Поглавље 13.
Парболе о препороду
1. И у тај исти дан Исус изишавши из куће седе крај мора.
2. И сабра се мноштво народа к Њему, тако да ушавши у лађу седе; и сва гомила стајаше на обали.
Ова епизода почиње речима: „Истог дана“ (Mateju 13:1). Још увек је субота, а Исус је још активан; овај пут, међутим, уместо да излечи мноштво, Он им проповеда: „И сабра се к Њему мноштво велико, тако да Он уђе у лађу и седе; и сав народ стајаше на обали“ (Mateju 13:2).
Претходна епизода, духовно виђена, говорила је о важности регенерације. У овој следећој епизоди, Исус прича седам парабола које описују процес који је назвао „знаком пророка Јоне“. Седам парабола описује једино право чудо које треба да тражимо — чудо препорода. Ово је чудо које можемо да разумемо и да будемо део, јер то је чудо којим се из природних бића мењамо у духовна бића.
Исус открива детаље овог чуда у седам беспрекорно повезаних парабола о овом процесу. 1
Сејач: Прва парабола о препороду
3. И говораше им много [ствари] у причама, говорећи: „Гле, изиђе сејач да сеје;
4. И у његовом сејању, нешто [семена] паде уз пут, и птице дођоше и прождероше их.
5. А друго [семе] паде на каменита [места], где није било много земље, и одмах изникну, јер нема дубине земље;
6. И кад сунце изиђе, опече; и пошто није имао корена, увенуо је.
7. А друго падоше међу трње, и трње изникну и задави их.
8. А други падоше на добру земљу, и дадоше род, једни по сто, а други шездесет, а неки тридесет.
9. Ко има уши да чује, нека чује“.
10. И дошавши ученици рекоше Му: Зашто им говориш у причама?
11. А Он одговарајући рече им: Јер вам је дато да знате тајне Царства небеског; али њима није дато.
12. Јер ко има, њему ће се дати, и имаће у изобиљу; а ко нема, одузеће му се и оно што има.
13. Због тога им говорим у причама, јер гледајући не виде, а слушајући не чују, нити разумију.
14. И у њима се испуњава Исаијино пророчанство које каже: Слухом ћеш чути и нећеш разумети, и гледајући гледаћеш и нећеш видети.
15. Јер је срце овог народа постало грубо, и ушима [својим] тешко чују, и очи су им затворене, да [у било које вријеме] не виде очима, и чују ушима, и разумију. срцем, и обрати се, и ја треба да их исцелим.'
16. А срећне су очи твоје, јер виде, и уши твоје, јер чују.
17. Јер амин вам кажем да су многи пророци и праведници чезнули да виде оно што ви гледате, а не видеше, и да чују оно што ви чујете, а не чуше.
18. Чујте, дакле, причу о сејачу.
19. Кад ко чује Реч о Царству, а не разуме, долази безбожник и узима оно што је посејано у срцу његовом; ово је успут посејан.
20. А оно што је посејано на стеновитим [места] је онај који чује Реч, и одмах је са радошћу прима.
21. И нема корена у себи, него је привремен; а када дође невоља или прогон због Речи, он се одмах спотакне.
22. А што се сеје у трње је онај који слуша Реч; и бриге овога века, и превара богатства гуше Реч, и она постаје неплодна.
23. А на доброј земљи сеје онај који слуша Реч и разуме, који и доноси плод, и чини, заиста, неко сто, а неко шездесет, а неко тридесет.“
Процес регенерације почиње на исти начин на који почиње живот: семе се посеје у плодно тло. Као што Исус каже: „Ево, изиђе сејач да сеје“ (Mateju 13:1). Сејач који излази да сеје је Бог, а семе које Он расипа су истине Његове Речи. Сада понекад ово семе падне поред пута и птице их прождеру пре него што успеју да се укорене. То се дешава када људи не разумеју Реч. Чак и семе које би имало тенденцију да пусти корене, брзо отимају „птице“ — наши летови маштовите фантазије у којима измишљамо искривљене, себичне представе о томе шта Реч заиста учи.
А ту су и семе које падају на каменита места. Иако постоји мала дубина земље, ово семе брзо се укорењује и ниче. Али када сунце изађе, лако се опрже и увену. Ово се пореди са оним временима када у почетку разумемо Реч и узбуђени смо због наших нових увида. Али када дођу искушења и искушења, не можемо да поднесемо врућину. Ова нова учења нисмо узели к срцу. И тако, без дубине корена, нисмо у стању да издржимо врелину наших искушења. Наша вера пресушује и вене.
Остало семе пада међу трње. Када трње порасте, нова биљка се угуши и угуши. Ово представља време када смо ухваћени у бриге света и гомилање богатства. Ове материјалистичке бриге се гомилају све док не будемо потпуно заокупљени земаљским животом, мало бринући о небу. Бриге света су угушиле могућност да започнемо нови живот.
Међутим, постоје неке семенке које падају на добро тло. Они представљају оно што се дешава када чујемо Реч, разумемо је и чинимо. Ово је семе које је „пало у добру земљу и донело плод“ (Mateju 13:8).
Ова једноставна прича која се често сматра „параболом свих парабола“, говори о првом кораку у процесу регенерације. „Сејач“, који је Господ, сади семе доброте и истине у нама. Да ли се бринемо о овом семену, негујући га и култивишући га? Да ли га редовно заливамо истином? Да ли га редовно излажемо топлој сунчевој светлости љубавних дела љубазности? И, што је најважније, да ли смо је примили у доброј земљи понизног срца? Ако јесте, учинили смо први корак на путу нашег духовног развоја.
Пшеница и кукољ: друга парабола о препороду
24. Још једну параболу Он им је изнео говорећи: „Царство небеско је слично човеку који сеје добро семе на својој њиви.
25. И док су људи спавали, дође непријатељ његов, и посија кукољ усред пшенице, и отиђе [својим путем].
26. А кад сечиво изникне и роди, тада се појави и кукољ.
27. И дошавши слуге домаћина рекоше му: Господе, зар ниси добро семе посејао на својој њиви? откуд му онда кукољ?’
28. Али он им рече: ’Човек, непријатељ, учинио је ово.‘ А слуге му рекоше: ’Хоћеш ли онда да одемо и покупимо их?‘
29. Али он је рекао: ’Не, да док скупљате кукољ, не искорените пшеницу заједно с њима.
30. Нека обоје расту заједно до жетве, и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: прво скупите кукољ и свежите их у снопове да их спалите; али скупи пшеницу у моју шталу.’“
Исус затим наставља да исприча другу параболу. Док прва парабола у низу наглашава сејање доброг семена од стране Бога, ова друга парабола наглашава сејање злог семена од стране непријатеља. Добро семе производи пшеницу која ће се сакупити и ставити у амбаре; зло семе ће произвести кукољ који ће се сакупити и спалити (Mateju 13:24-30). Треба напоменути да Исус не објашњава одмах ову параболу. На најједноставнијем нивоу, добро расположени међу мноштвом могу то схватити као да људи добијају и добро и зло семе — добре и лоше идеје. Они то такође могу схватити као да ће добре идеје довести до добрих резултата; лоше идеје ће довести до лоших резултата.
Ово би било довољно за оне који још нису били способни за веће разумевање, али ученици желе да знају више. „Објасни нам параболу о кукољу у пољу“, кажу (Mateju 13:36). И тако им Исус наставља да им каже: „Ко сеје добро семе је Син Човечији“ (Mateju 13:37). До овог времена не може бити забуне у умовима ученика. Он је био с њима довољно дуго, и довољно често је говорио о „Сину човечјем“, да они знају да Он мисли на Себе. Исус је већ рекао: „Син човечји нема где да пригне главу“ (Mateju 8:20); “Син Човечији има власт на земљи да опрашта грехе“ (Mateju 9:6); “Син Човјечији дође једући и пијући, а кажу гле прождрљивац и винопија, пријатељ цариника и грешника“ (Mateju 11:19); а затим, што је најважније, „Син Човечији је Господ чак и суботе“ (Mateju 12:8).
Ученицима је, дакле, сасвим јасно да је „Онај који сеје добро семе“ Исус божански проповедник. Сам Исус је тај који сеје семе истине у људска срца. Затим додаје: „Поље је свет, добро семе су синови краљевства, а кукољ су синови злога. Непријатељ који их је посејао је ђаво, жетва је крај века, а жетеоци су анђели. Дакле, како се кукољ скупља и спаљује у огњу, тако ће бити и на крају овога века“ (Mateju 13:38-40).
Исус сада поново говори о „Сину Човечијем“: „Син Човечији ће послати анђеле своје, и они ће сабрати из царства његовог све што саблазни и безакоње, и бациће их у пећ ватра. Биће нарицања и шкргута зуба“ (Mateju 13:41-42). Треба напоменути да се у овом јеванђељу Сину Човечијем приписује све већа моћ. У почетку Он „нема где да приклони главу“; онда Он има „власт на земљи да опрашта грехе“, а сада, у овој епизоди, Он има моћ чак и над анђелима: „Син човечји послаће анђеле своје“. Ово је још један драматичан корак напред док Исус постепено открива своју праву природу.
На исти начин на који Исус постепено открива свој божански идентитет, Он такође постепено отвара унутрашње значење своје Речи. На овом унутрашњем нивоу, Исус открива дивне истине о процесу регенерације — истине које су од суштинског значаја ако желимо да се подвргнемо неизбежној борби искушења и препородимо.
Док ближе погледамо овај процес, прва ствар коју треба приметити је да само Бог сеје добро семе — небеске истине. Али лажне идеје које извиру из наших сопствених наслеђених зала и себичних интереса одмах продиру у наш ум. Ово је „непријатељ“ који сеје кукољ међу пшеницом. Сада смо у „духовној равнотежи“, стању у којем можемо бирати између небеских емоција и правих мисли с једне стране, и егоцентричних брига и лажних мисли с друге.
Такође је занимљиво приметити да је непријатељ садио кукољ (зле жеље и лажне мисли) „док су спавали“. Ово је још један подсетник да останете духовно будни и да не дозволите да непријатељ уђе. То је позив да размислимо о томе шта би могло да нас наведе да „заспимо“ у присуству Господа у нашем животу и да повећамо своју будност чувајући кукољ из нашег врта.
Горушичино семе: Трећа парабола о препороду
31. Друга парабола постави их пред њих говорећи: „Царство небеско је као зрно горушичино, које човек узевши посеја на њиви својој,
32. Које је заиста најмање од свих семена; али кад порасте, веће је од [траве] и постаје дрво, тако да птице небеске долазе и гнезде се на гранама његовим.”
Следећа парабола у низу говори о трећем кораку у регенеративном процесу. Исус каже: „Краљевство је небеско као зрно горушичино, које узе човек и посеја на својој њиви, које је најмање од свих семена; али кад порасте, веће је од биља и постаје дрво, тако да птице небеске долазе и гнезде се на његовим гранама“ (Mateju 13:31-32). У овој параболи Исус даје прелепу слику о томе како се добро семе размножава, рађајући све више и више семена. Добре идеје стварају више добрих идеја. Мало истине може бити далеко.
У овом контексту, зрно горушице представља малу количину доброте и истине у сваком од нас док започињемо процес духовног развоја. Сматра се „малим“ јер и даље верујемо да добре ствари које мислимо и радимо долазе од нас самих. У почетку, Бог нам дозвољава да размишљамо на овај начин јер то производи наклоност према учењу истине и чињењу добра — иако то може бити у себичне сврхе. Уживамо у осећањима заслуга повезаним са учењем онога што је истина и чињењем онога што је добро. Верујемо да смо и мудри и добри и волимо када људи примете. Тако је једноставно у раним фазама регенерације. То је нормалан и природан део процеса. 2
Како се чини више добра и стиче се више истине, дрво наставља да расте све више и више. Постепено човека дотичу све више истине, као и све више унутрашњих осећања: „Птице небеске гнезде се на његовим гранама“ (Mateju 13:32). 3
Све ово представља пролиферацију и умножавање истине и како настављамо да се духовно развијамо. Дижемо се све више и више на дрво које је некада било само сићушно зрно горушице. Па ипак, и даље се држимо уверења да ове више истине и више унутрашњих осећања потичу у нама. Још увек постоји нешто од самољубља и личне славе што се мора идентификовати и уклонити. Ово доводи до следећег корака у процесу регенерације.
Квасни хлеб: Четврта парабола о препороду
33. Друга парабола им је рекао: „Царство небеско је као квасац, који је жена узимала сакрила у три сата брашна, док све не укиса.
34. Све је то Исус говорио народу у параболама; и без параболе им није говорио,
35. Да се испуни оно што је рекао пророк говорећи: „Отворићу уста своја у причама; Излићу ствари које су биле скривене од постанка света.”
36. Тада оставивши народ, Исус уђе у кућу, а ученици Његови приступише му говорећи: Објасни нам причу о кукољу у пољу.
37. А Он им одговарајући рече им: Ко сеје добро семе је Син Човечији;
38. А поље је свет; и добро семе, они су синови царства; а кукољ су синови злих;
39. А непријатељ који их сеје је ђаво; а жетва је свршетак века; а жетеоци су анђели.
40. Дакле, као што се кукољ скупља и сагорева у огњу, тако ће бити и у свршетку овога века.
41. Послаће Син Човечији анђеле своје, и они ће сабрати из Царства Његовог све саблазни и безакоње,
42. И бациће их у пећ огњену, гдје ће бити плач и шкргут зуба.
43. Тада ће праведници дати сјај као сунце у царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује.”
Исус сада даје четврту параболу у низу, говорећи да је „Краљевство небеско као квасац, који је жена узела и сакрила у три мере брашна, док све не ускиса“ (Mateju 13:33). Људи који слушају Исуса нису разумели све што Он мисли овом кратком параболом, али вероватно добијају општу идеју — да је рај место где ствари постају све боље и боље. Баш као што добре идеје стварају више добрих идеја, добре ствари настављају да се шире као топли хлеб који се диже.
На више унутрашњем нивоу, парабола о квасном хлебу говори о неопходности и неизбежности искушења за све оне који су вољни да се препороде. Истину коју смо стекли (параболе о сејачу, житу и кукољу и горушичином зрну) морамо окушати у огњу искушења да бисмо научили да без Бога не можемо ништа. Ово је четврти корак у процесу нашег духовног развоја.
У овом контексту, „квасац“ представља лажне идеје које нападају праве идеје које су са нама од Бога. Како се ове лажне идеје сударају са истинитим, почиње процес ферментације, репрезентативан за борбу против искушења којој се сада подвргавамо. У процесу ферментације, активирани квасац изазива ослобађање непријатних гасова. Ово, заузврат, доводи до тога да се хлеб диже. На крају се гасови избацују, остављајући прелепу, укусну векну квасног хлеба, спремна за јело. Квасац остаје у векни, али постепено постаје све мање активан. У међувремену, служио је важној сврси.
Слично, борбе искушења нас доводе до тачке у којој видимо и разумемо да не можемо учинити ништа што је заиста добро од нас самих. Лични интерес, брига о себи и самовоља све се мора отерати, као непријатни гасови, остављајући за собом само жељу да се чини добро јер је добро, без потребе за похвалом, признањем или наградом. То је зато што почињемо да схватамо да је све добро од Бога, а ништа од нас самих. То је сврха искушења, да нас сведе на такав разум да искрено верујемо да ништа не заслужујемо. 4
Бриге ега које су нас покретале, посебно потреба да будемо признати, препознати, цењени или награђени за оно што радимо постају све мање активни, као квасац у уздиглом хлебу.
Када дођемо у ово стање, спремни смо да служимо другима без размишљања о награди. Ово је почетак новог стања живота. Горушичино семе које постаје дрво чије су гране испуњене птицама је слика пролиферације и умножавања истине у нашем животу — неопходна и важна фаза у нашој регенерацији. Али у параболи о квасном хлебу, како се хлеб диже и постаје све пунији и пунији, видимо слику растуће доброте док живот милосрђа и корисно служење постаје наш суштински фокус. Као хлеб, који храни и подржава живот, ми постајемо животворници другима.
Оно што је најважније, признајемо да највише мисли које мислимо, најдубље осећања које осећамо и добронамерна дела служења које вршимо, сви имају своје порекло од Бога. Пошто разумемо да Бог делује кроз нас, немамо жељу да тражимо заслуге за своја „добра дела“. Ми смо попут „подигнутог хлеба“ — топли, хранљиви и спремни да пружимо храну другима.
Благо скривено у пољу: Пета парабола о препороду
44. „Опет је царство небеско као благо скривено у пољу, које човек нађе, сакрије, и од радости тога оде и прода све што има, и купи ту њиву.“
У овом новом стању живота тражимо у Речи истине које ће нам помоћи да потпуније служимо другима. Док истражујемо Реч, са љубављу у нашим срцима и у виду употребе живота, налазимо скривена блага: „Опет је Царство небеско као благо скривено у пољу, које човек нађе и сакри; и од радости оде и прода све што има и купи ту њиву“ (Mateju 13:44).
Треба напоменути да човек из параболе купује целу њиву: „Од радости иде и продаје све што има и купује ту њиву.
То је оно што нам се дешава када Реч оживи, а ми то видимо због ретког и дивног блага које она јесте. Више нисмо задовољни малим делом терена. Наша глад за истином расте у директној сразмери са нашом жељом да будемо корисно људско биће. Као резултат тога, волимо да учимо све више и више; желимо све веће и боље разумевање целог поља — не само његовог дела. И на тај начин настављамо да откривамо нова блага — дивне истине које ће нам помоћи у процесу регенерације, истине које ће нам помоћи да потпуније волимо Бога и да потпуније служимо другима.
Драгоцјени бисер: Шеста парабола о препороду
45. „Опет је Царство небеско као човек, трговац, који тражи добре бисере;
46. Који, нашавши један веома скупоцени бисер, отиде, [и] прода све што је имао и купи га.“
Док настављамо да истражујемо Реч, налазимо највеће од свих блага; то је један бисер, изузетно драгоцен, назван „бисер велике цене. Као што је написано: „И нађе један бисер скупоцјени, отиде и прода све што је имао и купи га“ (Mateju 13:45).
Драгоцени бисер је истинско знање о Богу и почетна тачка за истинско разумевање Божје Речи. Када се сазна права природа Бога, свака прича, свака парабола — чак и свака тачка у Божјој Речи — добија ново значење, откривајући бескрајну љубав и нежну милост Божију. Овај драгоцени бисер је откровење Божје праве природе — Божанскољудског Бога који брине о свакој особи као што се родитељ пун љубави брине о детету. Ово знање је најдрагоценије знање које смо икада могли да откријемо. Стога, међу свим благом које се може наћи у Господњој Речи, ово је највреднија истина од свих. Због тога се назива „бисер велике цене“. 5
У Господњој Речи, наравно, има много бисера мудрости. Много је „блага у пољу“. Али скупоцени бисер је највеће благо од свих јер нам показује унутрашњу лепоту сваког другог бисера. Вођени исправним разумевањем Бога, учимо како да „ископамо“ драгоцена блага која су била скривена у добром тлу дословног смисла Речи; долазимо да видимо чуда садржана у свакој причи. Баш као што су дванаест врата у небо направљена од једне супстанце — бисера — право знање о Богу је капија за разумевање свих других истина у Речи. Како наше разумевање расте, видимо како су сви остали бисери повезани, како су савршено распоређени и како сваки бисер има своје посебно место у Божјој Речи. Баш као што душа наређује и уређује многе органе, системе и ћелије тела, исправно разумевање Божје праве природе открива савршени поредак Речи. 6
Начин на који видимо Бога постаје, дакле, камен пробни, не само за начин на који видимо Реч, већ и за начин на који видимо живот. Склоност да видимо Бога као љутог и осветољубивог може сувише лако довести до оправдавања сопственог љутог осветничког понашања. Склоност да Бога видимо као крутог и неопростивог осим ако Његов гнев не смиримо жртвама, може сувише лако довести до оправдавања сопствених склоности да будемо захтевни и неопростиви – осим ако нас не умиримо глатким речима и егоугодним поступцима. 7
Међутим, када будемо имали истинско разумевање Божије природе, више нас неће заварати учења која нас наводе да верујемо да је Бог љут, или гневан и неопростиви, захтевајући жртву да бисмо се вратили у Његово добро. милости. Ово је врста погрешног размишљања која је древне Израелце довела до веровања да се Божји гнев може смирити само људском жртвом. Идеја да би Бог који бескрајно воли могао да буде љут, или чак да гледа на своју децу са немилостом, неприхватљива је за људски разум. То је зато што је Бог сама доброта, сама љубав, сама милост и сам опрост. Није у Његовој природи да са гневом, или чак намрштених обрва, гледа на било које од своје деце. Све што Он тражи је да држимо Његове заповести, верујући да нам Он даје моћ да то чинимо. Чинећи то, отварамо пут да примимо небеске благослове које нам Он ставља на располагање у сваком тренутку иу сваком тренутку. 8
Дакле, бисер велике цене је право разумевање Бога и Божје љубави према нама. То је спознаја да је наш живот директно од Господа који нас воли незамисливом љубављу. Не само да је наш живот директно од Господа; Господ је живот наш. Без Господа у нашем животу – посебно доброте и истине које примамо од Њега – уопште не бисмо имали живота. Иако би наша срца наставила да куцају и наша плућа би наставила да дишу, били бисмо духовно мртви.
Према томе, знање о Богу, а тачније, знање о томе како је Бог показао своју љубав према нама кроз Исуса, сигурно је „бисер велике цене“. Једном када стекнемо ово непроцењиво знање, испуњени смо захвалношћу. Попут трговца у параболи, постајемо савршено вољни да продамо све што имамо; постајемо савршено вољни да се одрекнемо свих себичних жеља и, у замену, добијемо пуноћу Божјег живота и све благослове који он садржи. 9
Мрежа: Седма парабола о регенерацији
47. „Опет, Царство небеско је као пливарица бачена у море и скупљање сваке врсте;
48. Које, кад се напуни, изнесу га на обалу, и сједну, добро скупише у судове, а зле избацише.
49. Тако ће бити и у свршетку века; анђели ће изаћи, и одвојиће зле од средине праведних,
50. И бациће их у пећ огњену, где ће бити плач и шкргут зуба.“
51. Исус им каже: Јесте ли разумели све ово? Они Му говоре: „Да, Господе“.
52. И каже им: „Зато је сваки књижевник поучен за Царство небеско као човек и домаћин који износи из свог блага [ствари] ново и старо.“
Ово нас доводи до последње параболе у овој серији. Исус каже: „Опет је Царство небеско као мрежа која је бачена у море и сакупила неке сваке врсте, коју су, када се напуни, извукли на обалу; и они седоше и скупише добро у судове, а лоше бацише. Тако ће бити и на крају века. Анђели ће изаћи, одвојиће зле од праведних и бациће их у пећ огњену. Биће нарицања и шкргута зуба“ (Mateju 13:47-50). 10
У овој седмој и последњој параболи, „мреж бачен у море“ описује шта се дешава у сваком од нас после смрти. Већина нас је мешавина добра и зла, истине и лажи, племенитих тежњи и себичних жеља. Све ово описује вучна мрежа која се баца у море и доноси на обалу, пуна „некаквих сваке врсте“. Међутим, ако је наше срце на правом месту, и ако искрено желимо да научимо шта је истина и урадимо оно што је исправно, наша лажна уверења и погрешне жеље нам не могу трајно нашкодити. Божје благо вођење се не завршава смрћу.
Уместо тога, настављамо даље, потпуно људски, али без материјалних тела. У зависности од одлука које смо донели док смо били на земљи, настављамо да учимо, растемо и постајемо најбоља верзија себе. Анђели инструктори нас воде и поучавају док настављамо да се припремамо за небо. Они нам помажу да постепено одбацимо лажне идеје и узалудне амбиције којих смо држали (јер нисмо знали за боље). И они нас уче новим истинама које можемо користити као посуде за примање Божје доброте док настављамо да учимо више о небеском животу.
На крају ће доћи до коначног одвајања онога што је добро у нама од оног што је зло. Тада ће се зло и лаж раздвојити и удаљити далеко од наше свести, док ће све оно што је добро и истинито у нама постати део наше суштинске природе. Ово је завршна фаза у процесу духовног развоја. То је процес који почиње на земљи и наставља се током целе вечности. Иако никада нећемо бити регенерисани до тачке у којој можемо да кажемо: „Сада сам савршен“, ми настављамо да се приближавамо савршенству заувек. 11
Док завршава овај низ парабола, Исус каже својим ученицима: „Јесте ли разумели све ово? (Mateju 13:47). У овом тренутку довољан је њихов једноставан, искрен одговор. Кажу: „Да, Господе“. Исус не доводи у питање њихов одговор нити их испитује на основу њиховог разумевања. Уместо тога, Он им говори као да су сада добро поучени књижевници, говорећи: „Сваки књижевник поучен о Царству небеском је као човек, и домаћин који износи из свог блага ново и старо“ (Mateju 13:52).
Библичари се углавном слажу да се ово односи на хебрејске списе („старе“) и Исусово учење („ново“). Али то се такође може односити на слово светог писма („старо“) и дух светог писма који је стално нов како Господ открива све више унутрашњих истина. Када се ново и старо посматрају као једно, ова учења садрже невероватну моћ — моћ дату да нас води, штити и благослови док настављамо да растемо и да се развијамо заувек. 12
„Одакле овом човеку ова мудрост?“
53. И догоди се, када Исус заврши ове приче, оде оданде.
54. И дошавши у своју земљу, поучио их је у синагоги њиховој, тако да су се чудили и говорили: „Одакле овом [Човеку] ова мудрост и [ове] силе?
55. Није ли ово дрводељин син? Зар се његова мајка не зове Марија? А његова браћа, Јаков и Јосиј, и Симон и Јуда?
56. А сестре Његове, нису ли све с нама? Одакле овом [Човеку] све ове ствари?“
57. И саблазнише се о Њему; али Исус им рече: „Пророк није без части, осим у својој земљи и у свом дому.
58. И не учини многа [дела] моћи тамо, због њиховог неверовања.
Када је Исус дао седам парабола о регенерацији, говорио је пријемчивој публици. Али у следећој епизоди ствари се мењају. Он одлази кући у Назарет да би се суочио са публиком која је далеко мање пријемчива. У ствари, они су сумњичави, скептични, чак и непријатељски расположени.
Сцена је синагога у Његовој земљи. Он је ушао у синагогу у покушају да их поучи, али они нису отворени за Његово учење. Они не виде ништа о Његовом божанству и не могу замислити да Његова мудрост и моћ долазе са неба. Уместо тога,
они кажу: „Одакле овом човеку ова мудрост и ова моћна дела“? (Mateju 13:54). Њихово питање није постављено из стања поштовања. Напротив, речено је презриво, јер читамо да су „увређени“ (Mateju 13:57). Они Га и даље виде као дрводељевог сина, сина Марије и једног од петоро браће.
Контраст између пријемчивости ученика, са њиховим једноставним „Да, Господе“, и одбацивања у Назарету је упадљив. У претходној епизоди, Исус је рекао верским вођама да је „пророк већи од Јоне“ у њиховој средини, као и човек мудрости „већи од Соломона“ (Mateju 12:42). Иако је Исус заиста пророк већи од Јоне, Он такође разуме да „пророк није без части осим у својој земљи и у свом дому“ (Mateju 13:57). И због тога „Он тамо није учинио многа чуда због неверја њиховог“ (Mateju 13:58).
Прича о Исусовом одбацивању у Назарету говори свакоме од нас о суптилним начинима на које и ми можемо да Га одбацимо. У нашем раном читању Божје Речи, дословне приче нас могу одушевити на детињи начин, али можда никада нећемо отићи даље од тога да их сматрамо причама за децу. Не видимо да је свака прича о Речи парабола која се може отворити за вечност, а да је Реч Божија поље испуњено скривеним благом. Можемо је једноставно сматрати књигом за децу, можда дивном, али не Божанском. Ово значи да је сматрамо само књигом о „столаровом сину“ и да видимо Исуса само као Маријин син. Тежња да се одбаци светост Речи оставља нас у позицији у којој можемо да црпимо мало инспирације из њених учења или из Исусове поруке. И тако, Бог не може учинити никаква моћна дела у нама због нашег неверовања. 13
Poznámky pod čarou:
