Постоји ли нека разлика у значењу између „земље“ и „земље“? У почетку се не чини тако; оба се односе на тло које чини копнену масу планете коју насељавамо.

Али ако мало размислите, значења су осенчена у различитим правцима. Склони смо да користимо „земљу“ у општијем смислу - подразумевајући сву земљу свуда или било коју земљу било где. „Земља“ је прецизнија, односи се на онај део земље на којем случајно стојимо или на неки део земље који намеравамо да обрађујемо или на неки други начин користимо.

Тако је и у Библији. „Земља“ се односи на спољашњост особе или заједнице - њихове свакодневне мисли и поступци - у ширем, општем смислу. „Приземље“ се односи на делове нашег спољног живота који су спремни за култивацију и спремни за употребу.

Култивација, наравно, подразумева рахљање тла (разбијање наших навика и мисли које ометају пажњу) и садњу семена (истински концепти и идеје који проистичу из жеље да будемо добри). Како то семе почиње да расте, ми почињемо да будемо заиста корисни.

Укратко, онда „тло“ у Библији може значити особу или заједницу која је прихватљива за Господње учење. То такође може значити особу или цркву која је примила Господње учење и ставља га у употребу.

(Odkazy: Nebeske tajne 94, 268, 345, 377, 566, 1068, 2327, 6135 [1-2], 6154)

268. Da prah označava spoljašnjeg čoveka, jasno je iz ovoga što je prethodno rečeno o prahu, i o polju i o zemlji. Kad je čovek ponovo rođen, više se ne zove prah nego zemlja, jer je u njega posejano nebesko seme. On se upoređuje sa zemljom, a ponekad se i naziva zemljom u nekim delovima Reči. Semenke dobrote i istine usađene su u spoljašnje biće, to jest u njegova osećanja i memoriju, a ne u unutrašnje biće, jer u unutrašnjem biću nema ni traga od proprijuma, nego samo u spoljašnjem. U unutrašnjem biću obitavaju dobrota i istina, a kada se ove više ne pokazuju, tada je čovek postao spoljašnji i telesan; a dobrotu i istinu Gospod čuva u unutrašnjem biću a da to čovek i ne zna, jer se oni ne pokazuju dok spoljašnje biće takoreći ne umre, a to se najčešće dešava za vreme iskušenja, nevolja, bolesti i u času smrti. Razumsko pripada i spoljašnjem čoveku (videti stav 118) i po sebi je neka vrsta posrednika između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka; jer unutrašnji čovek, kroz razumsko, deluje na telesno spoljašnje. Ali kada razumsko pristane uz proprijum, tada razdvaja unutrašnje od spoljašnjeg, tako da se za postojanje unutrašnjeg više ne zna, niti se zna za inteligenciju i mudrost, koje pripadaju unutrašnjem čoveku.