3870. Ču da sam prezrena (omrznuta). Da ovo označava stanje vere ako joj volja ne korespondira (ako joj volja nije saobrazna), jasno je iz značenja biti prezren, što je ne biti voljen, jer takvo je stanje vere ako joj volja ne korespondira. U unutrašnjem smislu, predmet o kme se govori je napredak u čovekovom preporađanju od spoljašnjeg ka unutrašnjem; to jest, od istine vere prema dobru ljubavi ka bližnjemu. Istina vere je spoljašnje, a dobro ljubavi ka bližnjemu je unutrašnje. A da bi istina vere živela, mora da se uvde u volju, kako bi u njoj primila život; jer istina ne živi od znanja, nego od htenja. Život se uliva (u veru) od Gospoda kroz novu volju koju On stvara u čoveku. Prvi se život (vere) pokazuje u poslušnosti, što je prvo u volji; drugo se pokazuje preko osećanja za primenu istine, što je napredak u volji, a što postoji onda kada se oseća prijatnost i kad se uživa pri vršenju istine. Ako se ne ostvari ovaj napredak vere, istina ne postaje (prava) istina, nego postaje nešto odvojeno od života, što se ponekad potvrđuje obmanom, a ponekad nekim ubeđenjem, što je nešto nečisto; jer se to sparuje sa čovekovim rđavim osećanjem, ili požudom; to jest, s njegovom vlastitom voljom, koja je suprotna ljubavi ka bližnjemu. Takva je vera za koju mnogi danas verujuju da je to vera, i da ona spasava bez dela ljubavi ka bližnjemu. Ali ova vera, koja je odvojena od ljubavi ka bližnjemu, pa je prema tome i protivna ljubavi ka bližnjemu, predstavljena je u onome što sledi Rubenom, i tome što je legao s Balom (Bilom) robinjom svoga oca (PostanjeXXXV. 22), a za koju je Jakov, tada Izrailj, izrazio svoje preziranje ovim rečima: Rubene (Ruvime), ti si prvenac moj, prvenac moj i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda; ne ćeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svojega, i oskrvnio je legav na nju (PostanjeXLIX. (3, 4). Volja i osećanje ove vere, naime, one koja je odvojena o jubavi ka bližnjemu, pošto je suprotna ljubavi ka bližnjemu, opisuje se u istom poglavlju kada se govori o Šimunu (Simeonu) i Leviju ovim rečima: Šimun i Levije, braća, mačevi su im oružje nepravdi. U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa zborom njihovijem da se ne sastavlja slava moja; jer u gnjevu svojem pobiše ljude, i za svoje veselje pokidaše volove. Proklet da je gnjev njihov, što bješe nagao, i ljutina njihova, što bješe žestoka; razdijeliću ih po Jakovu, i rasuću ih po Izrailju (stihovi 5-7). Da je to vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu koja je opisana pod Šimunom i Levijem, biće pokazano u onome što sledi.