¹ Reč Gospodnja koja dođe Jeremiji o suši.

² Juda tuži, i vrata su mu žalosna; leže na zemlji u crno zaviti; vika iz Jerusalima podiže se.

³ Najveći između njih šalju najmanje na vodu; došavši na studence ne nalaze vode, vraćaju se s praznim sudovima svojim, stide se i srame se i pokrivaju glavu svoju.

⁴ Zemlja je ispucala, jer ne beše dažda na zemlji; zato se težaci stide i pokrivaju glavu svoju.

⁵ I košuta u polju ostavlja mlade svoje, jer nema trave.

⁶ I divlji magarci stojeći na visovima vuku u se vetar kao zmajevi, oči im iščileše, jer nema trave.

⁷ Kad bezakonja naša svedoče na nas, Gospode, učini radi imena svog; jer je mnogo odmeta naših, Tebi sagrešismo.

⁸ Nado Izrailjeva! Spasitelju njegov u nevolji! Zašto si kao tuđin u ovoj zemlji i kao putnik koji se svrati da prenoći?

⁹ Zašto si kao umoran čovek, kao junak, koji ne može izbaviti? Ta, Ti si usred nas, Gospode, i ime je Tvoje prizvano na nas; nemoj nas ostaviti.

¹⁰ Ovako govori Gospod za narod ovaj: Milo im je da se skitaju, ne ustavljaju noge svoje, zato nisu mili Gospodu; sada će se opomenuti bezakonja njihova i pohodiće grehe njihove.

¹¹ Potom reče mi Gospod: Ne moli se za taj narod da bi mu bilo dobro.

¹² Ako će i postiti, neću uslišiti vike njihove; i ako će prineti žrtve paljenice i dar, neće mi to ugoditi, nego mačem i glađu i pomorom pomoriću ih.

¹³ Tada rekoh: Oh, Gospode Gospode, evo, proroci im govore: Nećete videti mača, i neće biti gladi u vas, nego ću vam dati mir pouzdan na ovom mestu.

¹⁴ A Gospod mi reče: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju.

¹⁵ Zato ovako veli Gospod za proroke koji prorokuju u moje ime, a ja ih nisam poslao, i govore: Neće biti mača ni gladi u ovoj zemlji: od mača i gladi izginuće ti proroci.

¹⁶ A narod ovaj, kome oni prorokuju, biće povaljan po ulicama jerusalimskim od gladi i mača, i neće biti nikoga da ih pogrebe, njih, žene njihove i sinove njihove i kćeri njihove; tako ću izliti na njih zloću njihovu.

¹⁷ Reci im dakle ovu reč: Neka oči moje liju suze danju i noću i neka ne prestaju, jer devojka, kći mog naroda satre se veoma, od udarca preljutog.

¹⁸ Ako iziđem u polje, eto pobijenih mačem; ako uđem u grad, eto iznemoglih od gladi; jer i prorok i sveštenik otidoše u zemlju koju ne znaju.

¹⁹ Eda li si sasvim odbacio Judu? Eda li je omrzao duši Tvojoj Sion? Zašto si nas udario tako da nam nema leka? Čekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.

²⁰ Priznajemo, Gospode, zloću svoju, bezakonje otaca svojih, zgrešili smo Ti.

²¹ Nemoj nas odbaciti radi imena svog; nemoj naružiti prestola slave svoje, opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti.

²² Ima li među taštinama u naroda koji da daje dažd? Ili nebesa, daju li sitan dažd? Nisi li Ti to, Gospode Bože naš? Zato Tebe čekamo, jer Ti činiš sve to.

¹ Poslušajte me koji idete za pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku jamu iz koje ste iskopani;

² Pogledajte Avrama, oca svog, i Saru, koja vas je rodila, kako ga inokosnog pozvah i blagoslovih ga i umnožih ga.

³ Jer će Gospod utešiti Sion, utešiće sve razvaline njegove, i pustinju njegovu učiniće da bude kao Edem i pustoš njegova kao vrt Gospodnji, radost će se i veselje nalaziti u njemu, zahvaljivanje i pevanje.

⁴ Poslušaj me, narode moj, i čuj me, rode moj; jer će zakon od mene izaći i sud svoj postaviću da bude videlo narodima.

⁵ Blizu je pravda moja, izaći će spasenje moje, i mišice će moje suditi narodima; mene će ostrva čekati i u moju će se mišicu uzdati.

⁶ Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dole na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomreće takođe; a spasenje će moje ostati doveka, a pravde moje neće nestati.

⁷ Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kome je u srcu zakon moj. Ne bojte se ruženja ljudskog i od huljenja njihovog ne plašite se.

⁸ Jer će ih moljac izjesti kao haljinu, i kao vunu izješće ih crv; a pravda moja ostaje doveka i spasenje moje od kolena na koleno.

⁹ Probudi se, probudi se, obuci se u silu, mišico Gospodnja; probudi se kao u staro vreme, za naraštaja prošlih; nisi li ti isekla Ravu i ranila zmaja?

¹⁰ Nisi li ti isušila more, vodu bezdana velikog, od dubine morske načinila put da prođu izbavljeni?

¹¹ Tako oni koje iskupi Gospod neka se vrate i dođu u Sion pevajući, i veselje večno neka bude nad glavom njihovom; radost i veselje neka zadobiju, a žalost i uzdisanje neka beži.

¹² Ja, ja sam utešitelj vaš; ko si ti da se bojiš čoveka smrtnog i sina čovečjeg, koji je kao trava?

¹³ I zaboravio si Boga Tvorca svog, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju? I jednako se bojiš svaki dan gneva onog koji te pritešnjuje kad se sprema da zatire? A gde je gnev onog koji pritešnjuje?

¹⁴ Brzo će se oprostiti sužanj, neće umreti u jami, niti će biti bez hleba.

¹⁵ Jer sam ja Gospod Bog tvoj, koji raskidam more, da valovi njegovi buče; Gospod nad vojskama ime mi je.

¹⁶ Ja ti metnuh u usta reči svoje i senom ruke svoje zaklonih te, da utvrdim nebesa i osnujem zemlju, i kažem Sionu: Ti si moj narod.

¹⁷ Probudi se, probudi se, ustani, Jerusalime! Koji si pio iz ruke Gospodnje čašu gneva Njegovog, pio si, i talog iz strašne čaše ispio si.

¹⁸ Od svih sinova koje je rodio nijedan ga nije vodio, i od svih sinova koje je othranio nijedan ga nije prihvatio za ruku.

¹⁹ Ovo te dvoje zadesi; ko te požali? Pustoš i rasap, i glad i mač; ko će te utešiti?

²⁰ Sinovi tvoji obamrli leže po krajevima svih ulica kao bivo u mreži puni gneva Gospodnjeg, i karanja Boga tvog.

²¹ Zato čuj ovo, nevoljni, i pijani, ne od vina.

²² Ovako veli Gospod tvoj, Gospod i Bog tvoj, koji brani svoj narod: Evo uzimam iz tvoje ruke čašu strašnu, talog u čaši gneva svog; nećeš više piti.

²³ Nego ću je dati u ruke onima koji te muče, koji govoriše duši tvojoj: Sagni se da pređemo, i ti si im podmetao leđa svoja da budu kao zemlja i kao ulica onima koji prelaze.