9033. U prehodna dva stiha govori se o slabljenju duhovne istine, to jest, istine doktrine vere u crkvi; ali u dva stiha koja slede, predmet o kome se govori je slabljenje spoljašnje istine – koja je istina doslovnog smisla Reči – preko duhovne istine, koja je istina doktrine vere u crkvi. Ovaj potonji premet doista izgeda kao onaj prethodni, ali nije tako, zbog čega neka jedan primer posluži da se ovo rasvetli. Duhovna je istina, ili prava istina doktrine vere, da Gospod ne kažnjava nikoga, jer je On sama milost, pa stoga što god On čini, čini iz milosti, a ne uz gneva ili osvete; pa ipak, Gospd kaže kod Mateje: Ne bojte se onijeh kojiubujju tijelo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može I dušu I tijelo pogubiti u paklu Mateju 10:28. ; Ovde se kaže za Boga, da ga se treba bojati, jer On može da pogubi I tijelo I dušu u paklu (Geheni), dok ustvari On ne ubija nikoga; ali ipak to je istina, I stoga je ne treba ugasiti, to jest, osporavati; jer ako se ospori, vera u Reč nestaje – a ako nestane, čovek ne može da duhovno živi, jer čovek ima duhovni život kroz veru iz Reči. Slučaj je ovakav: zakon je Božanskog reda da dobro nosi u sebi svoju nagradu, stoga nebo; otuda I to da zlo ima svoju kaznu, to jest, pakao; prethodni zakon dolazi od Gospoda, jer Gospod hoće svima dobro; dok potonji nije takav, jer Gospod ne hoće zlo nikome. Pa ipak, to se događa, ne od Gospoda, nego od čoveka koji je u zlu, stoga to dolazi od zla. Međutim, to se pripisuje Gospodu u doslovnom smislu Reči, jer tako izgleda; zbog čega, pošto je to naizgled istina, ne treba je osporiti, to jest, ugasiti, jer bi se tako vera u Reč ugasila, koja je vera za proste. (vidi br. 2447, 6071, 6991, 7710, 8631, 8632, 9010.).