2986. (Potvrđeno) od sinova Hetovijeh, označava daje to bilo od Neznabožaca. Ovo može da bude jasno iz značenja sinova Hetovijeh. Sinovi Hetovi nisu bili oni među kojima je bila ustanovljena Crkva, nego su oni bili ti koji su predstavljali tu Crkvu; jer su sve stvari u Reči reprezentativi (predstave); one ne označavaju osobe koje se imenuju, nego se njima označavaju stvari koje pripadaju Gospodovom carstvu i Crkvi. Da se sinovima Hetovijem označava jedna nova cCkva ili, što je isto, oni koji su pripadali novoj Crkvi, bilo je obilno polazano gore; ali da je to bila jedna nova Crkva Neznabožaca, ili Crkva koja je osnovana među Neznabošcima, jasno je iz onoga što je Avram kazao sinovima Hetovijem, Ja sam stranac i došljak među vama (stih 4), čime je označeno da je njima Gospod bio nepoznat, ali da bi On mogao biti kod njih (br. 2915). Otuda je jasno da je sinovima Hetovijem označena jedna nova Crkva od Neznabožaca; za druge se ne može kazati da im je Gospod nepoznat. Osim toga, treba znati da kad jedna Crkva prestane da bude Crkva, to jest, kad u njoj nestane ljubavi ka bližnjemu, Gospod ustanovljava jednu novu Crkvu, ali retko je to među onima kod kojih je postojala stara Crkva, nego kod onih među kojima do tada nije bilo Crkve, to jest, među Neznabošcima. To je bio slučaj kada je nestala Pradrevna Crkva, jedna nova je ustanovljena međuNeznabošcima, to jest, među onima kod kojih prethodno nije bilo Crkve; isto tako, kada je ova poslednja Crkva nestala, tada je nešto što sliči Crkvi bilo ustanovljeno među potomcima Avramovim, i Jakovljevim, tako opet među Neznabošcima; jer Avram, kada je bio pozvan (da napusi Ur) bio je Neznabožac (vidi br. 1356, 1992, 2559). Potomstvo Jakovljevo u Egiptu postalo je još više neznabožačko, tako da su bili savim zaboravili Jehovu, stoga i svo Božansko bogoštovanje. Kada je ova slika (sličnost) od Crkve došla do kraja, tada je prvobitna Crkva među Neznabošcima bila ustanovljena, pa su Jevreji bili odbačeni. Isto će biti sluaj i sa Hrišćanskom Crkvom (prim. prev. autor misli na Hrišćansku

Crkvu njegovog vremena, koja je završena, po njemu, 1752, kada je izvršen poslednji sud , posle čega je ustanovljena Nova Crkva ili Novi Jerusalim, a koja je prvo ustavovljena u nebu). Razlog da se nova crkva podiže među Nezbabošcima je to, što kod njih nema načela zasnovanih na obmanama, načela koja su suprotna istinama vere, jer oni ne znaju istine vere. Lažna načela upijana od detinjstva a onda potvrđena, moraju se prvo raspršiti pre nego li se čovek može roditi nanovo i postati čovek Crkve. Neznabošci ne mogu da oskrvne (profanišu) svete stvari zlim životomm jer su im te svete stvari nepoznate(vidi br. 593, 1008, 1010, 1059); na taj način Neznabošci, pošto su u neznanju, oni su u boljem stanju za primanje istina nego oni koji pripadaju Crkvi, i svi oni među njim koji su u dobru života, lako primaju istine (vidi br. 932, 1032, 1059, 1327, 1328, 1366, 2049, 2051, 2589-2604).

O REPREZENTACIJAMA (PREDSTAVAMA) I KORESPONDENCIJAMA (SAOBRAZNOSTIMA).

1992. Ja sam Bog Svemogući. Da ovo u smislu slova označava ime Avramovog Boga, pod kojim se imenom prvi put njima Jehova pretstavio, jasno je iz onoga što je u Reči rečeno o Avramu, o kući njegovoga oca, naime, da su se oni klanjali drugim bogovima. U Siriji, odakle je došao Avram, još su uvek postojali ostaci Drevne Crkve, i tamo su mnoge porodice zadržale to bogoštovanje, što se vidi po Everu koji je bio iz te zemlje, a od kojega je proistekla Hebrejska nacija, te su i oni zadržali ime Jehova, kao što je pokazano u Prvom Delu (br. 1343), kao i iz slučaja sa Valamom, koji je bio iz Sirije, i koji je prinosio žrtve i nazivao Jehovu svojim ocem. Da je Valam bio iz Sirije, može se videt iz Brojeva 23:7; da je prinosio žrtve, iz Brojeva 22:39, 40, 23:1-3, 14, 29; da je nazivao Jehovu sojim ocem, Brojevi 22:8, 13, 18, 31; 23:8, 12, 16. Ali ovo nije bio slučaj sa Terinom kućom, ocem Avramovim i Nahorovim, jer je ovo bila jedna od onih porodica, koje ne samo da su izgubile ime „Jehovino“ nego su i služile drugim bogovima, a umesto Jehovi klanjali su se Svemogućem, kojega su nazivali svojim bogom. Da su bili izgubili ime „Jehova“, vidi se iz onoga što je dodato u Prvom Delu (br. 1343). A da su služili druge bogove, kaže se otvoreno kod

Jošue: I reče Isus Navin ( ili Jošua) svemu narodu: ovako veli Jehova, Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke živješe nekad oci vaši, Tara, otac Abramov i Nahorov, i služiše drugim bogovima; a od sada bojte se Jehove i služite mu vjerno i istinito; i povrzite bogove, kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, i u Misiru, i služite Jehovu. Ali ako vam nije drago služiti Jehovi, izaberite danas koje ćete služiti, ili bogove kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji živite; a ja i dom moj služićemo Jehovi Isus Navin 24:2, 14, 15).

Da su i Nahor, Avramov brat, i nacija koja je potekla od njega, služili druge bogove, vidi se po Lavanu Sirijcu, koji je bio u Nahorovom gradu i koji se klanjao rezanim likovima, ili terafimima, koje je Rahela odnela sa sobom (Postanje 24:10; 31:19 26 32 34). Vidi i ono što je o ovome predmetu rečeno u Prvom Delu (br. 1356).

Da su se umesto Jehovi klanjali Svemogućem, kojega su nazivali svojim bogom, jasno se vidi kod Mojsija: Ja (Jehova) javih se Avrahamu, Isaku, i Jakovu, kao Bog Svemogući; a pod Mojim imenom Jehova oni me nisu znali (Izlazak 6:3).

Iz svega ovoga se može videti da je Avram, kao i svi Neznabošci, bio idolopoklonik, i da do u ovo vreme, dok je živeo u Hananu, još nije bio izbacio iz svoga uma boga Svemogućega kojim je u smislu slova označeno ima Avramovog boga – i da se pod ovim imenom Gospod prvi put njima pretstavio (to jest pred Avramom, Isakom, i Jakovom), jasno je iz odlomaka koji su sada navedeni. Razloga što je Gospod pristao da prvi put bude pretstavljem pod imenom „Svemogući“ (El Šadaj), je u tome da Gospod nije hteo da odjednom razruši bogoštovanje koje im je bilo usađeno od detinjstva; jer bi ovo bilo kao da se iščupa koren, i da se razori celo stanje obožavanja i bogoštovanja koje je bilo duboko usađeno, a koje Gospod nikada ne lomi, nego savija. Sveto stanje bogoštovanja koje je usađeno od detinjstva, takve je prirode da ne podnosi nasilje, već samo blago i milo savijanje. Isti je slučaj i s onim Neznabošcima, koji su se u svom telesnom životu klanjali se idolima, a živeli u uzajamnoj ljubavi. Pošto je sveto stanje njihovog bogoštovanja bilo ukorenjeno od njihovog detinjstva, u drugom životu ono se ne oduzima u trenutku, nego postupno; jer se u one koji su živeli u uzajamnoj ljubavi, dobra i istine vere mogu usaditi lako, i oni ih primaju s radošću; jer je ljubav ka bližnjemu plodno tlo. A takav je slučaj bio s Avramom, Isakom, i Jakovom, tako da je Gospod dozvolio da zadrže ime „Boga Svemogućeg“, tako da im je rekao da je On „Bog Svemogući“; to je bilo značenje imena. Neki prevodioci Šadaj prevode sa „Svemogućim“; drugi sa „Gromovnik“, ali je pravo značenje „Iskušivač“ (Onaj koji iskušava) ili „Kušač“, „Dobročinitelj posle iskušenja“ ili „probe“, što je jasno iz Knjige o Jovu koja pominje često „Šadaj“–a, jer je Jov bio u iskušenjima; kao što se može videti iz sledećih odlomaka:

Blago čoveku kojega bog kara; i za to ne odbacuj karanja svemogućeg (Jov 5:17).

Nesretnome treba milost prijatelja, ali je on ostavio strah svemobućega (Jov 6:14).

Ipak bih govorio sa svemogućim, i rad sam s Bogo ravdati se (Jov 13:3).

Digao je ruku svoju na Boga, i osilio se pred Svemogućim (Jov 25:25).

Vide li očima svojim pogibao svoju, piju li gnjev svemogućega? (Jov 21:20).

Svemoguć je, ne možemo ga stignuti, velike je sile, ali sudom i pravdm nikoga ne muči (Jov 37:23).

Isto i kod Joila:

Jaoh, dana! Jer je blizu dan Jehovin, i doći će kao pogibao od svemogućega. (Joilo 1:15. Isto se može videti i iz same reči Šadaj (Shaddai), koja označava pustošenje, pa tako i iskušenje, jer iskušenje je vrsta pustošenja. Ali ovo ime potiče od nacija u Siriji, gde se ne zove „Elohim Šadaj“ nego „El Šadaj“, a kod Joba prosto „Šadaj“, dok se „El“ i „Bog“ imenuju odvojeno. Pošto posle iskušenja uvek dolazi uteha, ti su narodi pripisivali i dobro koje je proizlazilo od iskušenja, istome Šadaju (kao kod Jova 22:17, 23, 25, 26); kao što su mu pripisivali i razumevanje istine, koje je dolazilo od iskušenja (poglavlje 32:8; 33:4). i pošto je tako Šadaj bio poštovan kao bog istine – jer pustošenje, iskušavanje kažnjavanje i karanje, dolaze ne od dobra nego od istine – i pošto se Gospod pod tim imenom pretstavio Avrahamu, Isaku i Jakovu, to ime je zadržano i kod Proroka; kod njih, pod Šadaj“ je misli na istinu. Kao kod Jezikilja:

I čuh huku krila njihovijeh kad iđahu kao da bješe huka velike vode, kao glas svemogućega, i kao graja u okolu; i kad stajahu, spuštahu krila (Jezekilj 1:24).

Opet: I slava Gospodnja podiže se s heruvima na prag od doma, i napuni se dom olblaka, i trijem se napuni slave Jehovine. I lupa krila heruvima čujaše se do spoljašnjeg trijema kao glas Boga svemogućega kad govori (Jezekilj 10:4? 10:5).

Ovde „Jehova“ označava dobro, a „Šadaj“ istinu. U unutrašnjem smislu Reči, „krila“na sličan način označavaju ono što pripada istini. Osim toga, i Isak i Jakov pominju Boga Svemogućega u sličnom smislu, to jest, kao onoga koji iskušava, i koji izbavlja od iskušenja, a posle toga udeljuje nagrade. Kada je Jakov bežao ispred Isava, Isak mu je rekao: Neka te Bog svemogući blagoslovi, i načini te plodnim i da te umnoži Postanje 28:3. Kad su sinovi Jakovljevi krenuli da idu u Egipat da kupe žito, i kada su se tako mnogo bojali Josipa, Jakov im je rekao: A Bog svemogući da vam da da nađete milost u onoga čovjeka, da vam pusti brata vašega drugoga i Venijamina; ako li ostanem bez djece, neka ostanem bez djeca (Postanje 43:14). Jakov, koji se tada zvao Izrael, kada je blagosiljao Josipa, koji je bio u zlima iskušenja više nego njegova bača, i koji je iz njih bio izbavljen, reče: Od silnoga Boga oca tvojega koji će ti pomagati, i od svemogućega, koji će te blagosloviti blagslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice (Postanje 49:25). Sve ovo pokazuje zašto je Gospod prvo bio voljan da bude pretstavljen bogom Šadajem kojemu se Avram klanjao, i zašto je rekao „Ja sam Bog Šadaj“; i zašto je posle na sličan način rekao Jakovu „ja sam Bog Šadaj: budi plodan i umnoži se“ (Postanje 35:11); a razlog je bio i to što u onome što se pre događalo, radilo se o iskušenjima u unutrašnjem smislu. Klanjanje Šadaju kod tih naroda dolazilo je od činjenice da, kao što je to bilo kod jednog naroda o kome će se, po

Božanskoj milosti Gospodovoj, govoriti u onome što sledi, kao i kod onih koji su pripadali Drevnoj Crkvi, oni su čuli duhove koji su ih prvo karali a posle tešili. Duhovi koji su ih karali, videli su se s leve strane, ispod ruke, U tim prilikama bili su prisutni i anđeli, kod glave, koji su upravljali duhovima i koji su ublažavali karanje. A sve što su duhovi rekli odnosilo se na Božansko, nazivajući duha koji je karao „Šadaj“; a pošto je isti duh kasnije tešio, oni su ga nazivali „bog Šadaj“. U to vreme ljudi su , kao i Jevreji, zato što nisu razumevali unutrašnji smisao, ti su ljudi bili u religijskom verovanju da svo zlo, pa tako i svako iskušenje, kao i svako dobro i sva uteha, dolaze od Boga; ali da nije tako, može da se vidi iz Prvoga Dela (br. 245, 592, 696, 1093, 1874, 1875).