9212. Ne uzimaj u zalogu haljina bližnjemu svojemu. Da se ovim označava, ako bi sećanja-znanja bila odvojena zbog obmana koje potiču od čulnih stvari, vidi se iz značenja uzimati zalogu, što je primiti znak (zalogu) za dobra koja su komunicirana (pozajmljena); jer zaloga je znak za dobra koja se pozajmljuju. Kada se umesto ovih razumeju duhovne stvari, komunicirai (pozajmljivati) dobra znači poučavati u istinama, a zaloga (znak) tada znači čulnu istinu; jer se ovde haljinom koja se ovde pominje akoja se daje kao zalog, označava poslednje u prirodnom, a to je čulno. Pošto ovo (čulno) obiluje zabludama, a zablude gase istine, stoga se sa uzimati bližnjemu haljinu u zalogu označava odvajanje istina preko obmana koje potiču od čulnih stvari. Da su ove stvari ovime označeno, vidi se iz nizova stvari koje slede u unutrašnjem smislu.

[2] Haljinom se u opšte označava sve što pokriva (oblači) nešto drugo, stoga sve što je relativno spoljašnje. Ssledstvaeno, spoljašnj li unutrašnji čovek se naziva haljinom u odnosu na unutrašnjeg ili duhovnog čoveka. Na sličan način istzina se naziva haljinom u odnosu na dobro, jer irtina pokriva dobro; a tako su i sećanja-znanjau odnosu na istine vere, koja pripada unutrašnjem čoveku. Čulno, koje je posledje života kod čoveka, je haljina u odnosu na sećanja-znanja. (da haljine označavaju niže stvari koje pokrivaju više stvari, ili što je isto, spoljašnje stvari koje pokrivaju unutrašnje, vidi br. 2576, 5248; u opšte da one označavaju istine, br. 4545, 4763, 5319, 6917, 9093; da one oznalčavaju sećanja-znanja, br. 6918; tako isto čulne istine, br. 9158; i da je čulno poslednje života kod čoveka, br. 4009, 5077, 6949, 7442.)

[3] Da haljine označavaju istine, potiče od pretstava u drugom životu, gde se anđeli i duhovi vide obučeni u haljine u skladu sa stanjem vere ili istine u kojima su, i gde se njihove haljine menjaju prema promenama ovoga stanja. Oni koji su u pravim istinama, pokazuju se u belim haljinama; a oni koji su u u istinama koje potiču od dobra, u blistavim haljinama; ali oni koji susamo u dobru, kao što su anđeli najdubljeg neba, koji se nazivaju nebeskim, pokazuju se bez odeće (prim. prev. Autor kaže da se u nižim nebima, anđeli najdubljeg neba, koji su bez odeće, vide kao mala deca naga, što označava njihovu glavnu osobinu, ato je nevinost). Iz toga je to da haljine označavaju istine, i da se haljinama u Reči označavaju istine, kao što se može videti iz odlomaka ranije navedenih, kojima semogu dodati sledeći iz jevanđelista.

[4] Kod Mateje: I preobrazi se pred njima, i zasija se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postadoše bijele kao svetlost (Mat. 17:2). licem se u Reči označavaju unutrašnje [stvari/m osobito osećanja (br. 358, 1999, 2434, 3527, 6848, 6849); a licem Božiji, dobro samo (br. 222, 223, 5585); suncem, označava se Božanska ljubav (br. 2441, 2495, 7083, 8644). Iz ovoga se vdi šta je označeno licem Gospodovim koje je sialo kao sunce, name, to da su njegove unutrašnje [stvari] bile dobro Božanske ljubavi. Da se haljine Njegove postale kao svetlost, označava Božansku istinu koja proistziče od njega, a koja se u nebu vidi kao svetlost (br. 1521, 1619-1632, 5400, 8644).

[5] Ponovo: I kad se Isus približi Jerusalimu, dovedoše magaricu i magare, i metnuše na njih haljine svoje, i posadiše ga na njih. A ljudi mnogi prostriješe haljine svoje po putu (Mat. 21:1, 7-8). jahati na mararcu i na magaretu pretstavljalo je najvišeg sudiju i cara (vidi br. 2781), kao što se vidi iz onoga što se dešava u stihu 5: kažite kćeri Sionskoj: evo car tvoj ide tebi krotak, i jaše na magarcu, i magarcu sinu magaričinu (Mat. 21:5; vidi i Marko 11:1-11; Luka 19:28-40; Jovan 12:12-15).

Kod Zaharije 9:9, kaže se o Gospodu da je jahao na magarcu, na ždrebetu (mladom magarcu), sinu magarice, a njegovi sinovi na ždrebadima (mladim magarcima), može se videti kod Sudija 5:9-10; 10:3-4; 12:14; i da je car jahao na mazgi [ženskog roda], a sinovi carevi ma mazgama [muškoga roda], u Carevima 1:33, 38, 44, 45, i u 2 Samuilovoj 13:29).

[6] Time što su učenici stavljali svoju odeću namagaricu i njeno mlado [njeno ždrebe] bilo je pretstavljeno da su sve istine u kompleksu bile potčinjene Gospodu kao najvišem sudiji i caru; jer su učenici pretstavljali Gospodovu crkvu u odnosu na njene istinei dobra (br. 1229, 3488, 3858, 6397), a njihova odeća je pretstavljala istine same (br. 4545, 4763, 5319, 6917, 9093). Nešto slično bilo je pretstavljeno mnoštvom ljudi koji su prostirali svoju odeću po putu, i grane sa drveća. Razlog što su ih prostirali po putu bio to što se putem označabva istina kojom se vodi čovek crkve (br. 627, 2333, 3477). Razlog zašto su prostirali grane od drveća, bio je to štodrveće označava opažanja i poznavanja istine i dobra (br. 2682, 2722, 7692), stoga grane označavaju istine same. Ovo je bilo u najvećojmeri u slozi sa uobičajenim obredom; jer kad su najviši sudije i carevi jahali u svečanoj povorci, narodni kneževi su tada stavljali svoju odeću na magarce i mazge, a narod je prostirao svoju odeću po putu, ili umesto nje grane od drveća; jer je sudijska služba u nebuBožanska istina od Božanskog dobra, a carska je Božanska istina (br. 1728, 5068, 6148).

[7] Kod Luke: Niko ne meće zakrpe od stare haljine na novu haljinu; inače će i novu haljinu razdrijeti, jer staroj ne liči što je od novoga (Luka 5:36); Gospod je koristio ovu sličnost da bi opisao istinu nove crkve i istinu stare crkve, jer haljina označava istinu, jer zakrpiti ii metnuti jedno na drugo znači razoriti obe; jer je istina nove crkve unutrašnja istina, stoga istina za unutrašnjeg čoveka; dok je istina stare crkve spoljašnja istina, stoga istina spoljašnjeg čoveka. U ovoj drugoj istini bila je Jevrejska crkva, jer je ova crkva preko spoljašnjih stvari pretstavljala unutrašnje; dok je crkva danas u unutršnjim istinama koje su bile pretstavljene; jer Gospod otkriva ove istine. Da se ove istine ne slažu sa spoljašnjim istinama tako da bi bile zajedno, označava se gornjim Gospodovim rečima. Iz ovoga se vidi da se haljinom označava istina crkve.

[8] Kod Jovana: Isusu reče Petru: Zaista, Zaista ti kažem: kad si bio mlad, opasivao si se sam, i hodio si kuda si htio; a kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te opasivati i odvesti kuda ne ćeš (Jovan 21:18); onaj ko ne zna unutrašnji smisao Reči, ne može da zna šta j ovim rečima sadržano. Da one sadrže tajne, vrlo je jasno. U unutrašnjem smislu Petar označava veru crkve (vidi predgovor Postanju 18, 22, a i br. 3720, 6000, 6073, 6344). Stoga se sa kad Petar bješe mlad označava vera crkvekakva je bila u početku; a sa kad ostariš, vera crkve kakva je na kraju. Iz ovoga se vidi šta je označeno rečima kad si bio mlad, opasivao si se sam, i hodio kuda si htio, naime, da je vera crkve u početku vera istine od dobra, stoga vera ljubavi prema bližnjemu radi bližnjega i i vera ljubavi ka Gospodu, i da tada čovek crkve čini dobro od slobode, jer je od Gospoda; jer pojas (slabine) označavaju dobra ljubavi (br. 3021, 5050-5062); stoga opasati se oko slabina (pojasa) označava obući (pokriti) dobro istinama; hoditi označava živeti (br. 519, 1794, 8420); tako hoditi gdje hoćeš označava živeti od slobode, jer oni žive u slobodi, i postupaju slobodno, koji su u veri od ljubavi ka Gospodu i ljubavi prema bližnjemu, jer ih Gospod vodi (br. 892, 905, 9096): a kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te opasivati, ivodiće te gde ne ćeš označava da na kraju u crkvi ne će biti vere, i tada će obmane zla od ljubavi prema sebi i svetu uzeti njeno mesto, i njom zavladati. To je istina koja leži sakrivena u ovim Gospodovim rečima, a što se može videti samo iz unutrašnjeg smisla. Iz ovoga je ponovo vidljivo na koji je način Gospod govorio, naime, da je u svakoj pojedinosti bio unutrašnji smisao, s namerom kako bi pomoću Reči nebo bilo povezano sa svetom; jer bez Reči nema povezanosti, to jest, bez otkrivene Božanske istine; a ako nema povezanosti, ljudski rod nestaje.

2781. Osamari magarca svojega: da ovo označava prirodnog čoveka kojega je On pripremio. Vidi se iz značenja magarca, o kojem (značenju) ćemo sada govoriti.

Kod čoveka postoje stvari volje (voljne stvari) i stvari intelekta (intelektualne stvari): voljnim stvarima pripada sve ono što je od dobra, a intelektualnim pripada sve ono što je od istine. Ima zveri (životinja) raznih vrsta kojima su označene stvari koje pripadaju volji, a koje pripadaju dobru, kao što su jaganjci, ovce, jarad, koze, junci, i volovi, vidi br. 1823, 2179, 2180; a ima životinja kojima se označavaju intelekualne stvari, koje pripadaju istini, name, konji, mazge, kamile, i magarci, kao i ptice. Da je konjem označeno Intelektualno, bilo je gore pokazano, br. 2761, 2762. Da je divljim magaretom označena istina odvojena od dobra, može se videti u br. 1949. Kamilom su označene Reči-znanja (Scientifica) u opšte, a magaretom reči-znanja u posebnom, vidi br. 1486. Postoje dve stvari koje sačinjavaju prirodno kod čoveka ili, što je isto, prirodnog čoveka, naime, prirodno dobro i prirodnu istinu. Prirodno dobro je uživanje koje izvire iz ljubavi prema bližnjemu i vere, a prirodna istina su reči-znanja. Da je prirodna istina označena magaretom, a racionalna istina mazgom, vidi se iz sledećih odlomaka: - kod Isaije: Proroštvo (breme ili tovar) će biti na stoci južnoj; u zemlju gdje je nevolja i muka, gdje su lavovi i lavići, i guje i zmajevi ognjeni krilati, odnijeće bl go svoje magarcima na ramenima i bogatstvo svoje kamilama na grbama, k narodu koji ne će pomoći. Jer će Egipćani uzalud i na prazno pomagati (Isaija 30:6, 7). Stokom južnom se nazivaju oni koji imaju znanja o dobru i istini, ali koja nisu stvar života (ne primenjuju se u životu), nego samo stvar znanja; za ove se kaže da oni nose svoje bogatsvo na ramenima magaraca, i svoje blago na grbama kamila, iz razloga što magarci označavaju reči-znanja u posebnom, a kamile reči-znanja u opšte. Egipćani označavaju znanja (vidi br. 1164, 1165, 1186), a o njima se kaže, da će uzalud i na prazno pomagati. Da ovo proročanstvo (breme ili teret) ima unutrašnji smisao, i da bez njega niko ga ne može razumeti, jasno je svakome, jer se bez unutrašnjeg smisla ne može znati šta je označeno proročanstvom o stoki sa juga, šta lavom i tigrom, šta zmijom i zmajem ognjenim krilatim, i šta znače one životnje koje nose njihovo blago na ramenima magaraca, i bogatstvo na na grbama kamila; i zašto odmah sledi da će Egipćani ulalud pomagati. Slično nešto označeno je i proroštvom o Isaharu, kod Mojsija: Isahar je jak u kostima, koji ježi u toru (Postanje 49:14).

Kod Zaharije: Ovo je zlo kojim će Jehova udarti sve narode koji vojuju na Jerusalim; i zlo kao na zlo snaći će konje, mazge, kamile i magarce i svu stoku koja budu u tome okolu Zaharija 14:12, 15).

Da se konjem, mazgom, kamilom, i magarcem označavaju intelektualne stvari kod čoveka, koje treba da udari kuga, jasno je iz sledećih stvari u opštem i u posebnom, koje prethode u tome poglavlju; jer se tu radi o kugi (pošasti, zarazi) koja prethodi Poslednjem Sudu, ili svršetku vremena, o čemu govori i Jovan u mnogim odlomcima Otkrovenja, kao i ostali proroci na raznim mestima; oni koji će se u to vreme boriti protivu Jerusalima, to jest, protiv Gospodove duhovne crkve, i protivu njenih istina, opisani su onim životinjama, i ti su (ljudi) u pogedu njihovih intelektualnih stvari udareni kugom.

Kod Isaije: Blago vama koji sijete pored svake vode, i puštate volove i magarce (Isaija 32:20. Oni koji seju blizu vode, to su oni koji trpe da budu poučeni u duhovnim stvarima; da vode označavaju duhovne stvari, pa tako i intelektualne stvari istine, može se videti, br. 680, 739, 2702; puštati vola i magarca, označava prirodne stvari koje treba da budu potčinjene; vo označava Prirodno u pogledu dobra, vidi br. 2180. (2566; a magare označava prirodno u odnosu na istinu.

Kod Mojsija: Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa (Postanje 49:11); u oome poglavlju sadržano se Jakovljeno proročanstvom u vreme Izraela, o Gospodu: loza i plemenita loza označavaju spoljašnju i unutrašnju duhovnu crkvu, vidi br. 1089; mlado od mlado magare (bijelo magare) označava prirodnu istinu a mlado od magarice racionalnu istinu; razlog zašto mlado od magarice označava racionalnu istinu je u tome što magarica označava osećanje prirodne istine (vidi br. 1489), a sin ove je racionalna istina, vidi br. 1895, 1896, 1902, 1910. U nekadašnja vremena sudija je jahao magaricu, a njegovi sinovi jahali su mlade magarce, zato što su sudije pretstavljale dobra crkve, a njihovi sinovi istine iz tih dobara; ali car je jahao na mazgi, a njegovi sinovi na mazgama, jer su carevi (kraljevi) i njihovi sinovi pretstavljali istine crkve, vidi br. 1672, 1728, 2015, 2069. Da je sudija jahao na magarici, vidi se iz knjige Sudija: Srce se moje privilo k upraviteljima (zakonodavcima) Izrailjevim. Blagosiljajte Jehovu, koji jašete na bijelim magacima, vi koji sjedite u sudu (na prostirkama)Sudije 5:9, 10).

Da su sinovi sudija jahali na mladim magarcima vidi se iz ovih reči: Jair, sudija nad Izrailjem, imaš rideset sinova, koji jahahu na trideset mladih magaradi (Sudije 10:3, 4). (prim. prev. triseset sinova su trideset pomoćnika ili mladih sudija. Sinovi imaju i ovo značenje, značenje sledbenika ili učenika). I na ovome mestu: Abdon, sudija u Izrailju, imaše četrdeset sinova, i trideset sinova od sinova (unuka)) jahahu na sedamdest mladih magaradi (Sudije 12:13, 14).

Da je car jahao na mazgi, vidi se iz ovih reči: David reče: Uzmite sa sobom sluge gospodara svojega i posadite Salamuna sina mojega na moju mazgu. I posadiše Salamuna na mazgu cara Davida i odvedoše ga do Gihona. I pomazaše ga Sadok svećenik i Natan prorok kod Gihona za cara (1 o Carevima 1:33, 38, 4, 45).

Da su Carevi sinovi jahali na mazgama, vidi se iz ovih reči: Tada ustaše svi sinovi Davidovi, i pojahaše svaki svoju mazgu i pobjegoše, od Absaloma (13:29). Otuda se vidi da je jahanje na magaretu bio znak poštovanja za sudiju, a jahanje na mazgi znak za cara; jahati mlado magare (bijelo magare) bio je znak raspoznavanja za sudijine sinova, zato što je magarica pretstavljala i označavala osećanje prirodnog dobra i istine, a mazga osećanje racionalne istine, magare ili mlado magare prirodnu istinu, mazga i sin magarice racionalnu istinu. Otuda se vidi šta je označeno ovim proročkim rečima o Gospodu kod Zaharije: Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, sinu magarice. I vlast će mu biti od mora do mora i od rijeka do krajeva zemaljskih Zaharija 9:9, 10).

Da je to bila volja Gospodova, kad je ulazio u Jerusalim, da jaše na ovim životinja, poznato je iz Jevanđelista, o čemu je ovako napisano kod Mateja: Isus posla dva učenika, govoreći, Idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odriješite je i dovedite mi. A ovo sve bi da se zbude što je kazao prorok: kažite kćeri Sionskoj: evo car tvoj ide tebi krotak, i jaše na magarcu, i magaretu sinu magaričinu. Dovedoše magaricu i magare, i metnuše na njih haljine svoje, i posadiše ga na njih Mateju 21:1, 2, 4, 5, 7). Jahanje na magaretu je značilo da je Prirodno bilo potčinjeno, a jahanje na mladom od magarice, bio je znak da je racionalno bilo potčinjeno. Da sin magarice ima značenje slično značenju mazge, bilo je gore pokazano, gde je navedeno mesto iz Postanja 49:11 Bilo je to zbog toga, kao i zbog običaja da vrhovni sudija i car jašu na tim životinjama, a i stoga da bi se pretstaljala crkva, da je Gospod tako hteo; Ovo Jovan ovako opisuje: A sjutradan mnogi od naroda koji bješe došao na praznik, čuvši da Isu de u Jerusalim, Uzeše grane od finika (palme) i iziđoše mu na susret, i vikahu ovoreći: hosana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev. A Isus našavši magare usjede nanj, kao što je pisano: ne boj se kćeri Sionova, evo car tvoj ide sjedeći na magaretu. Ali ovo učenici njegovi ne razumješe prije: nego kad se proslavi Isus, onda se opomenuše da ovo bješe napisano, i ovo mu učiniše Jovan 12:12-16; Marko 11:1-12; Luka 19:28-41). Iz onoga što je rečeno, sada je jasno da su sve stvari crkve, u opštem i u pojedinostima, pretstavljale Gospoda, pa su tako pretstavljale i nebeske i duhovne stvari koje su u Njegovom carstvu, gde su magarica i mlado od magarice pretstavljali prirodnog čoveka u odnosu na dobro i istinu. Razlog za ovu reprezentaciju je u tome što prirodni čovek treba da služi racionalnog, a racionalni duhovnog, a duhovni nebeskog, a nebeski Gospoda; takav je red potčinjenosti. Pošto je volom i magaretom označen prirodni čovek u pogledu dobra i istine, stoga su postojali nekoliko zakona, u kojima se pominju volovi i magarad, koji zakoni na prvi pogled ne izgledaju vredni da se pominju u Božanskoj Reči; ali kada se otkrije njihov unutrašnji smisao, u njima se pokazuje nešto duhovna od velike važnosti, kao u sledećim odlomcima kod Mojsija: Ako ko otkrije jamu ili iskopa jamu a ne pokrije, pa upadne vo ili magarac, da naknadi gospodar od jame i plati novcem gospodaru njihovu, a što je uginulo da je njegovo (Izlazak 21:33, 34).

Opet: Ako nađeš vola neprijatelja svojega ili magarca njegova, gdje je zalutao, odvedi ga k njemu. Ako vidiš da je nenavidniku tvojem pao magarac pod teretom svojim, nemoj da ga ostaviš, nego mu pomozi (Izlazak 23:4, 5; Zak. Ponovljeni 22:1, 3).

Opet: kada vidiš magarca ili vola brata svojega gdje je pao na putu, nemoj ih proći, nego ih podigni s njim (Zak. Ponovljeni 22:4).

Opet: Ne ori na volu i magarcu zajedno. Ne oblači haljine tkane od vune i od lana zajedno (Zak. Ponovljeni 22:10, 11).

Opet: Šest dana radi poslove svoje, a u sedmi dan počini, da se odmori vo tvoj i magarac tvoj, i da odahne sin robinje tvoje i došljak (Izlazak 22:12). U ovim odlomcima vo i magarac označavaju samo prirodno dobro i istinu.