednom bogatstvu vjerni ne biste, ko će vam u istinom (pravednom) vjerovati? (Luka 16:9, 11).