3862. Gore (br. 3858) je bilo pokazano da dvanaest plemena označavaju sve stvari istine i dobra, ili vere i ljubavi; a pošto se sada govori o Jakovljevim sinovima jednom po jednom, to se ovde mora otkriti još jedna tajna, naime, šta je obuhvaćeno značenjem sinova. (Tajna ie da se sva nebeska i duhovna toplina, ili ljubav i milost, opažaju u nebu u spoljašnjem obliku kao plameno sunce; i da se nebeska i duhovna svetlost, ili vera, opažaju u nebu u spoljašnjem obliku; tako isto, da je nebeska i duhovna toplina unutar mudrosti; i to stoga što su one od Gospoda, koji je tamo sunce, može se videti gore (br. 1053, 1521-1533, 1619-1632, 2441, 2495, 2776, 3138, 3167, 3190, 3195, 3222, 3223, 3338, 3341, 3413, 3485, 3636, 3643). Iz ovoga se vidi da je svo dobro od topline koja je od Gospoda kao sunca; i da otuda dolaze promene stanja; i da su sve misli, koje se odnose na veru ili istinu, promene u toj nebeskoj i duhovnoj svetlosti koja dolazi od Gospoda, i da otuda potiče sva inteligencija. U ovoj toplini i svetlosti su svi anđeli u nebu; a njihova osećanja i misli samo su iz toga izvora. Ovo se pokazuje u govoru, koji se zbog svoga porekla sastoji od promena ili modifikacija nebeske svetlosti, u kojoj je nebeska toplina, koji su stoga neizrecivi, i raznvrsni i ispunjeni toliko da je to iznad SEKCIJA 2. moći shvatanja, br. 3342, 3344, 3345).

Da bi se ove stvari pokazale u svetu (na zemlji) preko predstava, takva su imena data Jakovljevim sinovima koja bi označavala sveopšte stavri dobra i istine, ili ljubavi i vere, to jest da bi označavala sveopštosti u pogledu promena nebeske i duhovne topline, kako bi bile i promene svetlosti (koja potiče od te topline). Sami red ovih sveopštosti je ono što određuje kakav će biti plamen i njegova svetlost. Kad red počinje od ljubavi, sve ono što sledi otuda u pravom redu izgleda kao da plamti; ali kada red počinje od vere, sve što sledi u pravom redu izgleda prozirno; ali sa svim različitostima u skladu sa stvarima koje slede. Ali ako red kojim idu nije pravi, sv zgleda zatamnjeno, sa svim razlikama. O ovome redu i o različitostima koje iz toga proizlaze, biće govora kasnije, po Božanskoj milosti Gospodovoj. Ovo objašnjava kako je Gospod davao odgovore preko Urima i Tumima, naime, da su (ljudi) dobijali odgovore u skladu s predmetom preko svetlosti i sjaja dragog i prozirnog kameniva, na kojima su bila urezana imena dvanaest plemena; jer, kao što je rečeno, na imenima bile su upisane sveopštosti (universalije) ljubavi i vere u Gospodovom carstvu, stoga i sveopštosti plamena i svetlosti preko kojih su stvari ljubavi i vere predstavljene u nebu. (prim. prev. Autor piše o sveopštostima pod čime se misli na opšte pojmove , ili universalije, jer pored opštih postoje i pojedinačnestvari). Stoga, treba utvrditi iz Reči da je red kojim se daju imena SEKCIJA 3 plemena u Reči različit, a to sve u skladu s predmetom o kojemu se radi; iz ovoga se može znati da su odgovori od Gospoda koji su dolazili preko Urima i Tumima, sijali svetlošću već prema tome kakav je bio predmet; a stanja predmeta su se manjala u skladu s dobro i istinom. Ali koju istinu i dobro označava svaki Jakovljev sin, videće se iz objašnjenja; naime, da je Rubenom označena vera od Gospoda; Simeonom, vera od volje koja je od Gospoda; Levijem, duhovna ljubav ili ljubav ka bližnjemu; Judom, Božanska ljubav i Gospodovo nebesko carstvo. Šta je označeno sa osam preostalih sinova, biti pokazano u sledećem poglavlju. Njihov red po kojemu su rođeni je ono što se ovde opisuje, a koji je kako sledi: Ruben, Simeon, Levi, Juda, Dan, Naftali, Gad, Ašer, Isahar, Zebulon, Josef, Benjamin (vidi stihove 32-35 ovoga poglavlja, i stihove 6, 8, 11, 13, 18, 20, 24 poglavlja XXX. , i stih 18 poglavlja XXXV.). Ovaj red je u skladu sa stanjem predmeta koji se ovde razmatra, a to je čovekov preporod; jer u ovome slučaju, počinje se od istine vere, koja je Ruben; tada se od toga ide dalje da se hoće ono što je istinito, koje je Simeon; a oda ide ka ljubavi ka bližnjemu, što je Levi, i tako se ide prema Gospodu koji je, u najvišem smislu, predstavljen Judom. Da duhovno začeće i rođenje, ili preporod, idu od onoga što je spoljašnje ka onome što je unutrašnje, bilo je gore SEKCIJA 4. rečeno (br. 3860); to jest, od istine vere prema dobru ljubavi. Pre nego što je Jakov došao svome ocu Isaku u Mamre (Kirijat -Arba), dvanaest sinova se imenuju ovim redom: Ruben, Simeon, Levi, Juda, Isahar, Zebulon, Josip, Benjamin, Dan, Naftali, Gad, Ašer (Postanak 35:23-25); pri kojem nabrojavanju se sinovi rođeni od Lije navode prvo, a poslednji oni koji su rođeni od robinja, a ovo sve u skladu sa stanjem predmeta o kome se govori. Oni se nabrajuju na još drugačij ačin kada se kreću i kada dolaze u Egipat (Postanje 46:9-19); a u drugdačijem redu kada ih Jakov blagosilja, u to vreme Izrailj, pre smrti (Postanje 49:3-27); a u drugom kada ih Mojsije blagosilja (Zak. Ponovljeni 33:6-24). Bili su (imenovani) sledećim redom kada su stali u oko okolo šatora od sastanka; na istoku, Juda, Isahar, Zebulon; na jugu, Ruben, Simeon, Gad; na zapadu, Efraim, Manasija, Benjamin; na istoku, Dan, Ašer, Naftali (Brojevi II). Kada su izabrani knezovi iz svakoga plemena, bili poslati da istražuju zemlju, bili nu nabrojeni ovim redom: Ruben, Simeon, Juda, Isahar, Efraim, Banjamin, Zebulon, Josip, ili Manaija, Dan, Ašer, Naftali, Gad (Brojevi 13:4-16). Dok su knezovi koji su davali zemlju u nasleđe nabrojani su drugim redom (Brojevi 34:19-29). A kojim redom je deljeno žrebom kada je zemlja davana u SEKCIJA 5. nasleđe, može se videti kod Jošue XIII. do XIX. Kada se kod Jezikilja opisuju granice nove ili svete zemlje koju će naslediti plemena, ona se pominju ovim redom: Dan, Ašer, Naftali, Manasija, Efraim, Ruben, Juda, Benjamin, Simeon, Isahar, Zebulon, Gad, svi od istočnoga kraja to kraja mora ili do zapada, osim Gada, koji se bio na južnoj strani Jezekilj 48:2-8? 48:23-26); i kada se govori o vratima novoga ili svetoga grada, pominju se ovim redom: prema severu troja vrata, Rubenova, Judina, i Levijeva; prema istoku troja vrata, Josipova, Banjaminova, i Danova; prema jugu troja vrata, Simeonova, Isaharova, i Zebulonova; prema zapadu troja vrata, Gadova, Ašerova, i Naftalijeva (Jezek. 48:31-34). Red po kojemu su bili zapečaćeni, bili su dvanaest hiljada iz svakoga plemena, što se može videti iz Otkr. 7:5-8. U svim ovim odlomcima nabrajanje plemena je u skladu sa stanjem posebnog predmeta o kome se govori, kojem stanju je sobrazan ovaj red; a ovo stanje se vidi iz onoga SEKCIJA 6. što prethodi i onoga što sledi. Kakav je bio red dragih kamenova u Urimu i Tumimu, pominje se i opisuje u Reči, ali se ne pominje čemu je saobrazno koje pleme, jer su kamenovi predstavljali sve stvari svetlosti od nebeskoga plamena, to jest, sve stvari istine od dobra, ili sve stvari vere od ljubavi. Stoga što su ovo predstavljali, sama nebeska svetlost sijala je kroz njih na čudotvoran način prema stanju predmeta, kad bi sijala i blistala kao potvrda onoga što je dobro i istinito, skupa sa varijacijama boja u skladu s razlikama stanja onoga što je bilo dobro i istinito; baš kada što se to dešava u nebu, gde se sve nebeske i duhovne stvari izražavaju preko svetlosti i njenih razlika, i to na način koji je neizreciv i čoveku neshvatljiv; jer, kao što je rečeno, unurar nebeske svetlosti, postoji život od Gospoda, pa stog inteligencija i mudrost, pa se stoga u različitostima svetlosti pokazuje sve što pripada životu istine, to jest, sve što pripada mudrosti i inteligenciji, a u razlikama plamena i njenovog blistavila, pokazuje se sve što pripada životu dobra i životu istine od dobra, ili ljubavi ka Gospodu i veri koja potiče iz nje. Takvi su bili Urim i Tumim koji su bili na naprsniku oplećka i na srcu Aronovom, kao što se vidi iz činjenice da reči Urim i Tumim znače Svetlolsti i Savršenstva, i da naprsnjak, na kojemu su bili postavljeni (kamenovi), da se nazivao naprsnjak suda, jer sud je inteligencija i mudrost (br. 2235). Razlog da je ovo stajalo na Aronovom srcu, je to što srce označava Božansku ljubav (vidi gore, br. 3635, i na kraju ovoga poglavlja). Otuda je to da su ti kamenovi bili postavljeni u zlalo (ukovani u zlato), jer u unutrašnjem smislu zlato je dobro ljubavi (br. 113, 1551, 1552), a dragi kamenovi, istine koje su prozirne SEKCIJA 7. zbog (od) dobra (br. 114). O Urimu i Tumimu čitamo kod Mojsija: A naprsnik sudski načini, naprave vezene onakve kao oplećak, od zlata, od porfire, od skrleta, od crvca, i od tankoga platna uzvezenoga načini ga. Neka bude četverouglast i dvostruk, u dužinu s pedi i u čirinu s pedi (pedalj). I udari po njmeu ozgo kamenje, u četiri reda neka bude kamenje. U prvom redu: sardokih, topaz, i smaragd; a u četvrtom redu: hrisolit, onih i jaspid; neka budu ukovani u zlato u svom redu (Izlazak 28:15-17, 20; 39:8-14). Kamenovi koji su bili na njemu, bili su takođe određeni. I dalje: Tako neka vežu naprsnik, grivne njegove na oplećku vrvcom od porfire, da stoji nad pojasom od oplećka, i da se ne odvaja naprsnik od oplećka. I neka nosi Aron imena sinova Izrailjevih na naprsniku sudskom na srcu svom kad ulazi u svetinju za spomen pred Gospodom vazda (Izlazak 28:2-30; Levitska 8:7, 8).

Da su Jehovu ili Gospoda pitali i da je On davao odgovore preko Urima i Tumima, može se videti kod Mojsija: A Jehova reče Mojsiju: uzmi k sebi Jošuu (Jozuu) sina Nunova, čovjeka u kome je moj duh, i metni ruku svoju na nj. I podaj mu slave, da ga sluša sav zbor sinova Izrailjevih. I neka stane pred Eleazara svećenika da ga pita za sud Urim pred Jehovom (Brojevi 28:18, 20, 21). I kod Samuila: I upita Saul Jehovu, ali mu Jehova ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka (28:6).

2776. I spali ga na Žrtvu tamo (I prinesi ga kao žrtvu paljenicu): da ovo označava da treba da sebe posveti Božanskom (da se žrtvuje za Božansko), vidi se i eprezentacije žrtve paljenice u Hebrejskom narodu, i u Jevrejskoj Crkvi, gde je to najsvetiji deo bogoštovanja. Postojale su žrtve paljenice i žrtve: šta one označavaju, vidi br. 922, 923, 823, 2180; posvećenja su izvođena pomoću njih. Pa stoga je podnošenjem žrtve paljenice označavano biti posvećen Božanskom, jer se Gospod Sam žrtvovao Božanskom, to jest, sjedinio je Ljudsko s Božanskim pomoću borbi i pobeda u iskušenjima, vidi br. 1663, 1690-1692, 1737, 1787, 1812, 1813, 1820. Opšte je mišljenje je da su žrtve paljenice i žrtve označavale Gospodovu muku (patnju), i da je Gospod Svojom patnjom ispaštao za nepravde svih, i da ih je On uzeo na Sebe, i da ih je tako uklonio; tako ljudi misle da su opravdani i spaseni samo ako pomisle u poslednjem času pre smrti, da je Gospod patio za njih, bez obzira kako su živeli u toku celog svog života. Ali slučaj nije takav. Patnja na krstu bila je poslednji sepen Gospodovog iskušenja, preko kojega je potpuno sjedinio Ljudsko sa Božanskim, i Božansko s Ljudskim, i tako stekao slavu (proslavio Sebe ili Svoje Ljudsko). Upravo kroz ovo jedinstvo mogu se spasiti oni koji imaju veru u Njega, veru koja dolazi od ljubavi. Jer Vrhovno Božansko nije više moglo da dosegne ljudsku rasu, koja se bila tako udaljila od nebeskih stvari ljubavi i duhovnih stvari vere, da ljudi više nisu ni priznali ove stvari, a još manje su ih opažali. Stoga, da bi se Vrhovno Božansko spustilo do čoveka, čije je stanje bilo takvo, Gospod je došao na svet, i ujedinio Ljudsko sa Božanskim u Sebi. To jedinstvo se moglo ostvariti samo preko najtežih borbi i pobeda u iskušenjima, i na kraju u poslednjem, koje je bilo na krstu. Otuda to, da Gospod može da od Svog Božanskog Ljudskog, prosvetli umove koji su još više udaljeni od nebeskih stvari ljubavi, pod uslovom da su u veri koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu. Jer Gospod se u drugom životu pokazuje nebeskim anđelima kao sunce, a duhovnima kao mesec, vidi br. 1053, 1521, 1529, 1530, 2441, 2495; otuda dolazi sva svetlost neba. Svetlo neba je takvo, dok daje vid duhovima i anđelima, ono isto tako rasvetljava njihov razum; to je svojstveno tome svetlu, tako da u nebu svak ima onoliko unutrašnjeg svetla, to jest razumevanja, onoliko koliko ima spoljašnjeg svetla. Otuda se vidi u čemu se svetlost neba razlikuje od svetlosti na svetu. Gospodovo Božansko Ljudsko daje svetlo i vidu i razumu onih koji su duhovni, što ne bi bio slučaj da Gospod nije ujednio Ljudsku Suštinu s Božanskom Suštinom; i da ih nije sjedinio, ni ljudi na svetu a ni duhovni anđeli u nebu ne bi više imali razum ili opažanje dobra stine, pa prema tome ne bi imali blaženstva i sreće, stoga ni spasenja. Iz ovoga se vidi da ljudska rasa ne bi bila spasena da Gospod nije uzeo na Sebe Ljudsko i proslavio ga. Otuda se može napraiti zaključak kakva je to vera da se čovek može spasiti samo ako misli iz neke unutrašnje emocije da je Gospod za njega patio, i da je uzeo na sebe njegove grehove, bez obzira kako je ovaj živeo, dok u stvari svetlost neba od Gospodovog Božanskog Ljudskog može dopreti samo do onih koji žive i dobru vere, to jest, u ljubavi ka bližnjemu ili, što je isto, do onih koji imaju savest. Jedini plan na kome može ta svetlost da deluje, ili jedni prijemnik te svetlosti, je dobro vere, ili ljubav ka bližnjemu, pa otuda i savest. Da duhovni imaju spasenje od Gospodovog Božanskog Ljudskog, može se videti u br. 1043, 2661, 2716, 2718).