231. Pošto se pod skrnavljenjem onoga što je sveto podrazumeva skranvljenje od strane onih koji iz Reči znaju istine vere i dobra milosrdja, i koji ih takodje u izvesnoj meri priznaju, a ne od strane onih koji ih ne znaju, niti od strane onih koji ih usled bezbožništva u potpunosti odbacuju, stoga je ono što sada sledi rečeno o prvima, a ne o drugima. Ima nekoliko vrsta skrnavljenja koje oni vrše, od kojih su neka lakša, a neka u većoj meri nedopustiva; ali ona se mogu svrstati u ovih sedam:

PRVU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji prave šale na račun Reči i o njoj, ili na račun Božanskih stvari crkve i o njima. To neki čine iz poročne navike, uzimajući imena ili izraze iz Reči i uvodeći ih u primedbe koje su nekulturne i ponekad besramne; to mora da bude povezano sa izvesnim preziranjem Reči; dok je, pak, Reč u svim stvarima uopšte i pojedinačno Božanska i sveta; jer svaki izraz u njoj krije u sebi nešto Božansko, putem čega ima komunikaciju sa nebom. Ali ta vrsta skrnavljenja može da bude lakša ili u većoj meri nedopustiva saglasno priznanju svetosti Reči, i nepristojnosti govora u koji su je oni koji prave šale na njen račun uneli.

DRUGU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji razumeju i priznaju Božanske Istine, a ipak žive suprotno njima. Pri tome oni koji samo razumeju skrnave lakše, a oni koji i priznaju (skrnave) u većoj meri nedopustivo; jer razumevanje samo poučava, pri čemu teško da to čini drukčije nego što propovednik poučava, a ne sjedinjuje sebe sa voljom; dok priznavanje sebe sjedinjuje, pošto se ništa ne može priznati drukčije nego uz pristanak volje. Ali sjedinjenost je ipak različita, i kada se živi suprotno od istina koje su priznate, skrnavljenje je saglasno sjedinjenosti. Prema tome ako neko priznaje da su osveta i mržnje, preljube i kurvarstva, prevare i obmane, bogohuljenja i laži grehovi protiv Boga, a ipah ih čini, on se nalazi u skrnavljenju koje je u većoj meri nedopustivo; jer Gospod kaže:

A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen (Luka 12:47).

A na drugom mestu: Kad biste bili slijepi, ne biste imali grijeha; a sad govorite da vidite, tako vaš grijeh ostaje (Ivan 9:41).

Ali jedna je stvar priznati spoljašnje privide istine, a druga priznati prave istine; oni koji priznaju prave istine, a ipak ne žive saglasno njima, u duhovnom svetu se javljaju bez svetlosti i topline života u tonu glasa i govora, kao da su puke nepokretne stvari.

TREĆU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji primenjuju (doslovni) smisao slova Reči da bi potvrdili zle ljubavi i pogrešne principe. To je zbog toga što je potvrdjivanje laži poricanje istine, a potvrdjivanje zla odbijanje dobra; a Reč u svojoj suštini nije ništa drugo nego Božanska Istina i Božansko Dobro; a oni se, u krajnje spoljašnjem smislu, koji je (doslovni) smisao slova (Reči), ne javljaju u ogoljenim istinama, osim tamo gde uče o Gospodu i o samom putu spasenja, već u preobučenim istinama koje se nazivaju prividima istine; iz tog razloga taj smisao može da se izopači kako bi potvrdio mnoge vrste jeresi. Ali onaj koji potvrdjuje zle ljubavi čini nasilje Božanskim Dobrima; a onaj koji potvrdjuje lažne principe čini nasilje Božanskim Istinama. Ovo drugo nasilje se naziva iskrivljavanjem istine; a prvo krivotvorenjem dobra; oba se u Reči podrazumevaju pod ćudima. Jer se duhovna Svetost, koja se naziva i Duhom Istine potičućim od Gospoda, nalazi u svakoj pojedinosti smisla slova Reči. Ta svetost je povredjena kada se Reč iskrivljuje i krivotvori. Očigledno je da je to skrnavljenje.

ČETVRTU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji ustima govore pobožne i svete stvari, i koji se tonom i gestom takodje prave da imaju osećanja ljubavi prema njima, a u srcu ipak u njih ne veruju i ne vole ih. Većina tih su licemeri i Fariseji kojima se nakon smrti oduzima sva istina i dobro, i bivaju poslati u tamu krajnju. Oni koji su zbog skrnavljenja ove vrste sebe utvrdili protiv Božanskog i protiv Reči, pa shodno tome i protiv duhovnih stvari Reči, sede u najgoroj nemosti, nesposobni da pričaju, želeći da brbljaju o pobožnim i svetim stvarima kao što su to činili u svetu, ali nesposobni da to čine; jer je u duhovnom svetu svako primoran da govori onako kako misli; dok licemer želi da govori drukčije od onog što misli; otuda nastaje jedno preprečivanje u ustima, zbog koga mogu samo da mrmljaju. Ali licemerstvo može biti lakše i u većoj meri nedopustivo, saglasno potvrdama protiv Boga i spoljašnjih razmišljanja u prilog Njega.

PETU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji sebi pripisuju ono što je Božansko. To se podrazumeva pod Luciferom, u četrnaestom pogalju kod Isaije. Tu se pod Luciferom podrazumeva Vavilon, što je jasno na osnovu četvrte i dvadeset druge strofe istog poglavlja, gde je i opisana njegova sudbina. Isto se takodje podrazumeva i opisano je u sedamnaestom poglavlju Apokalipse, kao kurva koja sedi na skerletnoj zveri. Vavilon i Haldeja su spomenuti na mnogo mesta u Reči; i pod Vavilonom se tu podrazmeva skrnavljenje dobra, a pod Haldejom skrnavljenje istine; i jedno i drugo od strane onih koji sebi pripisuju ono što je Božansko.

ŠESTU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji priznaju Reč, a ipak poriču Božanstvenost Gospoda. Oni se u Reči nazivaju Socinijima, a neki od njih Arijanima. Sudbina obeju je da oni prizivaju Oca a ne Gospoda i da neprestano mole Oca, neki čak zarad Sina, da ih primi u nebo, ali uzalud, čak sve dok ne ostanu bez nade u spasenje; i tada se obaraju u pakao medju one koji poriču Boga. Ti se podrazumevaju pod onima koji bogohule na Duha Svetoga, kojima neće biti oprošteno ni na ovome svetu, ni na onome (Mat. 12:32).

Razlog je taj što je Bog jedan, kao Ličnost i u Suštini, u kome se nalazi Trojstvo, i taj Bog je Gospod; i pošto je Gospod takodje Nebo i pošto su, shodno tome, oni koji su u nebu u Njemu, stoga oni koji poriču Božanstvenost Gospoda ne mogu biti primljeni u nebo i ne mogu biti u Gospodu. Da je Gospod Nebo i da su, shodno tome, oni koji su u nebu u Gospodu pokazano je u prethodnom.

SEDMU VRSTU SKRNAVLJENJA čine oni koji najpre priznaju Božanske istine i žive u saglasnosti sa njima, a kasnije ih odbacuju i poriču. To je najgora vrsta skrnavljenja zato što oni do te mere mešaju svete stvari sa profanim da se one ne mogu razdvojiti; a one se ipak, da bi bili ili u nebu ili u paklu, moraju razdvojiti; i zato što to kod njih ne može da se učini sve što je ljudsko, kako intelektualno tako i voljno, biva iskorenjeno; i, kao što je prethodno rečeno, oni prestaju da budu ljudi. Skoro isto to se dešava sa onima koji u srcu priznaju Božanske stvari Reči i crkve, i potpuno ih ugradjuju u svoj proprium koji je ljubav prema posedovanju dominacije nad svim stvarima; o čemu je dosta toga rečeno u prethodnom; jer nakon smrti, kada postanu duhovi, oni u potpunosti ne žele da ih vodi Gospod, već žele sami sebe da vode; a kada je njihova ljubav nekontrolisana oni žele ne samo da dominiraju nad nebom, već i nad Gospodom; a pošto to ne mogu da čine, oni Gospoda poriču i postaju djavoli. Mora se znati da životna ljubav, koja je i vladajuća ljubav, ostaje u svakome nakon smrti, i ne može se odstraniti. Oni koji vrše skrnavljenje te vrste podrazumvaju se pod mlakima; o kojima je u Apokalipsi napisano:

Znam tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojijeh (Apokalipsa 3:15-16).

Tu vrstu skrnavljenja je, prema tome, opisao Gospod kod Mateja: A kad nečisti duh izidje iz čovjeka, ide kroz bezvodna mjesta tražeći pokoja, i ne nadje ga. Onda reče:

da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nadje prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugijeh duhova gorijeh od sebe, i ušavši žive ondje; i bude potonje gore čovjeku onome od prvoga (Mat. 12:43-45).

Čovekovo preobraćanje je tu opisano kao nečisti duh koji izlazi iz njega; a njegovo ponovno vraćanje na ranija zla nakon što su dobara i istina izbačeni, opisano je vraćanjem nečistog duha sa sedam drugih gorih od njega u kuću koja je za njega pripremljena; a skrnavljenje onoga što je sveto od strane profane osobe opisano je poslednjim tvrdjenjem da taj čovek postaje gori od prethodnog. Isto se podrazumeva kod Jovana pod ovim: Isus reče onome koji je izlečen u banji Vitezda:

Eto si zdrav, više ne griješi, da ti ne bude gore (Ivan 5:14).

Da Gospod obezbedjuje da čovek ne može da prizna istine unutarnje a da potom od njih odustane i postane profan, podrazumeva se pod ovim rečima:

Zaslijepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim (Ivan 12:40).

Da se ne obrate da ih iscelim znači da ne priznaju istine, a nakon toga ih odbace i postanu profani. Iz istog razloga Gospod govori u parabolama, kao što On Sam kaže (Mat. 13:13).

Da se Jevrejima zabranjuje da jedu salo ili krv (Levit. 3:17; 7:23, 25) znači da ne treba da skrnave ono što je sveto; jer salo znači Božansko Dobro, a krv Božansku Istinu. Da onaj koji se jednom obratio treba da ostane u dobru i istini do kraja života Gospod uči kod Mateja:

Isus reče, onaj koji pritrpi do kraja biće spasen (Mat. 10:22; i Marku 13:13).