6997. I razgnjevi se Jehova na Mojsija, označava pomilovanje. Ovo se vidi iz značenja gneva Jehovinog, koji ne iznačava gnev, nego ono što je suprotno gnevu, to jest, milost, a u ovom slučaju pomilovanje. Da kod Jehove nema gneva, vidi se po tome što je On sama ljubav, dobro samo, i milost sama, a gnev je nešto suprotno, kao i slabost koja se nemože naći kod Boga. Stoga kada se Jehovi pripisuje gnev, anđeli ne opažaju gnev nego ili milost, ili uklanjanje zla iz neba, a u ovom slučaju je to pomilovanje, jer se kaže Mojsiju, kojim se pretstavlja Gospod kada je bio u svetu, u pogledu Božanske Istine. Razlog da se Jehovi ili Gospodu, u Reči, pripisuje gnev, je to što je sveopšta istina, da sve stvari dolaze od Boga, stoga i zlei dobre stvari. Ali ova najopštija istina, koja je nužna za decu, omladinu, i prosti svet, mora se kasnije rasvetliti, naime, [poučavanjem] da su zla od čoveka, ali da izgleda kao da su od Boga, i da se tako kaže da bi ih se naučilo da se boje Boga da ne bi nestali zbog zala koja sami čine; i kako bi kasnije bili u stanju da vole Boga, jer strah dolazi pre ljubavi, kako bi u ljubavi bilo svetoga straha; jer kada se strah unese u ljubav, to postaje sveto od Svetog [elementa] ljubavi , pa onda nije više strah da će se Bog gneviti i da će kazniti, nego stoga da ne bi postupali protivu dobra samog, jer bi ovo mučilo savest. Pored toga, Izraelićani i Jevreji su morali poštovati uredbe i zapovesti u spoljašnjoj formi pomoću kazni, pa su stoga veroval a je Jehova gnevan i da kažnjava, dok u stvarito su oni svojim idolopoklonstvom sami sebi pričinjavali, i odvajali se o neba, odakle dolazie kazne, kao što se kaže kod Isaije,

Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogm vašim, i grijesi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje (Isaija 59:2. ; a pošto su Izraelićani i Jevreji bili samo u spoljašnjim stvarima bez Unutrašnjeg, oni su držati u tome mišljenju da se Jehova gnevi i da kažnjava; jer oni koji su u spoljašnjem bez Unutrašnjeg, ti čine sve iz straha, i ništa iz ljubavi. Iz ovih razmatranja sada se može videti na šta se misli u Reči pod gnevom i ljutnjom Jehove, naime, misli se na kažnjavanje; kao kod Isaije,

Gle, evo Jehova ide iz daleka, gnjev njegov gori i vrlo je težak; usne su mu pune ljutine a jezik mu je kao oganj koji sažiže (Isaija 30:27. ; gnev označava prekor i opemenu da ne bi propali zbog zala. Ponovo, U malom gnevu sakrih za čas lice svoje od tebe, ali ću te vječnom milošću pomilovati, veli izbavitelj Jehova (Isaija 54:8. ; poplava gneva označava iskušenje, u kome su zla uzrok straha i nevolje.

Kod Jeremije, I ja ću vojevati na nas rukm podignutom i mišicom krjepkom i gnjevom i jarošću i žestinom velikom. Kome se otima, izbavljajte ga iz ruku nasilnikovijeh, da ne izađe kao oganj gnjev moj i razori sve da ga niko ne može ugasiti Jeremija 21:5, 12). Ponovo, Ali će ih napuniti mrtvijem i tjelesima ljudi koje ću pobiti u gnjevu svom i u jarosti svojoj odvratih lice svoje Jeremija 33:5).

Kod Sofonije, Jerje moj sud da saberem narode i pokupim carstva, da izlijem na njih gnjev svoj, svu težinu jarosti svoje( ?).

Kod Davida, Posla na njih ognjeni gnjev svoj, srdnju i mržnju, četu zlijeh anđela Psalam 78:49. Pored mnogih drugih odlomaka u kojima , kao i gore, gnjev, jarost, žestina, i oganj su kazne i osude, u koje se čovek sam baca kada upadneu zla, jerje to prema Božanskom redu da dobra prate nagrade, a otuda to da su zla praćena kaznama, tako da su ove stvari povezane. Kazne i osude se označavaju i danom gneva Jehovinog (Isa. (13:9, 13; Plač 2:1; Sofonija 2:3; Otkr. 6:17; 11:18); kao i vinom gneva Božijega, , kao i čašom gnjeva Božijeg (Jer. 25:15, 28; Otkr. 14:10; 16:19), kao i kacom gnjeva Božijeg (Otkr. 14:19; 19:1).

Da se kažnjavanje i osude označavaju gnevom vidi se i kod Mateje,

Porode aspidin, ko vama kaza da bježite od gnjeva koji ide? Mateju 3:7).

Kod Jocana, Ko vjeruje Sinaima život vječni; a ko ne vjeruje sina, ne će vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu Jovan 3:36).

Kod Luke, Teško trudnicama i dojilicama u te dane!Q jer će bkiti velika nevolja na zemlji i gnjev na ovom narodu Luka 21:23. Iz ovih se odlomaka jasno vidi da se

Jehovinim gnevm označavaju kazne i osude; razlog da se gnevom označava pomilov anje i milost, je u tome što sva kažnjavanja za zlo postoje iz Gospodove Milost prema dobrima, da zli ne bi ove povredili. Međutim, Gospod ne izvršava kazne nanjima, nego oni na sebi, jer zala i kazne su povezane u drugom životu. Posebno zli sebe kažnjavaju onda kada Gospod pokazuje milost dobrima, jer se tada njihovo zlo pojačava (zlo zlih), pa s tim i kazne. Zbog ovoga umesto gneva Jehovinog, kojim se označavaju kazne za zlo anđeli razmeju milost. Iz ovih razmatranja jasno se pokazuje kakva je Reč u smislu slova, a isto tako kakva je istina Božanska u svojojnajopštijoj formi, naime, da je ona u skladu s izgledima. Razlog je to, što je čovek takav, da samo što vidi i razume od svog Ćulnog, on veruje a ono šo ne vikdi i što ne shvati od svog Ćulnog, to on ne veruje, stoga i ne prima. Otuda to, da je Reč u slovu pisma u skladu s onim stvarima koje izgledaju, ali ona čuva u svojim nedrima prave istine, u u najdubljim nedrima istinu Božansku samu, koja proizilazi od Gospoda, a to znači od Božanskog Dobra, to jest, od Gospoda Samog.