4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

3539. I obuče Jakova mlađega sinasvojega, označava osećanje istine, ili život dobra od istine. Ovo se vidi iz reprezentacije Rebeke, koja je Božanska Istina Božanskog Racionalnog; iz reprezentacije Jakova, koji je Božanska Istina Božanskog Prirodnog; i iz značenja obući, što je komunicirati, i upiti (usvojiti), naime, istine od dobra koje su označene haljinama Isavovim (vidi br. 3537), to jest osećanje prirodne istine, što je ovde isto što i život dobra od istine. Kako treba razumeti ove stvari, može se znati iz onoga što je gore rečeno (br. 3518). Ali pošto su to stvari danas sasvim nepoznate, dopušteno je da se objasne donekle. Predmet o kome se govori u ovome poglavlju je Gospod, kako je učinio Svoje Prirodno Božanskim; a u reprezentativnom smislu, to je ponovno rađanje čoveka u pogledu njegovog Prirodnog (vidi br. 3490). Slučaj sa čovekom je kao što sledi. Ponovno rođenje (Regeneracija) ima za cilj da čovek postane nov u pogledu svog unutrašnjeg čoveka, to jest u pogledu svoje duše ili duha; ali čovek ne može da se obnovi u pogledu unutrašnjeg čoveka ako se nije obnovio u pogledu svog spoljašnjeg čoveka. Jer iako čovek posle smrti postaje duh, on i dalje ima kod sebe u drugom životu sve ono što pripada spoljašnjem čoveku, to jest, prirodna osećanja, i doktrinarne stvari, pa i reči-znanja, jednom rečju, sve što je bilo u njegovoj spoljašnjoj ili prirodnoj memoriji (vidi br. 2475-2483), jer su ovo planovi (prostori, polja) na kojima se njegove unutrašnje stvari završavaju. Stoga, onošto se dešava s ovim stvarima, to ima uticaja i na unutrašnje stvari, koje se zbog toga menjaju. Otuda je jasno da čovek treba da se preporodi ili da postane nov ne samo u pogledu svog unutrašnjeg ili racionalnog čoveka, nego i u pogledu svog spoljašnjeg ili prirodnog čoveka; naime, ako ne bi bilo tako, ne bi bilo saobraznosti (korespondencije). Da postoji korespondencije između unutrašnjeg čoveka i njegovih duhonih stvari, sa spoljašnjim čovekom i njegovim prirodnim stvarima, vidi br. 2971, 2987, 2989, 2990, 3002, 3493. Stanje regeneracije čoveka opisano je u reprezentativnom smislu u poglavlju o Isavu i Jakovu; i ovde se opisuje kakvo j rvo stanje, dok se preporađa, to jest pre nego li je preporođen; jer je ovo stanje sasvim obrnuto u odnosu na ono kada je već preporođen. Jer u prethodnom stanju, naime, dok se preporađa, ili pre nego li je preporođen, intelektualne stvari, koje pripadaju istini, na izgled vode akciju; ali kada je regenerisan, tada stvari volje, koje pripadaju dobru, vode akciju. Da intelektualne stvari, koje pripadaju istini, na izgled vode u prvom stanju, predstavljeno je Jakovljevim traženjem da prvenaštvo Isavovo pripadne njemu (vidi br. 3325, 3336); isto tako njegovim traženjem da on primi blagoslov, o čemu se ovde govori; a da je stanje sasvim izokrenuto, predstavljeno je time što se Jakov pretvarao da je Isav, tako što je obukao odelo Isavovo, i koristio jareće kožice. Jer u ovome stanju, racionalna istina, još ne sasvim povezana s racionalnim dobrom, ili, što je isto, razum još nepotpuno povezan sa voljom, tako utiče, i deluje na Prirodno, i tako izokreće one stvari koje su u njemu (u Prirodnom). Ovo se pokazuje na taj način iz mnogo iskustva, posebno iz ovoga, da čovek može da opaža u razumu, i Prirodno može da zna mnoge stvari koje su dobre i istinite, ali volja još uvek ne postupa po tome. Na primer, (može da zna) da su ljubav i milosrđe suštinske stavri u čoveku. Ovo čovekov intelekt može videti i potvrediti, ali pre nego je čovek preporođen, njegova volja to ne priznaje. Tako isto, ima takvih (ljudi) koji ne vole Gospoda i bližnjega, a koji ovo dobro razumeju. Na sličn način, ljubav je sami čovekov život, i kakva je ljubav, takav je i život; tako isto, čovek može da razume, da ono što je prijatno i u čemu se uživa, da to dolazi od ljubavi, stoga i sva radost i sreća; pa stoga, kakva je ljubav, takva je i radost i sreća. Čovek može da razumom shvati, iako se volja ne slaže s tim i možda ide protivu tioga, da najsrećniji život potiče od ljubavi ka Gospodu i od samilosti prema bližnjemu, jer se Božansko samo u njih uliva; a s druge strane, da najbedniji život potiče o ljubavi ka sebi i ljubavi ka svetu, jer se pakao uliva u njih. Otuda sve to razum može da opaža, ali ne i volja, da je ljubav ka Gospodu život neba, i da je uzajamna ljubav duša takvoga života; stoga, sve dok čovek ne misli od života svoje volje, niti razmišlja o svom životu, sve dotle on ovo opaža svojim razumom, ali sve dok misli od života svoje volje, sve dotle on to ne opaža, to jest, on to odriče. Isto tako može da bude jasno da Božansko može da utiče u čoveka iz razloga što je on u ovome stanju ljubavi pem ebi i svetu, pa se stoga i paklene stvari koje se protive, uklanjaju; ali uprkos toga, sve dok volja ne postane nova, i sve dok se razum ne sjedini s njegovom novom voljom, čovek ne može da bude u poniznosti srca; to jest, sve dok je čovek u životu zla, to jest, sve dok je njegova volja zla, on ne može da bude u poniznosti: i dalje, sve dok je gornja istina njemu nejasna, on je poriče. Stoga isto tako, čovek može da opaža svojim razumom da čovekova poniznost nije radi ljubavi prema slavi u Gospodu, nego radi Božanske Ljubavi, tako da Gospod može da utiče s dobrom i istinom, i da tako učini čoveka blaženim i srećnim. Međutim, onoliko koliko se pita njegova volja, to se ovo saznanje zatamnjuje. Isto je istinito i u drugim slučajevima. Ova sposobnost da čovek može da razume šta je dobro i istinito, iako to neće, ona je data čoveku da bi semogao obnoviti i preporoditi; zbog čega ovu sposobnost imaju i dobri i zli (ljudi), čak je kod zlih ona oštrija, s tom razlikom da kod zlih nema osećanja za istinu radi života, to jest, radi dobra života od istine, pa stoga se oni ne mogu obnoviti (reformisati). A kod dobrih postoji osećanje istine radi života, to jest, radi dobra života, pa stoga ovi mogu da se obnove. Prvo stanje (faza) obnove ovih je, da kod njih istina doktrine stoji na prvome mestu, a dobro života na drugome, jer oni čine dobro od istine. Dok je njihovo drugo stanje (faza), da im je dobro života na prvome mestu, a istina doktrine na drugome, jer oni čine dobro od dobra, to jest, od volje koja pripada dobru; a kada je ovakav slučaj, koliko je volja povezana s razumom kao u braku, toliko je čovek preporođen. Ova dva stanja (dve faze) razmatraju se u onome što je rečeno o Isavu i Jakovu, u unutrašnjem smislu.