5827. Stih 28. I jedan od njih otide od mene. Da ovo označava prividan odlazak unutrašnjeg dobra, vidi se iz značenja otići od, što je odlazak; i iz reprezentacije Josipa, što je unutrašnje dobro (o kojem gore). Da je odlazak bio samo prividan, to je jasno, jer je Josip još bio žiiv. Ovo je ovakav slučaj. Onim što je bilo izneseno o Josipu, od početka do kraja, pretstavljena je svojim reado glorifikacija Gospodovog Ljudskog, pa stoga, u nižem smislu, čovekov preporod, jer to je slika Gospodove glorifikacije (vidi br. 3138, 5688). A sa čovekovim preporađanjem ovakav je slučai. U prvom stanju kad se čovek uvodi preko istine u dobro, istina se jasno pokazuje, jer je ona u svetlosti sveta, i nije daleko od telesnih i čulnih stvari. Ali nije tako s dobrom, jer je ono u svetlosti neba, i udaljeno je od čulnih stvari tela, jer je ono u čovekovom duhu. Otuda to da se se istina vere pokazuje jasno, ali ne i dobro, iako je ono neprestano prisutno, i utiče dajući život istini. Drugačije se čovek ne bi mogao preporoditi. Ali kada se prođe kroz ovo stanje, tada se dobro jasno pokazuje, i to kroz ljubav prema bližnjemu, kao i preko osećanja istine radi života. Ovo je kao i ono što je pretstavljeno Josipovim odlaskom i time što ga otac nije video, kao i time što mu se posle pokazao. Na ovo se misli kad se govori o prividnom odlasku unutrašnjeg dobra, što je označeno sa jedan od njih otide od mene.