3921. A Rahela reče: Bog mi je sudio i čuo glas moj. Da ovo označava, u najvišem smislu, pravdu i milost; u unutrašnjem smislu, svetost vere; a u spoljašnjem smislu, dobro života, vidi se iz značenja Bog mi je sudio, i izznačenja čuo je glas moj. Da Bog mi je sudio, označava Gospodovu pravdu, vidi se bez objašnjavanja, kao i da je čuo glas moj milost; jer Gospod sudi po pravdi, i čuje po milosti. On sudi po pravdi, jer je to od Božanske istine, i čuje po milosti jer je to od Božanskog dobra; i po milosti sudi one koji primaju (Božansko dobro). Ali i kad sudi po pravdi, u isto vreme je i po milosti; jer u svakoj Božanskoj pravdi ima milosti, kao što i u Božanskoj istini ima Božanskog dobra. Ali pošto su ovo tajne preduboke da bi se izrazile u malo reči, to će one, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti objašnjene na drugome mestu. Da se sa Bog SEKCIJA 2 mi je sudio, i čuo glas moj označava, u unutrašnjem smislu, svetost vere, je stoga što je vera, kojom se opisuje istina, saobrazna Božanskoj pravdi; a svetost, koje dolazi od dobra, saobrazna je Gospodovoj Božanskoj milosti; i dalje, suditi ili sud se odnosi na istinu vere (br. 2235); a pošto se za Boga kaže da sudi, to označava ono što je dobro ili sveto. Tako je jasno da je svetost vere ono što je označeno s oba ova izraza zajedno; a pošto je celina označena s oba izraza skupa, to su ta dva izraza spoje sa vezom i. Da je u spoljašnjem smislu označeno dobro života, i to je iz korespondencij saobraznosti), jer dobro života je saobrazno svetosti vere. Da se bez unutrašnjeg smisla ne može razumeti šta je označeno sa Bog mi je sudio i čuo, vidi se po tome što se ova dva izraza ne slažu u smislu slova tako da se razumeju kao jedna ideja. Razlog da se u ovome SEKCIJA 3 stihu, kao i u sledećim sve doJosipa, Bogimenuje, a u prethodnim stihovima, Jehova, je stoga što se u ovim stihovima govori o preporodu duhovnog čoveka, dok se u prethodnim stihovima govori o preporodu nebeskog čoveka; jer se Bog imenuje onda kada je predmet dobro vere, koje je svojstveno duhovnog čoveku, a Jehova kada je predmet dobro ljubavi, koje je svojstvo nebeskog čoveka (vidi br. 2586, 2769, 2807, 2822). Jer je Judom, o kome je bilo govora u prethodnom poglavlju, bio predstavljen nebeski čovek (vidi br. 3881); a Josipom, okome se nastavlja u ovome poglavlju, duhovni čovek, o kome se govori i u stihovima koji slede (23, 24).

Da se Jehova imenuje onda kada se govori o Judi, može se videti u stihovima 32, 33, 35 u prethodnom pogalvlju; da se Bog imenuje onda kada se nastavlja o Josipu, može se videti u stihovima 6, 8, 17, 18, 20, 22, 23 ovoga poglavlja; a Jehova se imenuje kasnije, jer se prvo govori o duhovnom a onda o nebeskom čoveku. Ovo je tajna koja leži sakrivena u ovim rečima, a koju niko ne može da zna osim iz unutrašnjeg smisla, i ako se ne zna šta je nebeski a šta duhovni čovek.