994. Da što god se miče i živi predstavlja zadovoljstva u kojima je dobro koje je živo, očito je iz značenja onoga što se miče, kao što je već pokazano. Da ovde to što se miče znači sve čiste zveri i ptice, svakome je jasno, jer se kaže da im je to dato za jelo. Ono što se miče jeste u pravom smislu ono što je najgore (što se imenuje u Knjizi levitskoj 11:23, 29, 30). Ali u širem smislu, kao ovde, misli se na životinje koje su za jelo; a ovde se nazivaju ono što se miče jer označavaju zadovoljstva. Čovekova osećanja označena su u Reči čistim zverima, kao što je rečeno, ali pošto se njegova osećanja opažaju samo u njegovim zadovoljstvima, tako da ih on naziva zadovoljstvima, ona se ovde nazivaju ono što se miče. Zadovoljstava ima dve vrste: ona koja su od volje i ona koja su od razuma. Uopšte, postoje zadovoljstva u posedovanju zemlje i bogatstva, zadovoljstva u počasti i službi u državi, zadovoljstva bračne ljubavi i ljubavi prema odojčadi i deci, zadovoljstva prijateljstva i razgovora s drugovima, zadovoljstva u čitanju, pisanju, znanju i mudrosti, i mnoga druga. Postoje isto tako i uživanja u čulima: kao uživanje u slušanju, koje dolazi od prijatne muzike i pesme; u gledanju različitih i mnogostruko lepih stvari; u mirisu, koje je od prijatnih mirisa; u ukusu, koje dolazi od ugodne i zdrave hrane i pića; i u dodiru, od mnogih prijatnih oseta. Ove vrste prijatnosti, pošto se osećaju u telu, nazivaju se telesnim zadovoljstvima. Ali nema zadovoljstva u telu osim kada postoji i traje od unutrašnjeg osećanja, a nema unutrašnjeg zadovoljstva ako nije iz još dubljeg, u kojem postoje korist i cilj. Ove stvari, koje čovek opaža redom od najunutrašnjijih, on ne opaža dok živi u telu, a većina ljudi i ne zna da one postoje, a još manje da su one izvor zadovoljstava; dok ništa ne može da bude u spoljašnjim osim ako dolazi po redu iz unutrašnjih stvari. Prijatnost je samo poslednji efekat. Unutrašnje stvari se ne pokazuju vidu sve dok je čovek u telu, osim onima koji o njima razmišljaju. One se pokazuju vidu po prvi put u drugom životu, i to da bi ih Gospod uzdigao prema Nebu. Unutrašnja osećanje se pokazuju u svetu duhova, ona dublja u uživanjima anđeoskih duhova u Nebu, a još dublja u sreći nebeskih anđela; jer postoje tri Neba, svako dublje, savršenije i srećnije od drugoga (videti stav 459, 684). Ova unutrašnja (zadovoljstva) otvaraju se i pokazuju u opažanju u drugom životu; ali dokle god čovek živi u telu, pošto je neprestano u ideji i misli telesnih stvari, ove unutrašnje stvari kao da su uspavane, jer su uronjene u telesno.

Pa ipak, svakome ko razmisli jasno je da su sva zadovoljstva onakva kakva su osećanja, koja su sve dublja, i da ona primaju iz ovih svoju suštinu i osobine. Pošto se osećanja, koja su sve dublja, osećaju u spoljašnjim ili krajnjim stvarima, to jest u telu kao prijatnosti, ona se nazivaju onim što miče ili gamiže, ali ona su kao telesne stvari na koje utiču unutrašnje stvari, što je jasno svakom iz onoga što vidi i što oseća. Ali kad ne bi bilo unutrašnjeg vida, oko ne bi videlo. Očni vid postoji od unutrašnjeg vida, pa stoga posle smrti tela čovek vidi isto tako dobro, čak i bolje nego kad je živeo u telu – ne svetovne i telesne stvari, nego one koje postoje u drugom životu. Oni koji su bili slepi u životu tela, u drugom životu vide kao oni što su imali oštar vid. To je kao kad čovek spava: on vidi jasno u snovima kao kad je budan. Meni je bilo dato da vidim unutrašnjim vidom stvari u drugom životu jasnije nego što vidim stvari u svetu. Iz svega ovoga očitio je da spoljašnji vidi dolazi od unutrašnjeg vida, a ovaj od još dubljeg unutrašnjeg vida, i tako dalje. Slično je sa svakim drugim osetom i svakim zadovoljstvom. Zadovoljstva se i u drugim delovima Reči nazivaju ono što gamiže, s razlikom između čistog i nečistog, to jest između zadovoljstava koja su živa i zadovoljstava koja su mrtva ili paklena. Kao kod Ozije:

I tada ću im učiniti zavjet sa zvijerinjem poljskim i sa pticama nebeskim, i s bubinama zemaljskim (Ozija 3:18)

Da se divlje poljske životinje, ptice nebeske i one koje puze odnose na ono što je u čoveku, jasno je po tome što se ovde govori o Novoj crkvi.

Kod Davida:

Neka ga hvale nebesa i zemlja, mora i sve što se u njima miče! (Psalam 59:34)

Mora i sve što se u njima miče ne mogu hvaliti Jehovu, nego ono što je u čoveku, što je označeno njima i što je živo, a to znači ono što živi u ljudima. Ponovo:

Hvalite Jehovu, zvijeri i sva stoka, bubine i ptice nebeske! Psalam 148:10).

Ovo ima slično značenje. Da se onim što se miče označavaju samo dobra osećanja od kojih potiču zadovoljstva, jasno je po onome što se miče, da su to nečiste stvari kod ovog naroda, kao što će biti jasno iz onoga što sledi. Ponovo:

Kako je mnogo djela tvojih, o Jehova! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga tvojega. Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika; tu lađe plove, krokodil, kojega si stvorio da se igra po njemu. Sve tebe čeka, da im daješ piću na vrijeme. Daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, site se dobra. (Psalam 104:24-25, 27-28)

Ovde su u unutrašnjem smislu morima označene duhovne stvari, a bićima koja gmižu, sve ono što živi iz ovih; zadovoljstvo je predstavljeno davanjem hrane na vreme i time što se site dobra.

Kod Jezekilja:

I sve životinje što se miču kuda god dođu ove rijeke, biće žive i biće veliko mnoštvo riba, jer kad dođe ova voda onamo, druga će postati zdrava, i sve će biti živo gdje ova rijeka dođe. (Jezekilj 47:9).

Ovde se misli na vode Novog Jerusalima; one označavaju duhovne stvari koje imaju nebesko poreklo; sve životinje koje se miču, osećanje dobra i otuda zadovoljstva, kako u telu tako i u čulima; da ova žive zahvaljujući vodi, ili duhovnim stvarima koje su nebeskog porekla, očito je. Da se prljava zadovoljstva, čije je poreklo u čovekovom proprijumu, a to znači u prljavim požudama, takođe nazivaju onim što gmiže, jasno je kod Jezekilja:

I ušav, vidjeh, i gle, svakojake životinje što gamižu i svakojaki gadni skotovi, i svi gadni bogovi doma Izrailjeva bijahu napisani svuda po zidu svuda u naokolo. (Jezekilj 8:10).

Ovde svakojake životinje što gamižu označavaju nečista zadovoljstva koja su iznutra požuda, unutar koje su mržnja, osveta, okrutnost i preljuba; takve su stvari što gamižu ili uživanje koje potiče iz ljubavi prema sebi i svetu; takođe i iz čovekovog proprijuma, a to su njegovi bogovi jer ih on oseća kao prijatne, voli ih i smatra bogovima te ih kao takve obožava. U reprezentativnoj Crkvi to što gamiže, jer ovde ima takvo značenje, bilo je tako nečisto da nije bilo dopušteno čak ni dodirnuti ga, a ko ga dotakne, postajao je nečist (kao što se može videti u Levitskoj 5:2, 11:31-33, 22:5, 6).