3304. Držeći rukom za petu Isava, označava najniže dobro Prirodnog koje ima neku moć. Ovo je jasno iz značenja ruke koja označava moć (vidi br. 878), a i iz toga što se njome opisuje istina (br. 3091); iz značenja držati rukom za , što označava pripojiti se (pridružiti se); iz značenja pete, koja označava najniže u Prirodnom (vidi br. 259); i iz reprezentacije Isava, koji je dobro Prirodnog (vidi br. 3302). Otuda je jasno, da se sa držati petu Isavovu označava najniže dobro u Prirodnom, kojemu se istina pripojila s nekom moći. Što se tiče toga da se istina pripojila najnižem dobru u Prirodnom s nekom moći, slučaj je kao što sledi. Prirodno, ili prirodni čovek, kada se ponovo rađa, on je začet od dobra i istine iz Racionalnog, ili kroz Racionalno od Duhovnog, a ovo (je začeto) kroz Nebesko, a preko Nebeskog od Božanskog; tako da postoji naporedni influks, koji počevši od Božanskog, i sledeći redom, završava se u najnižem u Prirodnom, to jest, u ovome što je svetsko i telesno. Kada je najniže Prirodno zagađeno onim što je nasleđeno od majke, i u ovome slučaju ne može da se ujedini s dobrom, ali može da mu se pripoji s nekom moći, niti se istina može ujediniti s dobrom sve dok se ono što je zagađeno ne izagna. Ovo je razlog da se dobro rađa kod čoveka, ali ne istina, pa stoga mala deca nemajuj nikakvo poznavanje istine, i istina treba da se nauči, i kasnije se može povezati s dobrom (vidi br. 1831, 1832). Zbog toga je rečeno, da su udarali jedno odrugo (vidi br. 3289). Zbog toga je to, daod prvog začeća istina staje na mesto (vara) dobra, kao što se kaže o Jakovu da je stao na mesto (prevario) Isava: Pravo je što se zove Jakov, jer me već drugom prevari! (Postanje 27:36); kao i kod Osije: I pohodiće (kazniće) Jakova po putovma njegovijem, platiće mu po djelima njegovijem. U utrobi uhvatii za petu brata svojega (stade na njegoivo mesto) i u sili svojoj bori se s Bogom Osija 12:2. 4). Oni koji se umom drže samo istorijskih stvari, i ne mogu od njih da se odvoje, znaju samo pojedinosti koje se ovde pominju, kao i one koje se gore pominju, oni naslućuju ono što će se kasnije desiti između Isava i Jakova, u čemu se utvrđuju onim što sledi. Ali Reč Gospodva je takva, da su istorijske stvari u svome nizu, a duhovne stvari koje pripadaju unutranjem smislu, su u svojim nizovima, s tim ciljem da prve mogu da posmatraju spoljašnji ljudi, a druge unutrašnji, ida tako bude korespondencija (saobraznost) izeđu njih, to jest, između spoljašnjeg i unutrašnjeg; i to sve preko

Reči, jer je Reč jedinstvo zemlje i neba, kao što je često gore pokazano. Na taj način u svokoj osobi, koja je u svetom stanju kada čita Reč, postoji jedinstvo njegovog spoljašnjeg čoveka koji je na zemlji, i njegovog unutrašnejg čoveka koji je u nebu.

878. I on, pruživši ruku svoju, uhvati je i uze k sebi golubicu predstavlja njegovu vlastitu silu, da je uradio ono što je dobro i mislio ono što je istinito, ali od sebe; što je jasno iz značenja ruke, da je to sila, a ovde njegova sopstvena sila kojom je to izveo. Jer pružiti ruku i uzeti je k sebi znači pripisati sebi istinu koja je predstavljena golubicom. Da se rukom označava sila, kao i vlast i samopouzdanje, jasno je iz mnogih odlomaka Reči, kao kod Isaije:

Tada ću pohoditi plod ohologa srca cara Asirskoga i slavu ponositijeh očiju njegovijeh. Jer reče: krjepošću ruke svoje učinih i mudrošću svojom, jer sam razuman, i premjestih međe narodima i blago njihovo zaplijenih i kao junak oborih stanovnike. (Izaija 10:12, 13)

Ovde ruka predstavlja njegovu vlastitu snagu kojoj pripisuje ono što je uradio, i to je bio razlog što je bio pohođen (kažnjen).

Opet:

I razmahnuću rukama svojim sred njeg, kao što razmahuje plivač da pliva, i oboriću oholost njegovu mišicama ruku svojih. (Izaija 25:11).

Ovde ruke označavaju čovekovu vlastitu snagu, zato što je smatrao da je iznad ostalih, a to znači iz oholosti.

Opet:

A koji žive s njima bjehu kratkih ruku, i smetoše se, postaše kao trava poljska, kao trava na krovovima, koja se suši prije nego sazri. (Izaija 37:27).

Kratkih ruku znači bez snage.

Opet:

Teško onome koji se svađa s tvorcem svojim, crijep s drugim crijepovima neka se svađa; ali hoće li kalj (glina) reći lončaru svojemu: Šta radiš? ili tvoja ruka: Nemaš ruku? (Isaija 45:9).

Ovde nema ruku znači da nema snagu.

Kod Jezekilja:

Car će tužiti, i knezovi će se obući u žalost; i ruke naroda zemaljskih drktaće. (Jezekilj 7:27).

Ovde ruke označavaju silu.

Kod Miheja:

Teško onima koji smišljaju bezakonje, i o zlu se trude na posteljama svojim, i kad svane, izvršuju, jer im je sila u ruci. (Mihej 2:1).

Ovde ruke označavaju njihovu vlastitu snagu u koju se uzdaju kao u svog boga.

Kod Zaharija:

Teško pastiru nikakvom, koji ostavlja stado! Mač mu je nad mišicom i nad desnijem okom; mišica će mu usahnuti i desno će mu oko potamnjeti. (Zaharija 11:17).

Zato što ruke (mišice) znače snagu, čovekova zla i obmane se u Reči neprekidno nazivaju delo ruku njegovih. Zla su od čovekove vlastite volje, a obmane od proprijuma njegovog vlastitog razuma. Da je to izvor zala i obmana, dovoljno je jasno iz prirode čovekovog proprijuma, koji je samo zlo i obmana (kao što se prethodno vidi, stav 39, 41, 141, 150, 154, 210, 215). Pošto ruke označavaju silu uopšte, to se ruke (sila) vrlo često u Reči pripisuju Jehovi ili Gospodu, i tada se u unutrašnjem smislu misli na svemoć, kao kod Isaije:

Gospode, ruka je tvoja visoko podignuta, a oni ne vide. (Izaija 26:11).

To označava Božansku moć.

Opet:

I za to će Gospod mahnuti rukom svojom, te će pasti pomagač, pašće i onaj kome pomaže, i svi zajedno će poginuti. (XXX I3)

I ovo označava Božansku moć.

Opet:

Pitajte me šta će biti; za sinove moje i za djelo ruku mojih naređujte mi. (Izaija 45:11, 12)

Ovo označava Božansku moć. Preporođeni se često u Reči naziva delom ruku Jehovinih.

Kod istoga:

I moja je ruka osnovala zemlju, i moja je desnica izmjerila nebesa među; kad ih zovnem, svi dođu. (Izaija 48:13).

Ovde ruka i desnica označavaju svemoć.

Opet:

Da nije kako okraćala ruka moja te ne može iskupiti? (Isaija 50:2).

Ovo pokazuje Božansku silu.

Kod Jeremije:

Eto, ti si stvorio nebo i zemlju silom svojom velikom, i mišicom svojom podignutom; ništa nije tebi teško. Jer si izveo narod svoj Izrailja iz zemlje Egipatske znacima i čudesima i rukom krjepkom i mišicom podignutom i strahotom velikom. (Jeremija 32:17, 21)

Ovo predstavlja Božansku silu; sila se pominje u stihu 17, a ruka u 21. A često se kaže da je Izrailj izveden iz Egipta rukom krjepkom i mišicom podignutom. Kao kod Jezekilja:

Kojega dana izabrah Izrailja i podigoh ruku svoju sjemenu doma Jakovljeva. . . I podigoh im ruku svoju govoreći: ja sam Jehova Bog tvoj. Onoga dana podigoh im ruku svoju da ću ih odvesti iz zemlje Egipatske u zemlju koju sam pronašao za njih. (Jezekilj 20:5? 20:6? 20:23)

Kod Mojsija:

I vidje Izrailj veliku silu (ruku), koju pokaza Jehova Egipćanima. (Knjiga Izlaska 14:31)

Da je rukom označena sila, jasno je pokazano u ovim odlomcima. Zaista, ruka je toliko označavala silu da je postala predstava, kao što je jasno iz čudesa koja su učinjena u Egiptu, kada je Mojsiju bilo zapoveđeno da pruži svoju palicu ili ruku, te su tako poginuli; kao u Knjizi Izlaska:

Mojsije pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji Egipatskoj. (Izlazak 9:22, 23)

I pruži ruku svoju k nebu, i biće tama po zemlji Egipatskoj da će pipati. I Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji Egipatskoj za tri dana. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i Jehova uzbi more vjetrom istočnijem. (Izlazak 14:21, 27)

Niko pri čistoj pameti ne može verovati da je takva sila bila u ruci ili u palici Mojsijevoj, nego je to zato što je podizanje i pružanje ruke predstavljalo Jevrejsku crkvu. Slično je bilo i kada je Jošua pružio svoje koplje, kao kod Jošue:

Reče Jehova Jošui: Pruži koplje svoje u ruci svojoj prema Aju; jer ću ga dati u tvoje ruke; i Jošua pruži koplje koje je bilo u ruci njegovoj prema gradu, i oni uđoše u grad i uzeše ga; jer Jošua ne spusti ruke svoje s kopljem, dokle ne potukoše sve stanovnike Aja. (Isus Navin 8:18, 26)

Iz ovoga se vidi šta su značile predstave, koje su bile spoljašnje, u Jevrejskoj crkvi, kao i šta one znače u Reči: jer u spoljašnjem smislu one ne predstavljaju Gospoda i Njegovo carstvo, kao ovde pružanje ruke, kao ni ostale stvari koje ne izgledaju da su predstave, dok um obraća pažnju samo na istorijske detalje opisane slovom. To jasno pokazuje koliko su se Jevreji bili odrodili od istinitog razumevanja Reči i obreda Crkve, čineći da se sve bogoštovanje sastoji u spoljašnjim obredima, čak pridajući moć Mojsijevom štapu i Jošuinom koplju, dok u njima nema sile ni koliko u drvetu. Ali zato što je svemoć Gospodova bila ovim prikazana, a to se tako razumelo u Nebu kada su se ruka i koplje pružali, znaci i čudesa su sledili. Isto tako, kada je Mojsije na vrhu brega držao uzdignute ruke, dotle je Jošuo pobeđivao; a kada je spuštao ruke, Jošua je bio nadjačavan; stoga su oni držali njegove ruke (Knjiga izlaska 17:9-13). Iz istog razloga ruke su polagane na one koji su bili posvećivani, kao na Levite koje je narod posvećivao, i kada je Mojsije posvetio Jošuu, kada je ovaj zauzeo njegovo mesto Brojevi 27:18, 23), kako bi se dala moć. Otuda dolazi i obred kada se uvodi (u službu) i blagosilja polaganjem ruke. U kolikoj meri ruka označava i predstavlja moć, jasno je iz onoga što se u Reči kaže o Uzi i Jerovoamu. O Uzi se kaže da je stavio svoju ruku na kovčeg Božji i prihvatio ga, i da je stoga poginuo (Druga Samuelova 6:6, 7). Kovčeg je predstavbljao Gospoda, to jest sve što je sveto i nebesko. Uzino stavljanje ruke na kovčeg predstavljalo je čovekovu vlastitu moć ili njegov proprijum (ego); a stoga što je to svetogrdno, reč ruka se podrazumeva, ali nije izražena u izvornom (tekstu), da anđeli ne bi pomislili kako je nešto tako svetogrdno dotaklo ono što je sveto. I zato što je ispruži, Uza umre. O Jerovoamu se kaže:

I kad Jerovoam ču riječ čovjeka Božjega koji vikaše oltaru Vetelskom, pruži ruku svoju s oltara govoreći: Držite ga! Ali usahnu mu ruka koju pruži protivu njega, tako da je više nije mogao sebi privući. A oltar se raspade, i prosu se pepeo s oltara po zraku koji učini čovjek Božji riječju Gospodovom. Tada reče čovjeku Božjem: Pripadni Gospodu Bogu svojemu, i pomoli se za me da mi se povrati ruka. Čovjek Božji pomoli se, i povrati se caru ruka i posta kao što je i bila. (Prva o carevima 13:4-6)

I ovde na sličan način pružanje ruke označava čovekovu vlastitu silu ili njegov proprijum, koja je svetogrdna; kako je želeo da izvrši nasilje nad onim što je sveto pruživši ruku protivu čoveka Božjega, ruka mu se osušila; ali pošto je Jerovoam bio idolopoklonik i stoga nije mogao izvršiti svetogrđe, njegova ruka je ozdravila. Da ruka znači i predstavlja moć, jasno je iz predstava u svetu duhova, gde se ponekad pokazuje naga ruka, u kojoj ima toliko snage da može skršiti kosti i iscediti koštanu srž, na taj način zadajući takav strah da se od toga srce istopi; i stvarno, takva je moć u njoj.