268. Da prah označava spoljašnjeg čoveka, jasno je iz ovoga što je prethodno rečeno o prahu, i o polju i o zemlji. Kad je čovek ponovo rođen, više se ne zove prah nego zemlja, jer je u njega posejano nebesko seme. On se upoređuje sa zemljom, a ponekad se i naziva zemljom u nekim delovima Reči. Semenke dobrote i istine usađene su u spoljašnje biće, to jest u njegova osećanja i memoriju, a ne u unutrašnje biće, jer u unutrašnjem biću nema ni traga od proprijuma, nego samo u spoljašnjem. U unutrašnjem biću obitavaju dobrota i istina, a kada se ove više ne pokazuju, tada je čovek postao spoljašnji i telesan; a dobrotu i istinu Gospod čuva u unutrašnjem biću a da to čovek i ne zna, jer se oni ne pokazuju dok spoljašnje biće takoreći ne umre, a to se najčešće dešava za vreme iskušenja, nevolja, bolesti i u času smrti. Razumsko pripada i spoljašnjem čoveku (videti stav 118) i po sebi je neka vrsta posrednika između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka; jer unutrašnji čovek, kroz razumsko, deluje na telesno spoljašnje. Ali kada razumsko pristane uz proprijum, tada razdvaja unutrašnje od spoljašnjeg, tako da se za postojanje unutrašnjeg više ne zna, niti se zna za inteligenciju i mudrost, koje pripadaju unutrašnjem čoveku.