3857. A Rahela osta nerotikinja. Da ovo označava da unutrašnje istine nisu bile primljene, vidi se iz reprezentacije Rahele, koja je osećanje za unutrašnju istinu (o kojoj vidi gore); i iz značenja nerotkinja, što znači da nije bilo nauka (doktrine), pa stoga ni crkve; jer ova tvrdnja je suprotno onome što se kaže za Liju, da je Jehova otvorio njenu matericu, čime je označeno da su iz toga proistekli nauci (doktrine) crkava. Razlog da unutrašnje istine nisu bile primljene je u tome, da unutrašnje istine prevazilaze čovekovu veru, jer one se ne oblikuju u ideje niti se one oblače u poljašnje izglede, to jest, u obmane čula, koje vode čoveka, kada čovek ne veruje ni u šta što se ne slaže s ovima (s obmanama čula). Na primer: unutrašnja je istina da nema vremena i prostora u drugom životu, nego umesto toga ima stanja. Pošto čovek u životu tela, kada je u vremenu i prostoru – oblikuje sve svoje ideje u skladu sa prostorom i vremenom, tako da bez vremena i prostora ne može ni da misli (vidi br. 3404); pa stoga, ako mu se stanja u drugom životu ne opišu u pojmovima vremana i prostora, ili preko predmeta koji su u prostoru i vremenu, on ne bi ni opažao ni verovao ništa, pa stoga ne bi primao nikakvu pouku; tako da bi nauk bio neplodan, i ne bi bilo crkve iz toga nauka. Uzmimo još jedan primer: ako se nebeska i duhovna osećanja ne opišu pomoću takvih stvari koje pripadaju svetskim i telesnim osećanjima, čovek ne bi ništa opažao, jer je on u tim osećanjima (svetskim i telesnim), pa stoga je sposoban da stekne neki pojam o nebeskim i duhovnim osećanjima, iako su ona različita i odvojena od onih drugih, kao što je nebo različito od zemlje (br. 3839). Na primer – kad se govori o nebeskoj slavi, ili o nebeskim anđelima – ako takav čovek ne oblikuje ideju o nebeskoj slavi u skladu s idejom svetske slave, on ne bi shvatio ništa, niti bi to priznao. Tako i u drugim slučajevima. Iz ovoga razloga Gospod je govorio u Reči u skladu sa čovekovim shvatanjem, i uz pomoć izgleda (privida). Doslovni smisao Reči ovakve je prirode, ali je i pored toga takav, da sadrži unutrašnji smisao, u kojemu su unutrašnje istine. To je razlog da se kaže za Liji da je Jehova otvorio njenu matericu, i da je Rahela ostalanerotkinja; jer, kao što je rečeno, Lija predstavlja osćanje za spoljašnju istinu, a Rahela osećanje za unutrašnju istinu. Ali pošto su spoljašnje istine te koje čovek prvo nauči, to je Gospod provideo da s reko njih čovek uvodi u unutrašnje istine, i to je ono što je označeno sa i Bog (Gospod) se opomene Rahele i otvori njenu matericu (Postanje 30:22). Ovo se može podupreti primerom crkava u drevno vreme, i njihovim naicima, jer su oni bili oblikovani pomoćiu spoljašnjih istina. Takav je slučaj bio sa Drevnom Crkvom posle potopa, jer su njeni nauci (doktrine) bile reprezentativi i značenja, u kojima su bile pohranjene unutrašnje istine. Većina članova te crkve bili su u svetom bogoštovanju kad su bili u spoljašnjim (istinama), i da im ne neko rekao u početku da ovi reprezentativi i značenja nisu suštinski delovi Božanske službe, nego da su pomoću njih predstavljene nebeske i duhovne stvari, oni bi odbacili takav nauk, i na taj način ne bi bilo crkve. Ovo je još više bio slučaj sa Jevrejskom Crkvom: da je bilo ko rekao ljudima te crkve da su obredi njihove crkve primali svetost od Gospodovih Božanskih stvari u tim obredima, oni to ne bi priznali. Takav je čovek bio kad je Gospod došao na svet, i još je više telesan postao, osobito onaj koji pripada crkvi. Ovo se vidi po samim učenicima, koji su stalno bili sa Gospodom, i koji su čuli toliko puno stvari o Njegovom carstvu, a i pored toga nisu bili u stanju da opažaju unutrašnje istine, pošto nisu bili u stanju da oblikuju neki pojam o Gospodu osim onoga da je On Mesija kojega su očekivali; naime, da će On uzdignuti njihov narod gospodsvom i slavom iznad svih nacija u svemiru. Čak i kada su čuli toliko stvari od Gospoda o Njegovom carstvu, oni su i dalje mislili da će nebesko carstvo biti kao neko zemaljsko carstvo, i da će u njemu Bog Otac biti na najvišem mestu, a posle njega Sin, a onda dvanaestorica, i da će vladati takvim redom; stoga su Jakov i Jovan tražiili da jedan sedi s njegove desne a drugi s njegove leve strane(Marko 10:35-37); a ostali učenici su se ljutili što su ovi želelli da budu veći od njih (Marko 10:11; Mateja 20:24). Iz istog razloga je i Gospod, pošto ih je poučio o tome ko je najveći u nebu (Mateja 20:25-28; Marko 10:42-45), još uvek je goviro onako kako su oni mogli da shvate, rekavši da će oni sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjeva (Luka 22:24, 30; Mateja 19:28); da im je bilo rečeno da pod dvanaest ne misli na njih, nego na one koji su dobru ljubavi i vere (br. 3354, 3488); isto tako da u Gospodovom carstvu nema prestola, suverenosti, ni vladavine kao na svetu, i da njima neće biti dato da sude ni jednog čoveka (br. 2129, 2553), oni bi ovo bili odbacili i, ostavivši Gospoda, bili bi se vratili svaki svom zanimanju. Razlog da je Gospod ovako govorio je je u tome, da bi oni primili spoljašnje istine, i da bi tako bili uvedeni u unutrašnje, jer su poljašnjim istinama koje je Gospod kazivao, pohranjene unutrašnje istine, koje se sa vremenom otvaraju. A kada se ove otvore, spoljašnje istine se rasipaju i služe samo kao sredstva preko kojih se misli o unutrašnjim istinama. Iz svaga ovoga sada se može znati šta je označeno ovim što stoji ovde – da je Jehova otvorio Lijinu matericu i da je imala sinove s Jakovom, a da je Rahela rodila sinove kasnije.

3839. I on reče Labanu; što si mi to učinio? Da ovo označava ljutnju (ozlojeđenost), vidi se iz osećanja u ovim rečima, kao i u onima koje slede. Očito je da se radi jutnji koja je, prema istorijskom smislu, sadržana u ovim rečima. Postoje dve stvari koje sačinjavaju unutrašnji smisao Reči, naime, osećanja i aktuelne (delatne) stvari; osećanja koja leže sakrivena u izrazima Reči nisu vidljiva čoveku, ali su pohranjena u dubini (njegovoj); niti mu se ona mogu pokazati, jer u životu tela on ima svetska i telesna osećanja, koja nemaju ništa zajedničko s unutrašnjim smislom Reči. Ova poslednja su osećanja duhovne i nebeske ljubavi, koja čovek manje može da opaža jer malo ih ljudi ima, a ovi su uglavno prosti ljudi, koji nisu sposobni da razmišljaju o svojim osećanjima, dok ostali ni ne znaju šta je pravo osećanje. Ova su duhovna i nebeska osećanja sadržana u ljubavi ka bližnjem, i u ljubavi ka Bogu. Oni koji nisu u njima, misle da ta osećanja nisu ništa, dok u stvari ona ispunjavaju celo nebo, i to s neiskazivim razlikama. Ovakva osećanja s njihovim razlikama pohranjena su u unutrašnjem smislu Reči, ne samo u svakom nizu nego i u svakom izrazu, kao i u svakom slogu, i ona sijaju pred anđelima kada čitaju Reč oni koji su u prostom dobru a koji su u isto vreme u nevinosti; i sve to, kao što je rečeno, sa bezbroj razlika. Postoje uglavnom dve vrste osećanja koja sijaju iz Reči pred anđelima, naime, osećanja za istinu (osećanja koja priopadaju istini) i osećanja za dobro – osećanja za istinu pred duhovnim anđelima, a osećanja za dobro pred nebeskim anđelima. Osećanja za dobro, koja pripadaju ljubavi ka Gospodu, čoveku su neizreciva, pa su stoga i neshvatljiva; ali osećanja za istinu, koja pripadaju uzajamnoj ljubavi, mogu se osetiti u opštim crtama, ali mogu ih osetiti samo oni koji su u pravoj uzajamnoj ljubavi, ali ne iz nekog unutrašnjeg opažanja, nego iz nekog zatamnjenog opažanja. Na primer, u pogledu osećanja ljutnje, o kojemu se ovde govori - onaj koji ne zna šta je osećanje za ljubav ka bližnjemu, može da zna samo onakvu ljutnju kakvu osećaju oni ljudi kojima se neko zlo desi, koje izaziva ljutinu. Međutim, anđeli nemaju takve ljutnje, nego imaju ljutnju koja je sasvim drugačija, koja nije ljutja nego revnost, u kojoj nema ništa zlo, i što je daleko od mržnje ili osvete, ili od vraćanja zla za zlo, kao što je nebo daleko od pakla; jer ta ljutnja izvire iz dobra. Ali, kao što je pre rečeno, priroda ljutnje se ne može izraziti nikakvim rečima. Slučaj je takav i s drugim osećanjima koja potiču od dobra i istine, u koja pripadaju dobru i istini, što se vidi iz toga što su anđeli samo u svrhama (namerama)(što osećaju svrhe), i u koristi od tih svrha (namera) (br. 1317, 1645, 3645). Svrhe (namere) su u stvari ljubavi ili osećanja (br. 1317, 1568, 1571, 1909, 3425, 3796); jer ono što čovek voli, to o matra svrhom (ciljem, namerom). A pošto je takav slučaj, anđeli su u osećanjima prema onim stvarima koje su u Reči; i to sa mnogo razlika, u skladu sa vrstama osećanja u kojima su anđeli. Iz svega ovoga dovoljno se jasno vidi kako je sveta Reč; jer u Božanskoj ljubavi, to jest, u ljubavi koja potiče od Božanskog, postoji svetost, pa i u stvarima koje su sadržane u Reči.