202. Pradrevna crkva, koja je bila nebeski čovek, bila je takvoga karaktera da ne samo što se uzdržavala od toga da jede s drveta znanja, to jest od učenja što pripada veri preko čulnih stvari, nego i od toga da dodirne to drvo, a to je da misli o onome što pripada veri preko čulnih stvari i samih reči, da ne bi pala s nebeskog u duhovni život, i još dublje. A takav je i život nebeskih anđela, od kojih oni koji su nebeskiji ne trpe da se pomeni vera niti bilo šta što je duhovno; a ako drugi o tome govore, oni umesto vere opažaju ljubav, s razlikom koja je samo njima poznata; tako oni primaju svu veru preko ljubavi prema bližnjemu. Još manje trpe da se razmatra ili mudruje o veri, a najmanje o znanjima o veri; to je stoga što oni preko ljubavi opažaju od Gospoda ono što je dobro i istinito; po tome opažanju oni u trenutku znaju da li je nešto ovako ili onako. Stoga, kada se bilo šta kaže o veri, oni prosto odgovaraju sa tako je i sa nije tako, jer to opažaju od Gospoda. To predstavljaju Gospodove reči kod Mateje:

Neka vaša reč bude da da, i ne ne; što je više, oda zla je. (Mateju 5:37).

Na to se, dakle, mislilo kada je rečeno da ne dodiruju drvo od znanja; jer kad bi ga dodirnuli, već bi bili u zlu, a to znači da bi umrli. Uprkos tome, nebeski anđeli razgovaraju o raznim verskim temama s ostalim anđelima, ali nebeskim jezikom, koji potiče od ljubavi i koji se oblikuje kroz ljubav, a još manje je razumljiv od jezika duhovnih anđela.