Наша стопала су најнижи делови тела и веома су корисна! У Библији стопала представљају најнижи и најкориснији део нашег духовног ја - „природни“ ниво. Овај свакодневни аспект живота повезан је са рутинским задацима и захтевима и мислима повезаним са њима. Није претерано дубоко или интроспективно, али је корисно - баш као и стопала.

Ова преписка важи за Господа и за црквене заједнице такође. Господово Божанско Природно води нас кроз релативно једноставно послушање (помислите на Десет заповести и две велике заповести). Цркве такође имају природни ниво на којем служе својим заједницама на једноставне, али опипљиве начине.

(Odkazy: Apokalipsi Otkrivenoj 49, 510; Nebeske tajne 2162, 3147 [1-2], 3761, 4302 [6], 6844 [1-2], 9406, 10087)

510. Stih 11. I poslije tri dana i po duh života od Boga uđe u njih; i staše oba na nogama svojima, označava da će Gospod oživeti ove dve osnovne stvari unutar onih, koji ih budu primili tokom početka nove crkve, kao i tokom njenog napretka, odnosno, njene progresije. Pod izrazom „tri dana i po" se označavaju kraj i novi početak (br. 505), odnosno, označava se: 'od kraja sadašnje crkve odnosno, od početka nove'. U ovom, konkretnom slučaju, gornji stih označava da će Gospod oživeti ove dve osnovne stvari unutar onih, u kojima nova crkva počinje i kreće da napreduje, budući da se sada, na ovom mestu, za „svjedoke“ kaže da „duh života od Boga uđe u njih; i staše oba na nogama svojim." Pod izrazom „duh života od Boga uđe u njih“ podrazumeva se duhovni život; dok se pomoću izraza „i staše oba na nogama svojim“ reprezentuje prirodni život, koji biva u skladu sa sa duhovnim životom, te, stoga, reprezentuje i - oživljavanje od strane Gospoda. Razlog zbog koga upravo to biva reprezentovano leži u tome što se pod izrazom "duh života“ podrazumeva unutrašnjost čoveka (koja se još naziva i ‘unutrašnjim čovekom’) koja, sama po sebi, jeste duhovna, budući da duh čoveka jeste taj, koji misli i hoće, kao i stoga, što mišljenje i htenje, kao takvi, moraju, dakako, biti - duhovni. Pod izrazom „i staše oba na nogama svojim“ označava se spoljašnje čovekovo, (koje se još naziva i ’spoljašnjim čovekom’) koje, samo po sebi, jeste prirodno, s obzirom na to da telo govori i čini ono, što njegov duh misli i hoće, a govoriti i delovati jeste - prirodno; da stopala označavaju prirodne stvari, može se videti u prethodnom tekstu (br. 49, 468).

[2] Sada je nužno dodatno objasniti se šta se konkretno podrazumeva pod gore pomenutim izrazom; koji god čovek da se podvrgne reformaciji, isprva mora biti reformisan kao unutrašnji čovek, da bi se nakon toga reformisao kao spoljašnji čovek. Unutrašnji čovek se ne može reformisati pukim poznavanjem i razumevanjem istina i dobara koje spasavaju, već se reformiše - voljom i ljubavlju, usmerenim prema tim istinama i dobrima; a spoljašnji čovek, putem izgovaranja i činjenja onih stvari, koje unutrašnji čovek želi i voli, omogućava da čovek u celini biva preporođen, i to u onom stepenu, u kome spoljašnji čovek uspe da izrazi volju i ljubav unutrašnjeg čoveka. Razlog zbog koga se čovek (kao celina) pre pomenutih činova spoljašnjeg čoveka ne može obnoviti leži u tome što njegova unutrašnjost ne može primarno biti u posledici, već biva isključivo u uzroku i, ukoliko uzrok nije sadržan u posledici, i ukoliko nije realizovan kroz posledicu, unutrašnost (kao nerealizovani uzrok) neizbežno biva raspršena. To biva poput jezerske kuće sagrađene na ledu, koja neizbežno tone na dno, u času u kome se led otopi tokom toplog sunčanog dana; jednom rečju, to biva kao kada bi čovek bez nogu mogao da stoji i, štaviše, da hoda. Isto biva i sa unutrašnjim (ili: duhovnim) čovekom, ako on ne biva utemeljen na spoljašnjem (ili: prirodnom) čoveku. Otuda proističe gore opisano značenje izraza „dva svjedoka (...) duha života od Boga uđe u njih; i staše oba na nogama svojim“; a takođe i sličnih izraza u Jezekilju: Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovječji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vjetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive. I prorokovah, kako mi se zapovjedi i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge, bješe vojska vrlo velika. (Jezek. 37:9-10). U istom: I reče mi: sine čovječji, ustani na noge da govorim s tobom. I uđe u me duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah onoga koji mi govoraše. (Jezek. 2:1-2). A na istom mestu: I ustavši otidoh u polje, a gle, slava Gospodnja stajaše ondje kao slava koju vidjeh na rijeci Hevaru, i padoh na lice svoje. I uđe u me duh, i postavi me na noge; i progovori sa mnom i reče mi: idi, zatvori se u kuću svoju. (Jezek. 3:23-24). Ovo isto je označeno i putem Gospodnjih reči upućenih Petru: Reče mu Simon Petar: Gospode! ne samo noge moje, nego i ruke i glavu. Isus mu reče: opranome ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist; i vi ste čisti, ali ne svi. (Jovan 13:9-10).