9211. Ne udarajte na nj kamate. Da ovo označava da to nije radi dobiti, vidi se iz značenja udarati kamate na nekoga, što je činiti dobro radi dobiti, jer se kaže, Ne udarajte na nj kamate. Iz ovoga zakona o kamatama i pridavcima može se videti kakav je bio slučaj sa zakonima nazvanim sudovima kod Izrailjskog naroda, naime, da su prestali, zajedno sa žrtvama i drugim obredima kad je Gospod došao u svet i otvorio unutrašnje stvari bogoštovanja, i uopšte unutrašnje stvari Reči.

Unutrašnje stvari ovoga zakona su da sedobro bližnjemu mora činiti od srca, i da se mora verovati da nema nikakve zasluge u delima ako su od sebe samog, nego samo u onima koja su od Gospoda u sebi. Jer samo je Gospod zaslužan, ion je sama pravda; pa kada čovek ovo veruje, on ne vidi nikakvu zaslugu i nagradu za sebe u onome što je sam učinio, nego pripisuje sve dobro Gospodu; a pošto Gospod čini sve od milosti, to čovekpripisuje sve stvari samoj milosti. Iz toga je i to, da onaj koji je vođen od Gospoda, ne misli ni i kakvoj nagradi, i čini dobro bližnjemu od srca.

[2] Ovo su unutrašnje stvari od kojih silazi zakon o kamatama kod Izrailjskog i Jevrejskog naroda, pa stoga kada je čovek u unutrašpnjim stvarima, ovaj zakon prestaje, zajedno sa sličnim zakonima, koji su bili nazvani sudovima. Jer je Izrailjasko i Jevrejski narod bio samo u spoljašnjaim stvarima, a koje su pretstavljale unutrašnje stvari. Sledstveno, taj je zakon vezivao tu naciju u to vreme; ali ne vezuje Hrišćane, kojima je Gospod otkrio unutrašnje stvari. Da je ovako, poznato je čoveku crkve danas, pa je sada zakon o kamatama sasvim drugačiji. Uprkos ovome, svetost ovoga zakona ne prestaje , jer njegova svetost ostaje zbog unutrašnjih stvari koje su u njemu. Ove svete stvari još uvek deluju na anđele kada se ovo čita u Reči. Stoga se čuvaj da ne poveruješ da su zakoni života, kao što su oni u Dekalogu (Desetorečju), i na drugim mestima u Starom Zavetu, opozvani, jer su ovi zakoni potvrđeni kako u unutrašnjem tako i spoljašnjem obliku, jer se ova dva [oblika] ne mogu odvojiti.

892. Kada se čovek iznova rodi, tek tada je po prvi put slobodan, pošto je pre toga bio rob. Ropstvo je stanje kada požuda i obmane vladaju, a sloboda kada vlada osećanje dobra i istine. Kako je to, nijedan čovek ne može osetiti sve dok je u ropstvu, već samo onda kada postane slobodan. Ali to je teška zabluda, jer kada vladaju požuda i obmane, čovek koji je njima potčinjen misli da je slobodan; no to je gruba obmana jer ga tada vodi uživanje u požudi i njegova prijatnost, to jest njegovo uživanje u onome što voli; pa stoga što to prati uživanje, njemu to izgleda kao sloboda. Svaki čovek, sve dok ga vodi neka ljubav i kada sledi ono na šta ga ona navodi, misli da je slobodan, dok ga u stvari nose pakleni duhovi kao poplava. A ovakav čovek misli kako je to najveća sloboda, tako da veruje da bi, kada bi to izgubio, bio najjadniji čovek i ne bi mu ostalo nimalo života; pored toga, on to veruje ne samo zato što ne zna ni za kakav drugačiji život već i stoga što veruje da se u Nebo ide, osim kroz nevolje i siromaštvo, i gubljenjem svih zadovoljstava. Ali da je to obmana, bilo mi je dato da znam kroz mnoga iskustva, o kojima će, po Božanskoj Gospodovoj milosti, biti govora kasnije. Čovek nije slobodan sve dok se ne rodi ponovo i dok ga Gospod ne vodi preko ljubavi u ono što je dobro i istinito. Tek kada je u ovakvom stanju, on po prvi put opaža šta je sloboda, jer tada zna šta je život, šta je pravo uživanje u životu i šta je sreća. Pre toga on ne zna ni šta je dobro i ponekad naziva najvećim dobrom ono što je najveće zlo. Kada oni kojima je Gospod dao slobodu vide, a još više kada osete požudu i obmane, osećaju užas kao kad neko vidi otvoren pakao pred sobom. Ali pošto je mnogima nepoznato šta je to sloboda, ovde ćemo je ukratko definisati. Život slobode ili sloboda znači biti vođen Gospodom. Ali zato što mnogo toga smeta čoveku da poveruje kako je to život slobode, kao i to što čovek prolazi kroz iskušenja ne bi li se oslobodio vladavine đavolskih duhova; i kako on ne zna za drugo uživanje nego za ono koje potiče od požude, čiji je izvor ljubav prema samome sebi, kao i zato što ima pogrešno mišljenje o nebeskom životu, tako da ga se ne može učiti opisivanjem kao što se može živim iskustvom, stoga će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, kasnije biti navedeno nekoliko takvih iskustava.