10177. 1. Jošte načini oltar kadioni. Da ovo označava reprezentativ milostivog slušanja i primanja od strane Gospoda svih stvari bogoštovanja iz ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi se iz značenja oltara kadionog , što je reprezentativ onih stvari bogoštovanja koje uzdižu ka Gospodu. Da su ovo one stvari koje su od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, videće se u onome što sledi.

2. Oltar ima slično značenje onome što je na njemu; jer oltar je ono što sadrži, i na njemu su stvari koje su sadržane; a stvar sadržana čini jedno sa stvari koja sadrži, kao sto i hleb koji je na njmu, kao čaša i vino koje je u njoj. Oltar je bio načinjen za tamjan (kad), ne sto, jer je oltar kod Izrailjske nacije bio glavni reprezentativ bogoštovanja, vidi br. 4192, 4541, 8941, 9714.

3. Oltar kadioni predstavljao je slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, jer je dim i kretanje dima nagore označavalo ono što se uzdiže i što se prima od Gospoda. Ali svetost i pobožnost, koje ne proizlaze iz ljubavi, doista se čuju, ali se ne primaju, jer je to licemerna svetost i pobožnost, jer je samo spoljašnja bez unutrašnjeg; a sveto spoljašnje bez unutrašnjeg prolazi kroz, ali ne dalje od prvoga praga neba, i tamo se rasipa; ali sveto spoljašnje s unutrašnjim, prodire u samo nebo, već prema prirodi unutrašnjeg, stoga do Gospoda. Jer sveto spoljašnje bez unutrašnjeg je stvar izgovaranja i pokreta; dok sveto spoljašnje od unutrašnjeg potiče od srca; o prethodnom i potonjem vidi što je pokazano u br. 8252-8257.

6. U šatoru ispred zavesa, bio je sto, na kome su bili hlebovi lica. Bio je i sve'njak sa žišcima, a bio je i oltar kadioni. Hleblom lica bila je predstavljena ljubav ka Gospodu; žišcima na svećnjaku, ljubav prema bližnjem i vera; a tamjanom na oltaru, bogoštovanje; ovaj (tamjan) se palio svakoga jutra i svake večeri kada su se postavljali žišci.

Stoga je očito da je paljenje tamjana predstavljalo bogoštovanje Gospoda od ljubavi i ljubavi prema bližnjem; a samim šatorom, u kojemu se izvodilo, bilo je predstavljeno nebo, gde je svo bogoštovanje ovoga karaktera.

Da hleb predstavlja nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospoda, može se videti u br. 9545; da svećnjak predstavlja duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjem i dobro vere, u br. 9548-9561; a šator je predstavljao nebo, 9457, 9481, 9485, 9784, 9963.

7. Kad se pomene bogoštovanje, misli se na sveto stanje koje se postiže molitvama, divljenjem, ispovedanjima, i sličnim pobožnostima, koje proizlaze iz unutrašnjih stanja ljubavi i ljubavi prema bližnjem. Da te stvari sačinjavaju bogoštovanje, označeno paljenjem tamjana, jasno je iz sledećih odlomaka, Izlivam pred njim moljenje svoje, i tugu svoju pred njim kazujem (Psalam 141:2). I u Otkrovenju, Četiri životinje padoše pred jagnjetom i četiri starešine padoše pred jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih (Otkr. 5:8). Ponovo, Drugi anđeo stade pred oltarom, i imaše kadionicu zlatnu; i beše mu dano mnogo tamjana da molitvama svih svetih. I dim od kađenja u molitvama svetih iziđe iz ruke njegove pred Boga (Otkr. 8:3, 4).

8. Pošto je tamjan označavao bogoštovanje i njegovo uzdizanje, to jest, slušanje i primanje od Gospoda, stoga je Mojsije zapovedio da se uzme kadionica sa tamjanom, i pali pred Jehovom, da bi znali koga će Jehova izabrati da ga čuje (Brojevi XVI, i sledeći stihovi); i kada su ljudi mrmljali , Aron je jurnuo među skupštinu sa tamjanom, kad je počeo pomor, i tako ga zaustavio (Brojevi 16:44-49). I kod Malahija, jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar Malahija 1:11. I kod Mojsija,

I sinovi Levijevi učiće Jakova uredbama i Izrailja zakonu, stavljaće tamjan u nozdrve tvoje, i prinos na oltar tvoj (Zak. Ponov. (33:10). Kaže se, stavljaće tamjan u nozdrve, jer se nozdrvama označava opažanje, br. 4624-4634; ovde se dodaje prinos, jer i njime je označeno dobro ljubavi.

9. Ali u obrnuom smislu, paljenjem tamjana, označava se bogoštovanje od obrnutih ljubavi, jer su ovo ljubavi pema sebi i svetu, kao paljenje tamjana drugim bogovima (Jer. 1:16; 16:3, 5); paljenjem tamjana likovima (idolima) (Jezikilj ?; ?); i kaditi (paliti tamjan) Valima (Osija 2:13).

10. Pošto paljenje tamjana označava stvari koje uzdižu i koje Božansko prima, to se isto tako može primeniti i na Neznabošce u njihovim religijskim obredima. Dobro je poznato u istoriji da su Rimljani i druge nacije koristile tamjan, kadionice, i posude sa tamjanom. Religijski obredi ove vrste potiču od Drevne Crkve, koja je bila proširena u nekoliko oblasti Azije – u Siriji, Arabiji, Babilonu, Egiptu, i Hananu. Ta je Crkva bila reprezentativna Crkva, čije su spoljašnje stvari predstavljale unutrašnje, koje su nebeske i duhovne. Mnogi su religijski obredi, uključujući paljenje tamjana, prešli od te Crkve okolnim nacijama do Grčke i Italije. Jedan od tih obreda bila je da čedne device, nazvane vestalke, bdiju nad svetom vatrom.

11. Tamjan koji se palio u Drevnoj Crkvi, a otuda i u Izrailjskoj Crkvi, pripremao se od mirisavih sastojaka – stakte, oniha, galbanuma, i tamjana, jer miris označava opažanje, a miomiris zahvalno opažanje, vidi br. 925, 1514, 1517-1519, 4748, 10054. A tamjan je posebno označavao istinu vere, pa stoga kada se tamjan pomene u Reči, tada se pominje i ulje, hleb, i prinosi, ili zlato, kojima se označava dobro ljubavi, kao kod Isaije,

Svi iz Sabe doći će, zlato i kad doneće, i slavu Jehovinu javljaće (Isaija 60:6. Tako isto i oni koji su dolazili od Istoka, o kojima je napisano kod Mateje, i dođoše mudraci s istoka, tražeći Gospoda koji se rodi u to vreme, i otvoriši svoja blaga, darovaše ga zlatom, tamjanom, i miomirisom Mateju 2:1, 2, 11).

Da su se oni koji su dolazili s Istoka u Reči nazivali sinovima istoka, je stoga što označavaju one koji su bili u poznanjima dobra i istine, što se može videti u br. 3249, 3762; slično Saba, br. 1171, 3240; da zlato označava dobro ljubavi, može se videti u onome što je navedeno, br. 9874, i br. 9881.

12. I kod Jeremije,

I donosiće žrtve paljenice i prinose s darom i kadom Jeremija 17:26. ; a darovima se označavalo dobro ljubavi, vidi br. 9992, 10137. Otuda je očito da tamjan u Reči označava istinu vere; jer u Reči, gde se govori o dobru, govori se i o istini, zbog nebeskog braka, koji je između dobra i istine u svemu što je tamo; vidi navedeno, br. 9263, 9314. To je bio razlog da su se ulje i tamjan postavljali kao ponude za greh (Levitska 2:1, 2, 15), ali ne i prinos za greh (Levitska 5:11); a ni prinos za sumnju ljubavnu (ljubomoru) (Brojevi 5:15). Ulje i tamjan se nisu postavljali za ove, jer su bili namenjeni iskupkljenju od zala; jer sve dok se čovek iskupljuje, ne može da prima dobro ljubavi i istinu vere, jer im se zla protive; drugačije je posle iskupljivanja ili uklanjanja zala.

13. Pošto se dobro ljubavi ne može dati bez istine vere – jer dobro čini istinu, i ono je onakvo kakvim ga istina oblikuje – stoga se na svaku ponudu stavljao tamjan; kao i na hleb lica, na stolu u šatoru od sasatnka (Levitska 24:7). Jer hleb označava dobro ljubavi, br. 3478, 3813, 10040, 10137).

9715. Od drveta sitima. Da ovo označava pravdu, vidi se iz značenja drvetasitima, što je dobro zasluge i pravde koja pripada Gospodu samome (vidi br. 9472, 9486); biće rečeno šta su pravda i zasluga koje pripadaju Gospodu samome. Veruje se da Gospod ima zaslugu i pravdu, jer je ispunio sve stvari zakona, i jer je patio na krstu, pa je tako izbavio ljudsku rasu; međutim, ove se stvari ne označavaju u Reči Gospodovom pravdom i zaslugom, nego se njegovom zaslugom i pravdom označava da se on borio sam sa svim paklovima, i potčinio ih, i na taj način doveo u red sve stvari u paklovima, a u isto vreme i sve stvari u nebima. Jer kod svakoga čoveka postoje duhovi iz pakla, a isto tako i anđeli iz nba; bez ovih ne može čovek da živi; i da paklovi nisu bili potčinjeni od Gospoda, i neba dovedena opet u red, nijedan čovek se ne bi mogao spasiti.

[2] Ovo se moglo postići samo preko njegovog ljudskog; to jest, kroz borbe s paklovima od njegovog ljudskog. A pošto je to Gospod činio od svoje moći, stoga sam, zato samo Gospodu pripada zasluga i pravda; pa je stoga on i dalje taj koji sam pobeđuje paklove kod čoveka; jer onaj ko ih jednom pokori, pokorava ih za uvek. Stoga apsolutno ništa od pravde i zasluge ne pripada čoveku; nego mu se zaluga i pravda pripisuje kada priznaje da je sve to ništa od njega samoga, nego da je od Gospoda. Iz ovoga proizlazi to da samo Gospod preporađa čovejka; jer preporoditi čoveka, to je odagnati paklove od njega, stoga zla i obamne koje su od paklova, i usaditi nebo umesto njih; to jest, dobra ljubavi i istine vere, jer ove sačinjavaju nebo. Osim toga, neprestanim borbama s paklovima, Gospod je proslavio svoje ljudsko, to jest, učiniio ga Božanskim; jer kao što se čovek preporađa preko borbi koje su iskušenja, tako se Gospod proslavio kroz borbe koje su bile iskušenja. Sledstveno, glorifikacija Gospodovog ljudskog njegovom vlastitom moći, to je zasluga i pravda; jer je preko toga čovek spasen, jer kroz to Gospod drži sve paklove u pokornosti za uvek.

[3] Da je ovako, vidi se iz odlomaka u Reči gde se govori o Gospodovoj zasluzi i pravdi; kao kod Isaije: Ko je ono što ide iz Edoma, iz Bozre, u crvenijem haljinama? krasno odjeven, koračajući u veličini slave svoje? Ja sam koji govorim pravdu i vrijedan sam spasti, Za što ti je crveno odijelo a haljine ti kao u onoga koji gazi u kaci?

Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne bješe sa mnom; ali ih izgazih u gnjevu svom i potlačih i ljutini svojoj; i krv njihova poprska mi haljinu i iskaljah sve odijelo svoje. Jer je dan od osvete u srcu mom, i dođe godina da se moji iskupe. Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre, ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me. I izgazih narode u gnjevu svome, i opojih ih jarošću svojom, i prolih na zemlju krv njihovu. Pominjaću dobrotu Gospodovu hvalu Gospodovu za sve što nam je učinio Gospod, i mnoštvo dobra što je učinio domu Izrailjevu po milosti svojoj i po velikoj dobroti svojoj. Jer reče: doista su moj narod, sinovi koji ne će iznevjeriti. I bi im spasitelj. (Isa. 63:1-18) da se ove se stvari govore o Gospodu, poznato je; njegove borbe s paklovima bile su opisane njegovim haljinama poprskanim krvlju, i njegovimhaljinama koje su bile crvene, njegovim haljinama kao u onoga koji gazi u kaci, kao i danima osvete. Njegove pobede i potčinjavanja paklova opisuju se sagazeći ih u gnjevu, i obarajući njihovu pobjedu na zemlju. Da je ovo sve Gospod izveo svojom vlastitom moći, opisuje se sa gazeći u kaci sam, i sa niko ne bješe sa njim, i gledanjem okolo, a nikoga da pomogne, kao i sa mišica moja donesi mi izbavljenje. Da je kroz ovo došlo spasenje, opisuje se sa koračajući u veličini slave svoje, kao i danima otkupa, i tako postajući spasitelj.

[4] Da sve ove stvari pripadaju pravdi, vidi se još jasnije u drugim odlomcima kod istoga proroka: I vidje gdje nema čovjeka, i začudi se što nema posrednika; za to učini u spasenje mišica njegova, i pravda njegova poduprije ga. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu; odjede se osvetom kao odijelom, i ogrte se revnošću kao plaštem (Isa. (59:16-17). A spasenje moje će ostati do vijeka, i pravde moje ne će nestati (Isa. (51:6); mišica njegova učini sčpasenje za njega, na koju će se pouzdati označava njegovu vlastitu moć, kojom je potčinio paklove (da mišica označava moć, vidi br. 4932, 7205). Iz ovoga je jasno šta je označeno sa pravda i zasluga pripadajuGospodu samome.

[5] Na isti način u drugim odlomcma: Ko je podigao pravdu s istoka? ko je dozvao da ide za njim ustopice? ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima? (Isa. (41:2). Približih pravdu moju, nije daleko, i spasenje moje ne će odocniti (Isa. (46:13). Jehova me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me (Isa. (61:10).

Usta će moja kazivati pravdu tvoju, svaki dan dobročinstva tvoja, jer im ne znam broja. Ući ću u silu Jehove Gospoda, i slaviću samo tvoju pravdu (Psalam 71:15-16, 18-19, 24).

Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti David licu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Izrailj stanovaće u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvti: Jehova pravda naša. (Jer. 23:5-6); 33:15-16).

Sedamdeset je nedjelja određeno tome narodu i tvome gradu svetome da se svrši prijestup i nestane grijeha i da se dovede pravda vječna (Danilo 9:24).

[6] Da su potčinjavanje paklova, dovođenje u red od Gospoda, slava njegovog ljudskog, i spasenje koje sledi za čoveka koji prima Gospoda u ljubavi i u veri, da je to pravda i zasluga koja pripada Gospodu samome, može se videtiiz odlomaka koji su gore navedeni. Ali ovo ne može shvatiti onaj ko nije svestan da kod čoveka ima duhova iz pakla, i da od njih on ima zla i obmane; i da ima kod njega anđela iz neba, i da od njih ima dobra i istine; i da je na taj način čovekov život povezan s paklovima, a na drugoj strani s nebima, to jest, preko neba sa Gospodom; i da se stoga čovek ne može spasiti ako se paklovi ne potčine, a neba ne dovedu u red, i da se tako sve stvari potčine Gospodu.

[7] Iz ovoga svega se može videti zašto je (kao što je rečeno gore, br. 9486) dobro Gospodove zasluge jedino dobro koje vlada u nebima; jer ovo dobro zaluge čak i sada nastavlja da potčinjava paklove, i tako štiti verne. Ovo dobro je dobro Gospodove ljubavi; jer on se borio od Božanske ljubavi i pobedio svet. Od Božanske moći u ljudskom on je stekao moć za uvek, i on se bori i pobeđuje za nebo i za crkvu; i tako za celu ljudsku rasu, koju time spasava. To je dobro zasluge, koje se naziva pravdom, jer to pripada pravdi da se obuzdavaju paklovi koji nastoje da razore ljudsku rasu; i da spasi dobre i verne. (O borbama ili iskušenjima Gospoda dok je bio u svetu, vidi br. 1663, 1668, 8273, 8969.)