6999. Znam da je on rječit (Znam da može da govori), označava deklaraciju (proglašavanje). Ovo se vidi iz značenja govoriti (biti rečit), kada se kaže za doktrinu, koja je pretstavljena Aronom, što označava proglašavanje, jer se t dnosi na doktrinu, to jest, na onoga ko pretstavlja doktrinu, i koji se naziva ustima, što označava iskazivanje (br. 6987).

6987. Ko je dao usta čovjeku? označava iskazivanje (govor, izjavljivanje). Ovo se vidi iz značenja usta, što označava glas (vidi gore, br. 6985); i pošto označava glas, to označava i iskaz. Šta posebno usta označavaju, može se videti samo i orespondencije. Usta sa usnama korespondiraju unutrašnjem govoru, koji pripada misli. Čovekova misao je aktivna i pasivna. Čovekova je misao aktivna kada govori, i može se nazvati govorećom misli (mišlju koja govori), ali misao koju ima kada ne govori, je pasivna. Karakter razlike između ovih se pokazuje onome ko razmišlja. Čovekova usta označavaju aktivnu ili govoreću misao, to jest, iskaz. U pogledu aktivne misli, a što je označeno ustima, treba primetiti da je ova misao na svoj način govor, i da se govorom utiče i na organa tela koji mu korespondiraju. Izgleda kao da su izrazi u govoru u misli; ali ovo je zabluda; tamo je samo čulo govora. Čovek skoro ne zna za ovo čulo, jer je to govor njegovoga duha, kao što je govor duhova u drugom životu. Ovaj govor, kada se uliva u odgovarajuće organe tela, proizvodi govor reči, koji se mnogo razlikuje od misli koja ga proizvodi. Da se mnogo razlikuje, vidi se po tome što čovek može da misli u jednom minutu mnogo više toga nego što može da kaže ili napiše; drugačije bi bilo kada bi misao bila sastavljena od reči, kao što je to u govoru usta. Zbog postojanja korespondencije govora misli sa govorom usta, čovek, kada posle smrti dođe među duhove, zna da govori univerzalni jezik sa duhovima, bez obzira koji je njihov bio jezik u svetu; isto tako, da mu se čini da govori kao i u svetu, iako reči koje koristi kao duh nisu iste kao reči koje koristi u telu, nego je to (govor) ideja koje pripadaju njegovoj misli, a u jednoj ideji imamnogo pojedinosti; otudato, da jedan duh može više toga da izrazi u trenutku nego što čovek može za pola sata; pored toga, ima mnogo toga u istoj ideji, što ne može da se izrazi telesnim govorom. Međutim, anđeli koji su u nebu, govore drugačije od duhova; anđeli koji su u nebu, imaju govor koji dolazi od intelektualnih ideja, koje filosofi nazivaju nematerijalnim idejama; dok duhovi imaju govor od ideja imaginacije (mašte), koji se sastoji od materijalnih ideja. Otuda to, da se u jednoj misli nalazi vrlo mnogo stvari, koje duhovi nemogu da izgovore celim nizovima svojih ideja, pored mnogih stvari koje oni nikako ne mogu da izraze. (prim. prev. u svom Dnevniku, autor je naveo nekolio reči iz govora duhova, od kojih je jedna, ako dobro pamtim, eskapulejo). Ali kada jedan duh postane anđeo, on je onda u anđeoskom govoru, isto kao kada čovek posle smrti postane duh, i kada je u govoreu duhova (kada govori kao duhovi), iz sličnog razloga. Iz ovih razmatranja može da se jasno vidi šta je aktivna misao, naime, da je to govor čovekovog duha.