4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

3324. Jakov reče, označava nauk istine. Ovo je očito iz reprezentacije Jakova, koji je nauk (doktrina) prirodne istine (vidi br. 3305) ili, što je isto, to su oni koji su u nauku istine. Predmet o kome se raspravlja u ovim stihovima, čak i do kraja poglavlja, je pravo prvenstva, da li pripada istini ili dobru ili, što je isto, da li pripada nauku istine, ili nauku života dobra ili, što je isto, da li pripada veri, onoliko kolikoje ona istina nauka, ili pripada ljubavi ka bližnjemu, onoliko koliko je ovo u dobru života. Kada čovek pravi zaključak iz prirodnog opažanja, on veruje da je vera, onoliko koliko je ona istina nauka, ispred (da ima prvenstvo) ljubavi ka bližnjemu onoliko koliko je ovo dobro života, jer opaža kako istina, koja je iz nauka, ulazi, ali ne kako ulazi dobro, jer i prethodno (istina) ulazi spoljašnjim putem, naime, preko čula, dok potonje (dobro) ulazi unutrašnjim putem; a tako i mora da misli jer ona (istina) naučava šta je dobro, pa je stoga pre dobra; i dalje, pošto se čovekova obnova (reformacija) izvodi pomoću istine i pošto je u skladu s istinom, tako da se čovek usavršava po dobru onoliko koliko se istine može spojiti s njim (s dobrom), pa se stoga dobro usavršava kroz istinu; i još više, zato što čovek može da bude u istini, i da misli i govori iz nje, i to s revnošću, iako nije u isto vreme i u dobru; što više, zbog sile u istini, on se pouzdaje u spasenje. Ovi i mnogi drugi razlozi navode osobu da pretpostavi, kada sudi po od čulnog i prirodnog čoveka, da je istina, koja je od vere, ispred (ima prvenstvo) dobra koje pripada ljubavi ka bližnjemu; ali sve su ovo umovanja od zabluda, jer tako izgleda čulnom i Odeljak 2. prirodnom čovekuSamo dobro, koje pripada životu, ima prvenstvo: dobro života je pravo zemljište u koje se istine seju, i kakva je zemlja, takvo je i primanje semena, to jest, istina vere. Istine, doduše, mogu da se prve spremaju u memoriji, kao seme u žitnjaku (ambaru), ili u majoj kesici u grlu ptice,

ali ono ne pripada čoveku, osim ako je zemlja pripremljena; pa kakva je zemlja, to jest, kakvo je dobro, takvo je klijanje i oplođavanje. Ali o ovome predmetu vidi ono što je često bilo pokazano, a što se (ovde) navodi kako bi se znalo šta je dobro, a šta je istina, i da prvenstvo pripada dobru, a ne istini. Pojedinosti sada slede. Zašto se ne stiče jasno ideja o razlici između dobra i istine (br. 2597).

Da dobro utiče unutrašnjim putem koji je čoveku nepoznat, dok se istina prima spoljašnjim putem, br. 3030, 3098. Da su istine prijemne posude za dobro, br. 1496, 1832, 1900, 2063, 2261, 2269, 3068, 3318. Da dobro priznaje svoju vlastitu istinu, s kojom će se spojiti, br. 3101, 3102, 3318; i da je brižljivo ispituje, i da joj pristupa s velikim oprezom, da se obmana ne spoji s dobrom, i istina sa zlom, br. 3033, 3101, 3102. Da dobro pravi sebi istinu s kojom se može spojiti, jer priznaje kao istinu samo ono što se s njim slaže, br. 3161. Da je istina samo ono što pripada dobru, br. 3461. Da je istina samo ono što jeod dobra, br. 2434. Da je istina oblik dobra, br. 3049. Da istina ima u sebi sliku dobra, i da u dobru postoji slika istine, od koje ona postoji, br. 3180. Da se seme, koje je istina, usađuje u dobro, koje pripada ljubavi ka bližnjemu, br. 880. Da vera može da postoji samo u životu dobra, to jest, i ljubavi i milosti, br. 379, 389, 654, 724, 1608, 2343, 2349. Da se istine, koje pripadaju nauku vere, mogu posmatrati od ljubavi i milosti, ali ne i obrnuto, br. 2454. Da je gledati od vere, a ne od ljubavi i milosrđa, da je to gledati iza sebe, i ići natrag, br. 2454. Da istina živi u skladu s dobrom u svakome, stogaprema stanju nevinosti iljubavi ka Odeljak 3. bližnjemu kod čoveka, br. 1776, 3111. Da istinu vere može da primi samo onaj ko je u dobru, br. 2343, 2349. Da oni koji nisu u ljubavi ka bližmjmu, ne mogu priznavati Gospoda, pa stoga ne mogu priznavati ni istinu vere; i da ako ispovedaju da to priznaju, to je nešto spoljašnje bez unutrašnjeg, ili je od licemerstva, br. 2354. Da nema apsolutno vere tamo gde nema ljubavi ka bližnjemu, br. 654, 1162, 1176, 2449. Da su mudrost, inteligencija, i znanje deca ljubavi ka bližnjemu, br. 1226, Da su anđeli u inteligenciji i u mudrosti, jer su u ljubavi, br. 2500, 2572. Da se anđeoski žvot sastoji iz dobara ljubavi ka bližnjemu, i da su anđeli oblici ljubavi ka bližnjemu, br. 454, 553. Da je ljubav ka Gospodu Njegov nalik, a ljubav ka bližmke, da je Njegova slika, br. 1013. Da anđeli opažaju sve od vere preko ljubavi ka Gospodu, br. 202.

Da ništa nije živo osim ljubav i osećanje, br. 1589. Da oni koji imaju uzajamnu ljubav, ili ljubav ka bližnjemu, da imaju Gospodov život, br. 1799, 1803. Da su ljubav ka Gospodu i prema bližnjemu samo nebo, br. 1902, 1824, 2057, 2130, 2131. Da je Gospodovo prisustvo u skladu sa stanjem ljubavi i milosti, br. 904. Da su sve odredbe Dekaloga (Desetorečja) sadržane u ljubavi ka boližnjem, br. 1121, 1798. Da poznavanje nauka vere nema vrednosti ako čovek nema ljubavi ka bližnjemu kao njihovu svrhu, br. 2049, 2116. Da ne može posojati priznavanje istine, ili vere, ako čovek nije u dobru, 2261. Da je svetost bogoštovanja u skladu kvalitetom i merom istine vere koja je usađena u ljubav ka bližnjem, br. 2190. Da nema spasenja kroz veru, nego samo kroz život po veri, a to je Odeljak 4. ljubav ka bližnjemu, br. 2228, 2261. Da nebesko carstvo pripada onima koji imaju veru od ljubavi ka bližnjemu, br. 1608. Da se u nebu na svakoga gleda prema ljubavi ka bližnjemu i veri koja je iz te ljubavi, br. 1258. Da se niko ne prima u nebo, osim oni koji iz srca hoće dobro, br. 2401. Da se spasavaju oni koji su u veri, pod uslovom da u veri ima dobra, br. 2261, 2442. Da vera, koja nije bila usađena u dobro život, da nestaje u drugom životu, br. 2228. Da ako bi vera u mislima spasavala, svi bi ušli u nebo, ali zbog toga što se život tome protivi, da se oni ne mogu uvesti u nebo, br. 2363. Da oni koji se drže načela da sama vera spasava, da oni zagađuju istine ovim lažnim načelom, br. 2383, 2385. Da je plod vere dobro delo, dobro delo ljubavi ka bližnjem je ljubav ka Gospodu, a to je Gospod, br. 1873. Da su plodovi vere plodovi dobra koje pripada ljubavi i milosti, br. 3146. Da pouzdanje ili ufanje, za koje se kaže da je to vera koja spasava, da ono ne može postojati osim kod onih koji su u dobru života, br. 2982. Da je dobro život istine, br. 1589. Kada se za istinu kaže da je stekla život, br. 1928. Da dobro od Gospoda utiče u istine svake vrste, ali je od najveće važnosti da su to prave istine, br. 2531. Da dobro i istina utiču od Gospodaonoliko koliko se zlo i obmana otstranjuju, br. 2411, 3142, 3147. Da dobro ne može da se uliva u istinu sve dokle je čovek u zlu, br. 2388. Da istina nije istine sve dok je dobro ne prihvati, br. 2429. Da postoji brak istine i dobra u svim stvarima u opštem iu posebnom, br. 2173, 2503, 2507. Da osećanje dobra pripada životu, a da osećanje istine postoji radi života, br. 2455. Da istina teži ka dobru, i da proističe od dobra, br. 2063. Da se preko influksaistine izvode iz prirodnog čoveka, i podižu, da bi se usadile u dobro racionalnog čoveka, br. 3085, 3086. Da kada se istina pripoji čoveku, ona postaje njegova, br. 3108. Da bi se istina pripojila dobru, mora da bude pristanak na strani razuma i volje, i tek kada volja pristane, tada dolazi do spajanja. br. 3157, 3158. Da se Racionalno u pogledu istine, oblikuje preko spoznaja, i da se istine usvajaju onda kada se spoje sa dobrom, i da tada pripadaju volji, i da postoje radi života, br. 3161. Da se istina uvodi i spaja s dobrom, ne odjednom, nego tokom celog života, i preko, br. 3200. Da kao št svetlost bez topline ne stvara ništa, tako ni istina vere bez dobra ljubavi ne stvara ništa, 3146. Šta je ideja istine bez dobra, i šta je njenasvetlost u drugom životu, br. 2228. Da je vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu kao svetliost u proleće, br. 2231. Da oni koji u delu odvajaju istinu vere od ljubavi ka bližnjeu, ne mogu imati savest, br. 1076, 1077. Razlog zašto ljudi odvajaju veru od ljubavi ka bližnjemu, i zašto tvrde da vera spasava, br. 2231. Da Gospod, dok se čovek nanovo rađa, uvodi dobro u istine koje su kod njega, br. 2183, 2189. Da se čovek ne preporađa kroz istine, nego kroz dobro, br. 989, 2146, 2183, 2189, 2697. Da Gospod, dok se čovek nanovo rađa, ide u susret istinama koje su kod njega, i da ih ispunjava dobrom ljubavi ka bližnjemu, br. 2063. Da oni koji su u dobru života, a ne i u istini vere, kao što su Neznabošci i deca, da primaju istine vere u drugom životu, i da se nanovo rađaju, br. 989. O Neznabošcima, br. 932, 1032, 2049{ign95} 2589-2604. O deci, br. 2290-2293{ign95} 2302-2304. Da se čovek preporađa preko osećanjaistine i da, kada je preporođen, postupa od osećanja dobra, br. 1904. Da kod osoba koja treba dase nanovo rode, seme može da pusti korena samo u dobru, br. 880, 989. Da je svetlo (lumen) preporođenog čoveka od ljubavi ka bližnjemu, br. 854. Da iste istine mogu kod jednog čoveka da budu istinite, kod drugoga manje istinite, a kod opet drugoga mogu čak da budu i obmane, i da je sve ovo u skladu s dobrom od života, br. 2439. Šta je razlika između dobra detinjstva, dobra neznanja, i dobra inteligencije, br. 2280. Ko su oni koji mogu doći u spoznaje istine i u veru, a ko su oni koji ne mogu, br. 2689. Da Crkva nije Crkva osim onda kad su stvari nauka usađene u dobro života, br. 3310. Da stvari nauka ne sačinjavaju Crkvu, nego da to čini ljubav ka bližnjemu, br. 809. 916. (1798, 1799, 1834, 1844. Da stvari nauka Crkve nisu ništa osim ako ljudi živ o njima, br. 1515. Da je nauk vere nauk ljubavi ka bližnjemu, br. 2571. Da Crkva postoji snagom ljubavi ka bližnjemu, a ne po sili vere odvojene, br. 916. Da svako može da zna po ljubavi prema bližnjemu, da li ima unutrašnje bogoštovanje, br. 1102, 1151, 1153. Da je Gospodova Crkva u celom svetu različita u pogledu istina, ali da je jedna preko ljubavi ka bližnjemu, br. 3267. Da bi Crkva bila jedna, kad bi svi imali ljubav ka bližnjemu, iako se razlikuju po obredima i po stvarima nauka, br. 809, 1285, 1316, 1798, 1799, 1834, 1844. Da bi jedna Crkva bila sačinjena od mnogih, ako bi svi smatrali da je ljubav ka bližnjemu a ne vera suština Crkve, br. 2982. Da postoje dva nauka, nauk ljubavi ka bližnjemu, i nauk vere, i da je u Drevnoj Crkvi postojao nauk ljubavi ka bližnjemu, koji je među onim stvarima koje su se izgubile, br. 2417. U kakvom su neznanju oni koji nisu u stvarima nauka ljubavi ka bližnjemu, br. 2435. A pošto se u ove dane od vere načinila suština Crkve, one stvari o kojima je Gospod često govorio, kao o ljubavi i milosrđu, niti se vide, niti se na njih obraća pažnja, br. 1017, 2373. Da je dobro koje pripada ljubavi ka Gospodu i ljubavi ka bližnjemu, više (da je superiorno) i prvo u odnosu na istinu koja pripada veri, a na obrnuto, br. 363, 364).