10177. 1. Jošte načini oltar kadioni. Da ovo označava reprezentativ milostivog slušanja i primanja od strane Gospoda svih stvari bogoštovanja iz ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi se iz značenja oltara kadionog , što je reprezentativ onih stvari bogoštovanja koje uzdižu ka Gospodu. Da su ovo one stvari koje su od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, videće se u onome što sledi.

2. Oltar ima slično značenje onome što je na njemu; jer oltar je ono što sadrži, i na njemu su stvari koje su sadržane; a stvar sadržana čini jedno sa stvari koja sadrži, kao sto i hleb koji je na njmu, kao čaša i vino koje je u njoj. Oltar je bio načinjen za tamjan (kad), ne sto, jer je oltar kod Izrailjske nacije bio glavni reprezentativ bogoštovanja, vidi br. 4192, 4541, 8941, 9714.

3. Oltar kadioni predstavljao je slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, jer je dim i kretanje dima nagore označavalo ono što se uzdiže i što se prima od Gospoda. Ali svetost i pobožnost, koje ne proizlaze iz ljubavi, doista se čuju, ali se ne primaju, jer je to licemerna svetost i pobožnost, jer je samo spoljašnja bez unutrašnjeg; a sveto spoljašnje bez unutrašnjeg prolazi kroz, ali ne dalje od prvoga praga neba, i tamo se rasipa; ali sveto spoljašnje s unutrašnjim, prodire u samo nebo, već prema prirodi unutrašnjeg, stoga do Gospoda. Jer sveto spoljašnje bez unutrašnjeg je stvar izgovaranja i pokreta; dok sveto spoljašnje od unutrašnjeg potiče od srca; o prethodnom i potonjem vidi što je pokazano u br. 8252-8257.

6. U šatoru ispred zavesa, bio je sto, na kome su bili hlebovi lica. Bio je i sve'njak sa žišcima, a bio je i oltar kadioni. Hleblom lica bila je predstavljena ljubav ka Gospodu; žišcima na svećnjaku, ljubav prema bližnjem i vera; a tamjanom na oltaru, bogoštovanje; ovaj (tamjan) se palio svakoga jutra i svake večeri kada su se postavljali žišci.

Stoga je očito da je paljenje tamjana predstavljalo bogoštovanje Gospoda od ljubavi i ljubavi prema bližnjem; a samim šatorom, u kojemu se izvodilo, bilo je predstavljeno nebo, gde je svo bogoštovanje ovoga karaktera.

Da hleb predstavlja nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospoda, može se videti u br. 9545; da svećnjak predstavlja duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjem i dobro vere, u br. 9548-9561; a šator je predstavljao nebo, 9457, 9481, 9485, 9784, 9963.

7. Kad se pomene bogoštovanje, misli se na sveto stanje koje se postiže molitvama, divljenjem, ispovedanjima, i sličnim pobožnostima, koje proizlaze iz unutrašnjih stanja ljubavi i ljubavi prema bližnjem. Da te stvari sačinjavaju bogoštovanje, označeno paljenjem tamjana, jasno je iz sledećih odlomaka, Izlivam pred njim moljenje svoje, i tugu svoju pred njim kazujem (Psalam 141:2). I u Otkrovenju, Četiri životinje padoše pred jagnjetom i četiri starešine padoše pred jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih (Otkr. 5:8). Ponovo, Drugi anđeo stade pred oltarom, i imaše kadionicu zlatnu; i beše mu dano mnogo tamjana da molitvama svih svetih. I dim od kađenja u molitvama svetih iziđe iz ruke njegove pred Boga (Otkr. 8:3, 4).

8. Pošto je tamjan označavao bogoštovanje i njegovo uzdizanje, to jest, slušanje i primanje od Gospoda, stoga je Mojsije zapovedio da se uzme kadionica sa tamjanom, i pali pred Jehovom, da bi znali koga će Jehova izabrati da ga čuje (Brojevi XVI, i sledeći stihovi); i kada su ljudi mrmljali , Aron je jurnuo među skupštinu sa tamjanom, kad je počeo pomor, i tako ga zaustavio (Brojevi 16:44-49). I kod Malahija, jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar Malahija 1:11. I kod Mojsija,

I sinovi Levijevi učiće Jakova uredbama i Izrailja zakonu, stavljaće tamjan u nozdrve tvoje, i prinos na oltar tvoj (Zak. Ponov. (33:10). Kaže se, stavljaće tamjan u nozdrve, jer se nozdrvama označava opažanje, br. 4624-4634; ovde se dodaje prinos, jer i njime je označeno dobro ljubavi.

9. Ali u obrnuom smislu, paljenjem tamjana, označava se bogoštovanje od obrnutih ljubavi, jer su ovo ljubavi pema sebi i svetu, kao paljenje tamjana drugim bogovima (Jer. 1:16; 16:3, 5); paljenjem tamjana likovima (idolima) (Jezikilj ?; ?); i kaditi (paliti tamjan) Valima (Osija 2:13).

10. Pošto paljenje tamjana označava stvari koje uzdižu i koje Božansko prima, to se isto tako može primeniti i na Neznabošce u njihovim religijskim obredima. Dobro je poznato u istoriji da su Rimljani i druge nacije koristile tamjan, kadionice, i posude sa tamjanom. Religijski obredi ove vrste potiču od Drevne Crkve, koja je bila proširena u nekoliko oblasti Azije – u Siriji, Arabiji, Babilonu, Egiptu, i Hananu. Ta je Crkva bila reprezentativna Crkva, čije su spoljašnje stvari predstavljale unutrašnje, koje su nebeske i duhovne. Mnogi su religijski obredi, uključujući paljenje tamjana, prešli od te Crkve okolnim nacijama do Grčke i Italije. Jedan od tih obreda bila je da čedne device, nazvane vestalke, bdiju nad svetom vatrom.

11. Tamjan koji se palio u Drevnoj Crkvi, a otuda i u Izrailjskoj Crkvi, pripremao se od mirisavih sastojaka – stakte, oniha, galbanuma, i tamjana, jer miris označava opažanje, a miomiris zahvalno opažanje, vidi br. 925, 1514, 1517-1519, 4748, 10054. A tamjan je posebno označavao istinu vere, pa stoga kada se tamjan pomene u Reči, tada se pominje i ulje, hleb, i prinosi, ili zlato, kojima se označava dobro ljubavi, kao kod Isaije,

Svi iz Sabe doći će, zlato i kad doneće, i slavu Jehovinu javljaće (Isaija 60:6. Tako isto i oni koji su dolazili od Istoka, o kojima je napisano kod Mateje, i dođoše mudraci s istoka, tražeći Gospoda koji se rodi u to vreme, i otvoriši svoja blaga, darovaše ga zlatom, tamjanom, i miomirisom Mateju 2:1, 2, 11).

Da su se oni koji su dolazili s Istoka u Reči nazivali sinovima istoka, je stoga što označavaju one koji su bili u poznanjima dobra i istine, što se može videti u br. 3249, 3762; slično Saba, br. 1171, 3240; da zlato označava dobro ljubavi, može se videti u onome što je navedeno, br. 9874, i br. 9881.

12. I kod Jeremije,

I donosiće žrtve paljenice i prinose s darom i kadom Jeremija 17:26. ; a darovima se označavalo dobro ljubavi, vidi br. 9992, 10137. Otuda je očito da tamjan u Reči označava istinu vere; jer u Reči, gde se govori o dobru, govori se i o istini, zbog nebeskog braka, koji je između dobra i istine u svemu što je tamo; vidi navedeno, br. 9263, 9314. To je bio razlog da su se ulje i tamjan postavljali kao ponude za greh (Levitska 2:1, 2, 15), ali ne i prinos za greh (Levitska 5:11); a ni prinos za sumnju ljubavnu (ljubomoru) (Brojevi 5:15). Ulje i tamjan se nisu postavljali za ove, jer su bili namenjeni iskupkljenju od zala; jer sve dok se čovek iskupljuje, ne može da prima dobro ljubavi i istinu vere, jer im se zla protive; drugačije je posle iskupljivanja ili uklanjanja zala.

13. Pošto se dobro ljubavi ne može dati bez istine vere – jer dobro čini istinu, i ono je onakvo kakvim ga istina oblikuje – stoga se na svaku ponudu stavljao tamjan; kao i na hleb lica, na stolu u šatoru od sasatnka (Levitska 24:7). Jer hleb označava dobro ljubavi, br. 3478, 3813, 10040, 10137).

10040. Pošto se meso [telo] junca s njegovom kožom i balegom spaljivalo vatrom izvan okola, stoga se vidi da meso ovde ne označava dobro ljubavi, nego zlo ljubavi, u skladu s onim što je rečeno pre o mesu [telu], br. 10035, i o okolu upravo gore, br. 10038. Ali je bilo dopušteno jesti meso žrtve, što se vidi iz odlomaka koji slede, jer je Jevrejska i Izrailjska nacija, dok je bogoštovala, bila u spoljašnjem bez unutrašnjeg (vidi šta je navedeno br. 9320 na kraju, 9380); a spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg nije nikakvo bogoštovanje, jer u tome slučaju to su samo pokreti i govor, bez srca i duše u tome. Uprkos toga spoljašnje se i bez unutrašnjeg nazivalo svetim, jer je predstavljalo svete unutrašnje stvari; a svete su unutrašnje stvari bile sve one koje pripadaju ljubavi i veri od Gospoda prema Gospodu. Pošto je ta nacija bila takvoga karaktera, nije im bilo dopušteno da jedu krv i pretilinu, jer se krvlju označavala Božanska Istina vere, a pretilinom (salom) Božansko Dobro ljubavi, svako od Gospoda, vidi gore, br. 10033; ali im je bilo dopušteno da jedu meso žrtve, jer je to označavalo čovekov proprium (vlastito), br. 10035. Osobina je bila te nacije da bogoštuju spoljašnje stvari kao svete, i da se ne obaziru na unutrašnje stvari, koje je bogoštovanje, osim što je bilo reprezentativno, i stoga sveto, bilo je idolopokloničko, vidi br. 4281, 311. Ni meso koje je bilo reprezentativno, nije bilo ništa drugo, kad je njegova krv predstavljala Božansku Istinu, a njena pretilina Božansko Dobro, br. 10033, jer tada je meso predstavljalo nešto bez života i duše, što se naziva mrtvim, kao što je spoljašnje bez unutrašnjeg, u skladu s ovim rečima kod Mojsija,

Ne jedi krvi, jer je krv duša, ne jedi duše s mesom (Zak. Pon. (12:23).

Skoro ista vrsta bogoštovanja postoji u Katoličkoj religiji, kako se naziva – spoljašnje bez unutrašnjeg bogoštovanja; jer pošto im je zabranjen a čitaju Reč, običnim ljudima nije dopušteno da znaju unutrašnji smisao Reči. I to je bio razlog da se po Gospodovom Božanskom Proviđenju desilo da se u Svetoj Večeri daje hleb, ali ne i vino, koje je krv; a krv je ono što daje život telu (mesu), kao što vino daje hlebu; jer kao što hleb bez vina ne hrani telo, tako ni dobro ljubavi, koje je označeno hlebom i telom (mesom), bez istine vere, koja je označena vinom i krvlju, ne daje hranu duši. Po Gospodovom Božanskom Proviđenju desilo se da sveštenici piju vino, jer ovo označava hranjenje duše Božanskom Istinom bez dobra ljubavi, što je sveto spoljašnje bez unutrašnje svetosti. Oni ne znaju da je ovo delo Gospodovog Božanskog Proviđenja, zato što oni na idoloponički način obožavaju spoljašnje stvari, pa stoga ne shvataju unutrašnje stvari; da je bilo drugačije, oni bi bili profanisali svete stvari, baš kao što su to radili Jevreji. Time što samo piju vino, označava se da samo oni znaju Božansku Istinu, dok obični narod ima samo onoliko znanja koliko im je dozvoljeno. Da u Svetoj Večeri telo i hleb označavaju Božansko Dobro Božanske Ljubavi Gospodove; a da su krv i vino Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra, stoga istina vere u Gospoda od Gospoda, vidi br. 3464, 3813, 4211, 7850, 9127. U pogledu tela žrtava, kada se iznesu iz okola, i kada se spale vatrom, vidi Levitska 4:11, 12, 21; a kada i ko ih jede, Levitska 6:19 do kraja; 7:6, 15-19; 19:5, 6; Zak. Ponovljeni 12:7, 17, 18, 27; 27:6, 7).