4601. Otide Ruben i leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega. Da ovo označava profanaciju dobra preko vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu, i da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena, vidi se iz rerezentacije Rubena, što je vera u doktrini i u razumu, što je prva (prvenstvena) stvar crkve (vidi br. 3861, 3866), ovde ove vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu (o čemu u onme što sledi); i iz značenja leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega, što je profanacija dobra, jer izvršiti preljubu označava izokrenuti ili preljubočiniti dobra (br. 2466, 2729, 3399), ali leći s inočom oca svojega je profanisati ih; i iz značenja Izrailj ču, što znači je da je ova vera bila odbačena. U pravom smislu, time što je Izrailj čuo, označava se da je duhovna crkva znala ovo id a je pristala na to; jer se slušanjem označava prionuti, a Izrailjem, duhovna crkva; ali da se istinska crkva ne slaže, pokazaće se iz onog što će se reći o Rubenu. Ali u unutrašnjem smislu, označava se da je ova vera bila odbačena, jer je se kaže šta je Jakov osećao i mislio o ovome zlom djelu; pa ipak, da mu je to bilo odvratno i da se toga užasavao, jasno je iz proroštva o Rubenu (Ruvimu): Rubene, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda, ne ćeš biti prvi jer si stao na postelju oca svojega, i oskrnuo je legav na nju (Postanje 49:3, 4). pošto je Ruben zbog ovoga bio lišen prvenaštva (1 Dnevnika 5:1). Otuda se vidi da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena. (Da je prvenaštvo vera crkve, može se videti gore, br. 352, 2435, 3325) 2. Profanacija dobra je rezultat vere odvojene od istine crkve i njenoga dobra kada se istina i njeno dobro priznaju i veruju, a čovek živi suprotno njima. Jer kod onih koji odvajaju stvari vere od stvari ljubavi ka bližnjemu u razumu a onda i u životu, zlo se povezuje sa istinom, a obmana s dobrom; a ova povezanost je ono što se naziva profanacijom. Drugi je slučaj s onima koji, iako znaju šta su isine i dobra vere, u srcu ih ne veruju. (Vidi što je rečeno i pokazano pre o profanaciji, br. 301-303, 571, 582, 593, 1001, 1003, 1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2951, 2426, 3398, 3399, 4302, 3498, 3399, 3402, 3489, 3898, 4050, 4289; isto tako, da je profanacija dobra verom odvojenom ime, bila predstavljena Kainom koji ubija Avelja; i time što je Ham bio proklet od svog oca;

kao i Egipćanima koji su se udavili u Crvenome Moru, br. 3325; a ovde Rebenom, br. 3326, 3870.) 3. da bi oni koji pripadaju duhovnoj crkvi moglida se spasu, Gospod jena čudesan način odvojio njehov intelektualni deo od njihovog voljnog dela, i dao Intelektu moć da primi novu volju (br. 963, 875, 895, 927, 928, 1023, 1043, 1044, 2256, 4328, 4493). Kada stoga Intelektualno shvati i opazi dobro vere, i usvoji ga, a čovekovo Voljno (to jest, njegova zla volja) još uvek vlada i zapoveda, tada dolazi do povezivanja istine i zla, i dobra i obmane. Ovo povezivanje je profanacija, i označena je nedostojnim jedenjem i pijenjem pri Svetoj Večeri, što se kaže za one kod kojih se dobro koje je ovde označeno telom, i istina koja jeovde označena krvlju, ne mogu odvojiti, jer stvari koje su spojene na ovaj način, ne mgu se odvojiti ni u večnosti, pa takve stoga čeka najdublji pakao. Ali oni koji znaju šta su istina i dobro vere, ali ih u srcu ne veruju (kao što je slučaj s većinom ljudi danas) , oni ih ne mogu profanisati, jer ih Intelektuslno ne prima i ne požima se njima.

4. Ovde se govori o odbacivanju vere odvojene (od ljubavi ka bližnjemu), jer, u onome što sledi, o istinama i dobrima govori se po njihovom istinskom redu, a neposredno posle toga, o njihovom povezivanju s Racionalnim ili Intelektualnim. Jakovljevi sinovi, koji se ubrzo pominju, su istine i dobra u njihovom istinskom redu, a Isak je Racionalno ili Inelektualno. Dolazak Jakovljev i njegovih sinova Isaku je, u unutrašnjem smislu, ova povezanost s Intelektualnim.

1001. Da duša označava ljubav prema bližnjemu, jasno je iz mnogih stvari. Tako, ona označava novi voljni deo koji preporođen duhovni čovek prima od Gospoda i koji je isto što i ljubav k bližnjemu. Ljubav prema bližnjemu je samo suštinsko ili život volje, jer niko ne može reći da hoće bilo šta ako to nije izabrao ili to ne voli. Reći kako neko misli jednu stvar, nije isto što i reći da je hoće, osim ako je volja u misli. Ova nova volja, koja dolazi od ljubavi prema bližnjem, ovde je krv, i ta volja nije čovekova nego Gospodova u čoveku. I pošto je Gospodova, ne sme se nikada pomešati sa stvarima čovekove volje, koje su prljave, kao što je pokazano. Iz tog razloga bilo je zapoveđeno u reprezentativnoj crkvi da se ne sme jesti meso s njegovom dušom ili s krvlju, to jest to dvoje se ne sme mešati. Krv, pošto označava ljubav prema bližnjemu, značila je ono što je sveto; a meso, jer označava čovekovu volju, značilo je ono što je profano. A pošto su ove stvari odvojene jer su suprotne, bilo je zabranjeno jesti krv; jer kada bi se jelo krvavo meso, u Nebu je to bilo predstavljeno kao svetogrđe ili mešanje onoga što je sveto s onim što je profano; a ta predstava je izazivala užas kod anđela, jer u to vreme sve što je bilo u čoveku Crkve, bilo je okrenuto kod anđela u saobrazne duhovne predstave u skladu sa značenjem u unutrašnjem smislu. ( ¹ Pošto je priroda svih stvari određena onim na šta se te stvari odnose, to isto važi i za značenje krvi. U odnosu na preporođenog duhovnog čoveka, krv označava ljubav k bližnjemu; u odnosu na preporođenog nebeskog čoveka, označava ljubav ka Gospodu; a u odnosu na Gospoda, označava svu Njegovu ljudsku suštinu, sledstveno tome, samu ljubav, to jest Njegovu milost prema čitavom ljudskom rodu. Otuda krv uopšte, pošto označava ljubav i ono što pripada ljubavi, predstavlja nebeske stvari koje pripadaju samo Gospodu; pa tako i u odnosu na čoveka ona označava nebeske stvari koje on prima od Gospoda. Nebeske stvari, koje preporođeni duhovni čovek prima od Gospoda, jesu nebeske duhovne stvari o kojima će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora na drugome mestu. Da krv znači ono što je nebesko, a u najvišem smislu označava ljudsku suštinu Gospodovu, a takođe i samu ljubav ili Njegovu milost prema celoj ljudskoj rasi, očito je po svetoj zapovesti da se krv ne sme jesti, koja se morala poštovati u Jevrejskoj reprezentativnoj crkvi. Iz tog razloga krv je bila nazvana krvlju zaveta i njom se škropio narod, kao i Aron i njegovi sinovi, koji su isto tako bili pomazivani uljem; a oltar je prskan krvlju svake žrtve paljenice (Izlazak 12:7, 13, 18, 25, 30, 34, 5:9, 16:14, 15, 18, 19; Brojevi 18:17; Ponovljeni zakoni 12:27). I zato što je krv smatrana svetom a čovekova volja profanom, jedenje krvi je strogo bilo zabranjeno, zbog njegove predstave o tome šta je sveto. Kao kod Mojsija:

Vječan zakon da vam bude od koljena do koljena u svijem stanovima vašim da ne jedete sala ni krvi. (Levitska 3:17)

Salo ovde označava nebeski život, a krv nebesko-duhovni život. Duhovno-nebesko je duhovno koje je od nebeskog; kao što je u Pradrevnoj crkvi ljubav prema Gospodu bila nebeska, jer je bila usađena u čovekovu volju; njegovo nebesko-duhovno bilo je vera otuda (o tome u stavu 30-39, 337, 393, 398).

Kod duhovnog čoveka, međutim, nebesko ne postoji, nego nebesko-duhovno, jer je ljubav k bližnjemu usađena u njegov intelektualni deo. Ponovo kod Mojsija:

I ko bi god iz doma Izrailjeva ili između stranaca koji žive među njima, jeo kakve god krvi, okrenuću lice svoje nasuprot onome čovjeku koji bude jeo krvi, i istrijebiću ga iz naroda njegova. Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam je odredio za oltar da se čiste duše vaše, jer je krv što dušu očišća. Jer je duša svakoga tijela krv njegova, to mu je duša. Za to rekoh sinovima Izrailjevim: krvi nijednoga tijela ne jedite. Jer je duša svakoga tijela krv njegova. Ko bi je god jeo, da se istrijebi. (Levitska 17:10, 11, 14)

Ovde je jasno pokazano kako je duša mesa u krvi i da je duša mesa krv ili nebesko, to jest ono što je sveto i što je Gospodovo. Ponovo:

Samo pazi da ne jedeš krvi, jer je krv duša. Pa ne jedi duše s mesom. (Ponovljeni zakoni 12:23-25)

Iz ovog odlomka jasno je da se krv naziva dušom, to jest nebeskim životom ili nebeskim, što je bilo predstavljeno žrtvama paljenicama i ostalim žrtvama te crkve. I na isti način, da ono što je nebesko, koje je Gospodov proprijum i koje je samo nebesko i sveto – da se nije smelo mešati sa čovekovim vlastitim, koje je profano i koje je bilo predstavljeno zabranom da se krv žrtve stavlja na ono što ima kvasca (Izlazak 22:18, 34:25). Ono što ima kvasca smatrano je pokvarenim i zagađenim. Da je krv nazvana dušom ili da je označavala svetost ljubavi prema bližnjem, i da je svetost ljubavi u Jevrejskoj crkvi bila predstavljena krvlju, to je stoga što se život tela sastoji od krvi. I pošto se život tela sastoji od krvi, ona je duša u poslednjem stepenu, tako da se može reći da je ona telesna duša, to jest da je krv u onome u čemu je telesni život čoveka; a pošto su u reprezentativnoj crkvi unutrašnje stvari bile predstavljene spoljašnjim, to je duša ili nebeski život bila predstavljena krvlju.

Poznámky pod čarou: