¹ Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:

² Sine čovečji, govori sinovima naroda svog, i kaži im: Kad pustim na koju zemlju mač, ako narod one zemlje uzme koga između sebe, i postave ga sebi za stražara,

³ I on videvši mač gde ide na zemlju zatrubi u trubu, i opomene narod,

⁴ Ako se ko čuvši trubu ne uzme na um, i mač došavši pogubi ga, krv će njegova biti na njegovoj glavi.

⁵ Jer ču glas trubni, i ne uze se na um, krv će njegova biti na njemu; da se uze na um, sačuvao bi dušu svoju.

⁶ Ako li stražar videvši mač gde ide ne zatrubi u trubu i narod ne bude opomenut, a mač došav pogubi koga između njih, taj će poginuti za svoje bezakonje, ali ću krv njegovu iskati iz ruke stražareve.

⁷ I tebe, sine čovečji, tebe postavih stražarem domu Izrailjevom; slušaj dakle reč iz mojih usta i opominji ih od mene.

⁸ Kad kažem bezbožniku: Bezbožniče, poginućeš; a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svog; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje; ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke.

⁹ Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svog puta, a on se ne vrati sa svog puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju.

¹⁰ Zato ti, sine čovečji, reci domu Izrailjevom: Vi govorite ovako i kažete: Prestupi naši i gresi naši na nama su, i s njih propadamo; kako bismo živeli?

¹¹ Reci im: Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?

¹² Zato ti, sine čovečji, reci sinovima naroda svog: Pravednog neće izbaviti pravda njegova kad zgreši, i bezbožnik neće propasti sa bezbožnosti svoje kad se vrati od bezbožnosti svoje, kao što pravednik ne može s nje živeti kad zgreši.

¹³ Kad kažem pravedniku da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju pa učini nepravdu, od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti, nego će poginuti s nepravde svoje koju učini.

¹⁴ A kad kažem bezbožniku: Doista ćeš poginuti, a on se obrati od greh svog i stane činiti sud i pravdu,

¹⁵ I vrati bezbožnik zalog, i vrati šta je oteo, i stane hoditi po uredbama životnim ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umreti.

¹⁶ Od svih greha što je zgrešio ništa mu se neće spomenuti; činio je sud i pravdu, doista će živ biti.

¹⁷ A sinovi naroda tvog govore: Nije prav put Gospodnji; a njihov put nije prav.

¹⁸ Kad se pravednik odvrati od pravde svoje i učini nepravdu, poginuće s toga.

¹⁹ A kad se bezbožnik odvrati od svoje bezbožnosti i učini sud i pravdu, on će živ biti s toga.

²⁰ A vi govorite: Nije prav put Gospodnji. Sudiću vam, dome Izrailjev, svakome po putevima njegovim.

²¹ A dvanaeste godine robovanja našeg, desetog meseca, petog dana dođe k meni jedan koji uteče iz Jerusalima, i reče: Uze se grad.

²² A ruka Gospodnja dođe nada me uveče pre nego dođe onaj što pobeže, i otvori mi usta dokle onaj dođe k meni ujutru; otvoriše mi se usta, te više ne ćutah.

²³ I dođe mi reč Gospodnja govoreći:

²⁴ Sine čovečji, koji žive u onim pustolinama u zemlji Izrailjevoj govore i kažu: Avram beše jedan, i nasledi ovu zemlju; a nas je mnogo; nama je data ova zemlja u nasledstvo.

²⁵ Zato im reci: Ovako veli Gospod Gospod: Jedete s krvlju, i oči svoje podižete ka gadnim bogovima svojim, i krv prolivate, i hoćete da nasledite zemlju?

²⁶ Opirete se na mač svoj, činite gadove, i skvrnite svaki ženu bližnjeg svog, i hoćete da nasledite zemlju?

²⁷ Ovako im reci: Ovako veli Gospod Gospod: Tako ja živ bio, koji su u pustolinama, pašće od mača; i koji je u polju, zverima ću ga dati da ga izjedu; a koji su po gradovima i po pećinama, od pomora će pomreti.

²⁸ Tako ću sasvim opusteti tu zemlju, i nestaće ponosa sile njene, i opusteće gore Izrailjeve da neće niko prolaziti.

²⁹ I oni će poznati da sam ja Gospod kad zemlju sasvim opustim za sve gadove njihove što činiše.

³⁰ A o tebi, sine čovečji, sinovi naroda tvog kazuju o tebi uza zidove i na vratima kućnim, i govore jedan drugom, svaki bratu svom, i vele: Hodite i čujte kakva reč dođe od Gospoda.

³¹ I dolaze k tebi kao kad se narod skuplja, i narod moj seda pred tobom, i sluša reči tvoje, ali ih ne izvršuje; u ustima su im ljupke, a srce njihovo ide za svojim lakomstvom.

³² I gle, ti si im kao ljupka pesma, kao čovek lepog glasa i koji dobro svira; slušaju reči tvoje, ali ih ne izvršuju.

³³ Ali kad to dođe, a evo ide, onda će poznati da je bio prorok među njima.

¹ Ja sam čovek koji videh muku od pruta gneva Njegovog.

² Odvede me i opravi me u tamu, a ne na videlo.

³ Samo se na me obraća, obraća ruku svoju po vas dan.

⁴ Učini, te mi ostare telo i koža, potre kosti moje.

⁵ Zazida me, i optoči me žučju i mukom.

⁶ Posadi me u tamu kao umrle odavna.

⁷ Ogradi me da ne izađem, i metnu na me teške okove.

⁸ Kad vičem i vapim, odbija molitvu moju.

⁹ Zagradi puteve moje tesanim kamenom, i prevrati staze moje.

¹⁰ Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji.

¹¹ Pomete puteve moje, i razdre me, i uništi me.

¹² Nateže luk svoj, i metnu me streli za belegu.

¹³ Ustreli me u bubrege strelama iz tula svog.

¹⁴ Postah podsmeh svemu narodu svom i pesma njihova po vas dan.

¹⁵ Nasiti me gorčinom, opoji me pelenom.

¹⁶ Polomi mi zube kamenjem, uvali me u pepeo.

¹⁷ Udaljio si dušu moju od mira, zaboravih dobro.

¹⁸ I rekoh: Propade sila moja i nadanje moje od Gospoda.

¹⁹ Opomeni se muke moje i jada mog, pelena i žuči.

²⁰ Duša se moja opominje bez prestanka, i poništila se u meni.

²¹ Ali ovo napominjem srcu svom, te se nadam:

²² Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvim, jer milosrđa Njegovog nije nestalo.

²³ Ponavlja se svako jutro; velika je vera tvoja.

²⁴ Gospod je deo moj, govori duša moja; zato ću se u Njega uzdati.

²⁵ Dobar je Gospod onima koji ga čekaju, duši, koja ga traži.

²⁶ Dobro je mirno čekati spasenje Gospodnje.

²⁷ Dobro je čoveku nositi jaram za mladosti svoje.

²⁸ Sam će sedeti i ćutati, jer Bog metnu breme na nj.

²⁹ Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja.

³⁰ Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote.

³¹ Jer Gospod ne odbacuje za svagda.

³² Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje.

³³ Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje.

³⁴ Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji,

³⁵ Kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim,

³⁶ Kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod?

³⁷ Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio?

³⁸ Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?

³⁹ Zašto se tuži čovek živ, čovek na kar za grehe svoje?

⁴⁰ Pretražimo i razgledajmo pute svoje, i povratimo se ka Gospodu.

⁴¹ Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima.

⁴² Zgrešismo i nepokorni bismo; Ti ne praštaš.

⁴³ Obastro si se gnevom, i goniš nas, ubijaš i ne žališ.

⁴⁴ Obastro si si se oblakom da ne prodre molitva.

⁴⁵ Načinio si od nas smetlište i odmet usred tih naroda.

⁴⁶ Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši.

⁴⁷ Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.

⁴⁸ Potoci teku iz očiju mojih radi pogibli kćeri naroda mog.

⁴⁹ Oči moje liju suze bez prestanka, jer nema odmora,

⁵⁰ Dokle Gospod ne pogleda i ne vidi s neba.

⁵¹ Oko moje muči mi dušu radi svih kćeri grada mog.

⁵² Teraju me jednako kao pticu neprijatelji moji nizašta.

⁵³ Svališe u jamu život moj i nabacaše kamenje na me.

⁵⁴ Dođe mi voda svrh glave; rekoh: Pogiboh!

⁵⁵ Prizivah ime Tvoje, Gospode, iz jame najdublje.

⁵⁶ Ti ču glas moj; ne zatiskuj uha svog od uzdisanja mog, od vike moje.

⁵⁷ Pristupao si kad Te prizivah, i govorio si: Ne boj se.

⁵⁸ Raspravljao si, Gospode, parbu duše moje, i izbavljao si život moj.

⁵⁹ Vidiš, Gospode, nepravdu koja mi se čini; raspravi parbu moju.

⁶⁰ Vidiš svu osvetu njihovu, sve što mi misle.

⁶¹ Čuješ rug njihov, Gospode, sve što mi misle,

⁶² Šta govore oni koji ustaju na me i šta namišljaju protiv mene po vas dan.

⁶³ Vidi, kad sedaju i kad ustaju, ja sam im pesma.

⁶⁴ Plati im, Gospode, po delima ruku njihovih.

⁶⁵ Podaj im uporno srce, prokletstvo svoje.

⁶⁶ Goni ih gnevom, i istrebi ih ispod nebesa Gospodnjih.