10431. Da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim. Da ovo označava da radeći tako oni se odvraćaju od unutrašnjih stvari, stoga od Božanskih stvari, tako da mora da nestanu, vidi se iz značenja raspaljenoga gneva, kada se kaže za Jehovu, što označava odvraćanje od dela čoveka, o kojemu ćemo ubrzo govoriti, i iz značenja istrebiti, kada to kaže Jehova, što znači nestati zbog njihovog vlastitog zla. U mnogim odlomcima Reči, o Jehovi se kaže, d e raspalio gnevom, da je ljut kao i da istrebljuje i razara. Ali izrazi su takvi, jer tako izgleda čoveku koji se okrene od Gospoda, kao što je slučaj kada je u zlu. Pa zato što ga se tada ne čuje, i zato što biva kažnjen, on veruje da se Gospod gnevi na njega; iako se Gospod nikada ne gnevi, jer je on sama milost i dobro samo. Iz toga se vidi šta je priroda slova u Reči; ona (Reč) se razume u skladu s izgledom. Slično je i kada se kaže da se Jehova kaje, jer On previđa sve stvari od večnosti. Iz toga se vidi u koliko grešaka padaju oni koji , dok čitaju Reč, ne misle iznad smisla slova, i čitaju bez doktrine iz nje, koja ih uči kakav je slučaj stvarno. Jer oni koji čitaju Reč vođeni doktrinom, znaju da je Jehova milost sama i beskonačna dobrota, da on ne plamti gnevom i ne istrebljuje. Jer iz te doktrine oni znaju i vide da se tako kaže u skladu s izgledom koji se pokazuje čoveku. Da gnev i zlo dolaze od čoveka, a ne od Gospoda, ali da se ipak kaže da su od Gospoda, označava okretanje od Gospoda, br. 5934, 5798, 8483, 8875).

5798. I neka se gnjev tvoj ne raspali na slugu tvojega. Da ovo označava ako se ne bi odvratio (otkrenuo), vidi se iz značenja gnjeva, jer to je odvraćanje (okretanja na drugu stranu), jer u tome stanju on ne misli kao onaj drugi, nego protivu onoga drugoga. Da je gnjev otkretanje, vidi se iz mnogih odlomaka u Reči, osobito iz onih u kojima se gnev pripisuje Jehovi ili Gospodu, čime se označava okretanje na drugu stranu –ne da se Jehova ili Gospod ikad otkreću, nego da to čini čovek; i kada se otkrene, njemu se čini kao da se Gospod otkrenuo (odvratio), jer ga On tada ne čuje. Reč ovako govori zbog izgleda: pošto je gnjev okretanje na drugu stranu, to je isto tako i napad na dobro i na istinu od strane onih koji se otkreću (odvraćaju); dok na strani onih koji se ne otkreću, nema napada, nego odbojnosti prema onome št je zlo i obmana. Da je gnjev napad, bilo je 2 pokazano gore (br. 3614); da je to isto tako okretanje na drugu stranu, kao i kazna kada su dobro i istina napadnuti, vidi se iz sledećih odlomaka.

Kod Isaije: Teško onima koji postavljaju zakone nepravedne i koji pišu nepravdu. A što ćete činiti u dan pohođenja i pogibli koja će doći iz daleka? kome ćete pribjeći za pomoć? gdje li ćete ostaviti slavu svoju? Da se ne bi unizila među roblje i među pobijene pala? Kod svega toga ne će se odvratiti (otkrenuti) gnjev njegov, nego će ruka njegova još biti podignuta. Teško Asiru, šibi gnjeva mojega, ako i jeste palica u ruci njegovoj moja jarost. Na narod licemjerni poslaću ga, i zapovijediću mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama (10:3 -7). Gnjev ili srdžba označavaju odvraćanje i protivljenje od strane čoveka, a kazna koja sledi i ne-slušanje izgledaju kao gnev; a pošto je to na strani čoveka, to se kaže, Teško onima koji postavljaju zakone nepravedne i koji pišu neravdu. On ne misli ono što je pravo, i srce njihovo ne promišlja pravo.

Kod istoga: Dolaze iz daljne zemlje, s kraja nebesa, Jehova i oružje srdnje njegove da zatre svu zemlju. Evo, ide dan Jehovin ljut i s gnjevlm, jarošću da obrati zemlju u pustoš, i griješnka da istrijebi iz nje. Za to ću zatresti nebo, zemlja će se pokrenuti sa svoga mjesta od jarosti Jehove nad vojskama i u dan kad se raspali gnjev njgov (Isaija 13:5, 9, 13). Nebo i zemlja ovde označavaju crkvu, koja se odvratila od istine i dobra, njeno pustošnje i razaranje opisuju se srdžbom, gnjevom, i jarošću Jehovinom; a u istinu, upravo je obrnuto; naime, istina je da se čovek koji je u zlu, da je gnevan, srdit i jarostan, i da se protivi dobru i istini. Kazna za zlo se pripisuje Jehovi zbog izgleda. Na drugim mestima u Reči poslednje vreme crkve i njeno razaranje nazivaju se danom gnjeva Jehovinog.

Opet: Ko je dao Jakovu da potlači i Izraela otimačima? Nije li Jehova kojemu zgriješismo? jer ne htješe hoditi putovima njegovijem niti slušaše zakona njegova. Za to izli na njih žestoku jarost svoju i silan rat, i zapali ga unaokolo, ali on ne razumije; zapali ga, ali on ne mari. (Izaija 42:24, 25).

Kod Jeremije: I ja ću vojevati na vas rukom podignutom i mišicom krjepkom i gnjevom i jarošću i žestinom velikom. Dome Davidov, tako veli Jehova, sudite svako jutro kome se otima, izbavljajte ga iz ruku nasilnikovijeh da ne izađe kao oganj gnjev moj i razgori se da niko ne može ugasiti za zloću djela vaših Jeremija 21:5, 12). Gnjev, jarst i žestina u ovome odlomku samo su kazna za zla odvraćanja od dobra i istine i zbog napada na njih. Prema Božanskom zakonu, svako je zlo praćeno kaznom i zadivljujuće je reći, u drugom životu zlo i kazna idu zajedno; jer čim jedan zao duh učini zlo više nego obično, duhovi koji kažnjavaju su pri ruci, i oni ga kažnjavaju, bez upozorenja. (prim. prev. duhovi koji kažnjavaju su i sami zli duhovi, i oni uživaju u tome; nazivaju se i kastigatorima). Da se misli na kaznu zbog odvraćanja , jasno je, jer se kaže zbog zloće djela vaših.

Kod Davida: Posla na njih ognjeni gnjev svoj, jarost, srdnju, i mržnju, četu zlijeh anđela. Ravni stazu gnjevu svojemu, ne čuva dušu njegovjeh od smrti, život njihov predade pomoru(78:49, 50; vidi i Isaija 30:27, 30; (34:2; itd. (Jer. 4:8 7:2; 15:14; Jezekilj 5:13? 5:15 iktd). Gnjev, jarost, srdnja i žestina, u ovim odlomcima označavaju odvraćanje, napad, i kaznu koja sledi. A da se kazna za odvraćanje i napad pripisuje Jehovi ili Gospodu, i da se kazne nazivaju gnjev, žesgtina, srdnja, Njegova jarost, to je stoga što je rasa koja je potekla od Jakova morala da se drži u pretstavama (reprezentativima) crkve , koji su čisto spoljašnji; a u nju se držalo samo strahom, i pretnjom od Jehove, i njihovim verovanjem da će ih kazniti jer će biti gnevan i srdit. Oni koji su u spoljašnjem bez unutrašnjeg, ti se drugačije ne mogu navesti da čine spoljašnje stvari; jer njh ne vezuje niti sprečava ništa unutrašnje. Osim toga, prosti u crkvi, zbog izgleda misle da je Bog gnevan kad neko čini zlo. Ali svako ko razmišlja, može da vidi da nema gneva, a još manje jarosti, u Jehovi ili Gospodu; jer On je milost i dobro samo, i beskrajno iznad toga da hoće zlo bilo kome. Niti pak čovek, koji je u ljubavi ka bližnjemu, čini zlo bilo kome. Svi nebeski anđeli su takvi. A kako li je tek Sam Gospod! A u drugom životu je ovako. Kad Gospod dovodi u red nebo i njegova društva, što se radi neprekidno zbog onih koji dolaze, i daje im blaženstvo i sreću, i kada ovo utiče u društva koj)