¹ I reče mi Gospod: Da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja obratila k tom narodu; oteraj ih ispred mene, i neka odlaze.

² I ako ti kažu: Kuda ćemo ići? Tada im reci: Ovako veli Gospod: ko je za smrt, na smrt; ko je za mač, pod mač; ko za glad, na glad; ko za ropstvo, u ropstvo.

³ I pustiću na njih četvoro, govori Gospod: Mač, da ih ubija, i pse, da ih razvlače, i ptice nebeske i zveri zemaljske, da ih jedu i istrebe.

⁴ I daću ih da se potucaju po svim carstvima zemaljskim radi Manasije sina Jezekijinog cara Judinog za ono što je učinio u Jerusalimu.

⁵ Jer ko bi se smilovao na tebe, Jerusalime? Ko li bi te požalio? Ko li bi došao da zapita kako ti je?

⁶ Ti si me ostavio, govori Gospod, otišao si natrag; zato ću mahnuti rukom svojom na te i pogubiću te; dosadi mi žaliti.

⁷ Zato ću ih izvijati vijačom na vratima zemaljskim, učiniću ih sirotima, potrću narod svoj, jer se ne vraćaju s puteva svojih.

⁸ Više će mi biti udovica njegovih nego peska morskog, dovešću im na majke momačke zatirače u podne, i pustiću iznenada na njih smetnju i strahotu.

⁹ Iznemoći će koja je rodila sedmoro i ispustiće dušu, sunce će joj zaći još za dana, sramiće se i stideće se, a ostatak ću njihov dati pod mač pred neprijateljima njihovim, govori Gospod.

¹⁰ Teško meni, majko moja, što si me rodila da se sa mnom prepire i da se sa mnom svađa sva zemlja; ne davah u zajam niti mi davaše u zajam, i opet me svi proklinju.

¹¹ Gospod reče: Doista, ostatku će tvom biti dobro, i braniću te od neprijatelja, kad budeš u nevolji i u teskobi.

¹² Eda li će gvožđe slomiti gvožđe severno i bronzu?

¹³ Imanje tvoje i blago tvoje daću da se razgrabi bez cene po svim međama tvojim, i to za sve grehe tvoje.

¹⁴ I odvešću te s neprijateljima tvojim u zemlju koje ne poznaješ, jer se raspalio oganj od gneva mog, i goreće nad vama.

¹⁵ Ti znaš, Gospode, opomeni me se i pohodi me i osveti me od onih koji me gone; nemoj me zgrabiti dokle se ustežeš od gneva; znaj da podnosim rug tebe radi.

¹⁶ Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih, i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama.

¹⁷ Ne sedim u veću podsmevačkom niti se s njima veselim; sedim sam radi ruke Tvoje, jer si me napunio srdnje.

¹⁸ Zašto bol moj jednako traje? I zašto je rana moja smrtna, te neće da se isceli? Hoćeš li mi biti kao varalica, kao voda nepostojana?

¹⁹ Zato ovako veli Gospod: Ako se obratiš, ja ću te opet postaviti da stojiš preda mnom, ako odvojiš što je dragoceno od rđavog, bićeš kao usta moja; oni neka se obrate k tebi, a ti se ne obraćaj k njima.

²⁰ I učiniću da budeš tom narodu kao jak zid bronzani, i udaraće na te, ali te neće nadvladati; jer sam ja s tobom da te čuvam i izbavljam, govori Gospod.

²¹ I izbaviću te iz ruku zlih ljudi, i iskupiću te iz ruku nasilničkih.

¹ Poslušajte me koji idete za pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku jamu iz koje ste iskopani;

² Pogledajte Avrama, oca svog, i Saru, koja vas je rodila, kako ga inokosnog pozvah i blagoslovih ga i umnožih ga.

³ Jer će Gospod utešiti Sion, utešiće sve razvaline njegove, i pustinju njegovu učiniće da bude kao Edem i pustoš njegova kao vrt Gospodnji, radost će se i veselje nalaziti u njemu, zahvaljivanje i pevanje.

⁴ Poslušaj me, narode moj, i čuj me, rode moj; jer će zakon od mene izaći i sud svoj postaviću da bude videlo narodima.

⁵ Blizu je pravda moja, izaći će spasenje moje, i mišice će moje suditi narodima; mene će ostrva čekati i u moju će se mišicu uzdati.

⁶ Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dole na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomreće takođe; a spasenje će moje ostati doveka, a pravde moje neće nestati.

⁷ Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kome je u srcu zakon moj. Ne bojte se ruženja ljudskog i od huljenja njihovog ne plašite se.

⁸ Jer će ih moljac izjesti kao haljinu, i kao vunu izješće ih crv; a pravda moja ostaje doveka i spasenje moje od kolena na koleno.

⁹ Probudi se, probudi se, obuci se u silu, mišico Gospodnja; probudi se kao u staro vreme, za naraštaja prošlih; nisi li ti isekla Ravu i ranila zmaja?

¹⁰ Nisi li ti isušila more, vodu bezdana velikog, od dubine morske načinila put da prođu izbavljeni?

¹¹ Tako oni koje iskupi Gospod neka se vrate i dođu u Sion pevajući, i veselje večno neka bude nad glavom njihovom; radost i veselje neka zadobiju, a žalost i uzdisanje neka beži.

¹² Ja, ja sam utešitelj vaš; ko si ti da se bojiš čoveka smrtnog i sina čovečjeg, koji je kao trava?

¹³ I zaboravio si Boga Tvorca svog, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju? I jednako se bojiš svaki dan gneva onog koji te pritešnjuje kad se sprema da zatire? A gde je gnev onog koji pritešnjuje?

¹⁴ Brzo će se oprostiti sužanj, neće umreti u jami, niti će biti bez hleba.

¹⁵ Jer sam ja Gospod Bog tvoj, koji raskidam more, da valovi njegovi buče; Gospod nad vojskama ime mi je.

¹⁶ Ja ti metnuh u usta reči svoje i senom ruke svoje zaklonih te, da utvrdim nebesa i osnujem zemlju, i kažem Sionu: Ti si moj narod.

¹⁷ Probudi se, probudi se, ustani, Jerusalime! Koji si pio iz ruke Gospodnje čašu gneva Njegovog, pio si, i talog iz strašne čaše ispio si.

¹⁸ Od svih sinova koje je rodio nijedan ga nije vodio, i od svih sinova koje je othranio nijedan ga nije prihvatio za ruku.

¹⁹ Ovo te dvoje zadesi; ko te požali? Pustoš i rasap, i glad i mač; ko će te utešiti?

²⁰ Sinovi tvoji obamrli leže po krajevima svih ulica kao bivo u mreži puni gneva Gospodnjeg, i karanja Boga tvog.

²¹ Zato čuj ovo, nevoljni, i pijani, ne od vina.

²² Ovako veli Gospod tvoj, Gospod i Bog tvoj, koji brani svoj narod: Evo uzimam iz tvoje ruke čašu strašnu, talog u čaši gneva svog; nećeš više piti.

²³ Nego ću je dati u ruke onima koji te muče, koji govoriše duši tvojoj: Sagni se da pređemo, i ti si im podmetao leđa svoja da budu kao zemlja i kao ulica onima koji prelaze.