¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

³ Ja poznajem Jefrema i Izrailj nije sakriven od mene; jer se sada kurvaš, Jefreme, Izrailj se oskvrni.

¹ U to vreme, govori Gospod, izvadiće se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti svešteničke i kosti proročke, i kosti stanovnika jerusalimskih;

² I razmetnuće se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; neće se pokupiti ni pogrepsti, nego će biti gnoj po zemlji.

³ I voleće smrt nego život, sav ostatak što ih ostane od ovog roda zlog, što ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.

⁴ Još im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se?

⁵ Zašto je zašao taj narod jerusalimski za svagda? Drže se prevare, neće da se obrate.

⁶ Pazio sam i slušao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da reče: Šta učinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.

⁷ I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i ždral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.

⁸ Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž učini lažljiva pisaljka književnička.

⁹ Mudraci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše reč Gospodnju, pa kakva im je mudrost?

¹⁰ Zato ću dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji će ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice.

¹¹ Jer leče rane kćeri naroda mog ovlaš govoreći: Mir, mir; a mira nema.

¹² Eda li se postideše što činiše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.

¹³ Sasvim ću ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišće je opalo; i šta sam im dao uzeće im se.

¹⁴ Što stojimo? Skupite se i uđimo u tvrde gradove, i onde ćutimo; jer nas je Gospod Bog naš ućutkao napojivši nas žuči, jer zgrešismo Gospodu.

¹⁵ Čekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.

¹⁶ Od Dana ču se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dođoše i pojedoše zemlju i sve što beše u njoj, gradove i koji življahu u njima.

¹⁷ Jer, evo, ja ću pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te će vas ujedati, govori Gospod.

¹⁸ Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo.

¹⁹ Eto vike kćeri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zašto me razgneviše svojim likovima rezanim, tuđim taštinama?

²⁰ Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.

²¹ Satrven sam što je kći naroda mog satrvena, u žalosti sam, čudo osvoji me.

²² Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zašto se dakle ne isceli kći naroda mog?