Nebeske Tajne # 935
935. Da ljeta i zime označavaju čoveka koji se preporođuje u pogledu svoje nove volje, gde se stanja smenjuju kao zima i leto, jasno je iz onoga što je rečeno o studeni i vrućini. Promene stanja kod onoga koji se nanovo rađa jesu kao zima i leto. Da se u prethodnom slučaju govori o čoveku koji treba da se nanovo rodi, a u sadašnjem slučaju o onome koji se upravo ponovo rađa, jasno je iz toga što se u prethodnom slučaju na prvome mestu pominje studen, a vrućina na drugome, dok se u drugim slučajevima prvo pominje leto, pa tek onda zima. Razlog je to što je čovek koji se preporođuje još uvek hladan, to jest nema vere i ljubavi prema bližnjem; ali kada preporod krene, on počinje da oseća ljubav prema bližnjemu. Da postoji smenjivanje stanja kod čoveka koji se preporođuje – čas nema ljubavi, a čas pomalo ljubavi – to je jasno po tome što je svaki čovek, čak i onaj koji se ponovo rodio, samo zlo, a svako dobro je Gospodovo. Pa pošto u njemu postoji samo zlo, to mora da prolazi kroz promene stanja, pa je čas kao leto, to jest ima ljubavi, a čas kao zima, kada nema ljubavi. Ovo izmene postoje da bi čovek postajao sve savršeniji i time sve srećniji. A ove promene se dešavaju ne samo dok čovek živi u telu nego i kada dođe u drugi život, jer bez promena kao što su leto i zima u pogledu njegove volje, i dana i noći u pogledu njegovog razuma, on se ne može usavršavati i postati srećan; a u drugom životu ove promene su kao leto i zima u umerenim oblastima, a promene dana i noći kao u proleće. Ova stanja se opisuju i kod proroka sa leto i zima i sa dan i noć, kao kod Zaharija:
I u taj će dan poteći iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru, a pola k zapadnom moru, i biće i ljeti i zimi. (Zaharija 14:8).
Ovde se govori o Novom Jerusalimu ili o Gospodovom carstvu u Nebu i na zemlji, to jest o stanju u oba, koje se naziva leto i zima.
Kod Davida:
Tvoj je dan i tvoja je noć; ti si postavio zvijezde i sunce. Ti si postavio sve krajeve zemaljske, ljeto i zimu ti si uredio. (Psalam 74:16, 17)
Ovde se radi o sličnom.
Kod Jeremije:
Ovako veli Jehova: Ako možete ukinuti zavjet moj za dan i zavjet moj za noć, da ne bude dana ni noći na vrijeme. (Jeremija 33:20).
Postanak 8
1
A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2
I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
3
I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
4
Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5
I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
6
A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;
7
I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8
Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9
A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
10
I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.
11
I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12
Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
13
Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.
14
A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
15
Tada reče Bog Noju govoreći:
16
Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
17
Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
18
I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
19
Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.
20
I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
21
I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.
22
Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.
