10367. A sedmi je dan sabat odmora (subota). Da ovo označava stanje dobra, koje je nameravani cilj, to jest, kada čovek postaje Crkva i ulazi u nebo, vidi se iz značenja sedmoga dana, što označava stanje dobra, koje je nameravani cilj. Jer, kao što šest dana koja prethode označavaju stanje čoveka, koje prethodi i priprema za nebeski brak, tako sedmi dan označava stanje kada je čovek u tom braku. Ovaj je brak povezanost istine i dobra u čoveku, to jest, kad čovek postaje Crkva i ulazi u nebo. Čovek ulazi u nebo, i postaje Crkva, kada je u dobru, jer Gospod se uliva u dobro u čoveku, i preko dobra u njegovu istinu. Influks prelazi u unutrašnjeg čoveka, gde je njegovo nebo, a preko unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, gde je njegov svet. Osim ako je čovek u dobru, njegov unutrašnji čovek nije otvoren, nego je zatvoren, ma koliko da je u istinama u pogledu doktrine; pa zato što je nebo u unutrašnjem čoveku, stoga kada je ovaj otvoren, čovek je u nebu, jer nebo nije na nekom mestu, nego je unutra u čoveku. Da je čovek stvoren na sliku i neba i sveta, njegov unutrašnji čovek na sliku neba, a spoljašnji na sliku sveta, vidi navedene odlomke, br. 9279, 9706).

Da je ceo čovek onakav kakvo je njegovo dobro, a ne kakva je istina bez dobra, može da zna svaki misleći čovek; jer u skladu s tim dobrom on postupa prema drugima, saoseća s njima, udržuje se s njima i dopušta da ga oni vode; ali ne prema i u skladu s istinom, osim ako je ova u skladu s dobrom. Kad govorimo o dobru, mislimo na njegovu radost, njegovo zadovoljstvo, ili njegovu ljubav, jer sve što je povezano s ovim, to je čoveku njegovo dobro, i, ako je ostavljen samome sebi, on daje prednost svome dobru. Stoga je očito da se čovek povezuje s Gospodom preko dobra, a nikako preko istina bez dobra. Povezivanje preko dobra s Gospodom je bio često predmet o kome se govorilo gore, kada se govorilo o preporodu čoveka; ali pošto čovek Crkve danas mnogo ide za istinama vere, a malo za dobrom ljubavi, on stoga ne poznaje prirodu dobra i istine, koja se naziva nebeskim brakom.

Čovek se rađa u zlima svake vrste, pa stoga i u obmanama svake vrste, tako da je po sebi osuđen na pakao. Stoga, da bi se izbavio iz pakla, mora da se nanovo rodi od Gospoda. To je ponovno rođenje ili preporod. Stoga, da bi se nanovo rodio, mora prvo da nauči istine, ako pripada Crkvi, iz Reči, ili iz doktrine iz Reči. Reč i doktrina iz Reči uče šta je istinito i dobro, a istina i dobro uče ga šta je obmana i zlo. Ako nije upoznat s ovima, on ne može da se preporodi, jer ostaje u svojim zlima i njihovim obmanama, nazivajući prve dobrima, a druge istinama. To je zato što poznavanje istina i dobara prethodi i prosvetljava čovekov razum; jer mu je razum dat kao dar kako bi preko poznavanja dobra i istine mogao da se preporodi, tako da njegova volja može da ih primi, i da tako postanu dobro; jer istine postaju dobro kada ih čovek hoće, a zato što ih hoće, on ih i tvori. Stoga je očito kako se dobro oblikuje u čoveku, i kako on , ako nije u dobru, ne može da se ponovo rodi ili preporodi. Stoga, kada je čovek dobar u pogledu njegove volje, on je u istinama toga dobra u pogledu razuma. Jer čovekov razum u stvari deluje u jedinstvu s njegovom voljom; jer ono što čovek hoće, to on i misli kada je ostavljen sebi samome. To je stoga ono što se naziva povezivanje istine i dobra, ili nebeski brak. Bilo da govorimo o njegovom dobru, ili o ljubavi prema dobru, to je ista stvar; jer ono što čovek voli, to on i hoće. Pa bilo da govorimo o razumevanju istina od dobra ili o verovanju u njih, to je ista stvar. Stoga iz ovoga sledi da kod preporođenog čoveka ljubav i vera deluju kao jedno.

Ova povezanost, ili ovaj brak, to je ono što se naziva Crkvom i nebom, kao i Gospodovim carstvom, a ustvari, u najvišem smislu, Gospodom kod čoveka. Ali oni koji vole svoja vlastita zla, koja su ili nasledili i u kojima su se od detinjstva utvrdili, ili su im dodali [nova], i njima se ispunili, takvi su u stanju da shvate i da u izvesnoj meri razumeju istine iz Reči ili iz doktrine, ali se ne mogu preporoditi. Jer Gospod drži svakoga u ovome stanju da može da razume, kako bi se mogao preporoditi; ali kada voli svoja zla, Intelektualno njegovog unutrašnjeg čoveka ne prima te istine, nego ih prima samo Intelektualno njegovog spoljašnjeg čoveka, a to je samo Intelekt [doslovnih] znanja , koji se sastoji samo od znanja. Ovakvi ljudi ne znaju, a ni ne žele da znaju šta je dobro, nego samo šta je istina; stoga oni smatraju da se nebo i Crkva sastoje od istina koje oni nazivaju istinama vere, a ne u dobrima koja se odnose na život. Isto tako, oni objašnjavaju Reč raznim metodima u prilog svojih načela. To je razlog da kod osoba ovakvoga karaktera, koje nisu u isto vreme u istinama u pogledu na život, kod njih nema povezanosti istine i dobra, pa stoga ni Crkve ni neba. Osim toga, istine koje oni nazivaju istinama vere, odvajaju se od njih u drugom životu; jer ih zlo njihove volje izbacuje napolje, a obmane, koje se slažu s njihovim zlima, uzimaju njihovo mesto.

Iz svega ovoga se sada vidi da je povezanost dobra i istine ono što se naziva sabatom. Ova se povezanost naziva sabat od odmora, jer sabat znači odmor. Jer kada je čovek u prvom stanju, to jest, kada se pomoću istina vodi ka dobru, on je tada u borbama protivu svojih zala i obmana; jer preko borbi, koje su iskušenja, zla i obmane se odbacuju i odvajaju, ali od njih nema odmora sve dok se dobro i istina ne povežu. Tada se čovek odmori, i Gospod se odmori, jer se čovek u stvari ne bori protivu zala i obmana, nego Gospod u njemu. Sabat, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko, jer se Gospod, dok je bio u svetu, borio od Svog Ljudskog protivu svih paklova, i potčinio ih, i doveo neba u red; a posle ovoga truda ujedinio je Svoje Ljudsko sa Božanskim, i učino da i ono postane Božansko Dobro. Tada se On odmorio, jer paklovi su nemoćni protiivu Božanskog. To je zato što se sabatom, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko. Ali je o ovome ranije pokazano da je Gospod, kada je bio u svetu, prvo učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, kako bi se borio protivu paklova, i pokorio ih; i da je kasnije proslavio Svoje Ljudsko, i učinio ga Božanskim Dobro Božanske Ljubavi; vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315; kao i br. 9715, 9809. Da je Gospod, dok je bio u svetu, podneo najveća iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528 na kraju; da stoga ima Božansku moć da spasava čoveka, uklanjajući od njega paklove, i tako ga preporađajući, br. 8516, 8539, 8722, 8772, 9139, 9832. Da je čovekov preporod slika Gospodove slave, br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5688).

9809. Da mi budu svećenici. Da ovo označava reprezentativ Gospoda, vidi se iz reprezentacije svećenika (svećničke službe), što je u najvišem smislu služba koju Gospod vrši kao spasitelj; a sve što čini kao spaistelj, čini iz Božanske ljubavi, stoga iz Božanskog dobra, jer svo je dobro od ljubavi. Zbog toga se svećeničkom službom u najvišem smislu označava Božansko dobro Gospodove Božanske ljubavi. Postoji Božansko dobro, a postoji i Božanska istina; Božansko je dobro u Gospodu, i ono je stoga njegovo biće, koje se u Reči naziva Jehovom; dok je Božanska istina od Gospoda, pa ona stoga proizlazi od njegovog bića, koja se u Reči naziva Bogom; a pošto je ono što proizlazi od njega on, stoga je Gospod Božanska istina, koja je njegovo Božansko u nebima. Jer neba proizlaze od njega, jer su anđeli tamo prijemnici njegovog Božanskog; anebeski su anđeli prijemnici Božanskog dobra koje je od njega, a duhovni su anđeli prijemnici Božanske istine koja proizlazi iz ovoga (iz Božanskog dobra). Iz svega ovoga se može videti šta je Gospodovo pretstavljeno svećeničkom službom, a šta je Gospodovo petstavljeno carskom službom; naime, svećeničkom službom Božansko dobro njegove Božanske ljubavi, a carskom službom Božanska istina koja proizlazi iz ovoga [iz Božansklog dobra

[2] Da je svećeničkom službom bilo pretstavljeno Božansko dobro Gospodove Božanske ljubavi, stoga svaka služba koju Gospod vrši kao spasitelj, vidi se iz sledećih odlomaka u Reči: Reče Jehova Gospodu mome: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.

Skiptar sile daje ti Jehova za Siona: vladaj sred neprijatelja svojih. I u dan rata tvojega narod je tvojgotov u svetoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, taka je u tebe mladost tvoja. Jehovu se zakleo, i ne će se pokajati: ti si svećenik do vijeka po redu Melhizedekovu. Gospod je tebi s desne strane. Pobiće u dan gnjeva svojega careve, sudiće narodima, napuniće zemlju trupova; satrće glavu na zemlji širokoj. Iz potoka će na putu piti, i za to će podignuti glavu (Psalam 110:1-7). Iz ovoga se vidi šta je Gospod kao svećenik, stoga i šta u Gospodu pretstavlja svećenika služba, anaime, sve delo spasenja ljudske rase; jer se u ovome odlomku govori o Gospodovim borbama s paklovima, dok je bio u svetu, kroza šta je stekao za sebe Božansku svemoć nad paklovima, a preko čega spasava i danas one koji ga primaju. Zbog ovog spasenja, jer je od Božanskog dobra Božanske ljubavi, kaže se o Gosodu ti si svećenik za uvijek po redu Melhizedehovu. Melhizedek znači car pravedni (car pravde); a Gospod je tako nazvan zato što je postao pravda, a preko toga i spasenje (u skladu s onim što je rečeno gore, br. 9715.

[3] Ali svaki pojedini izraz u gornjem Psalmu sadrži tajne o Gospodovim borbama dok je bio u svetu, a ovi se ne mogu otkriti bez unutrašnjeg smisla, stoga ga treba ukratko otkriti. Reče Jehova Gospodu mome označva da se reklo o Gospodu dok je bio u svetu (da se pod Gospodom ovde misli na Gospoda u pogledu Božanskog ljudskog, vidi se kod Meteja 22:41-43, kod Marka 12:35-36, i kod Luke 20:41-44); sjedi meni s desne strane označava svemoć Božanskog dobra preko Božanske istine koja je Gospod tada bio, i od koje se borio i pobeđivao (da sjedi o desnu ruku označava stanje moći, i kada se kaže o Božanskom, označava svemoć, vidi br. 3387, 4592, 4933, 7518, 9639, 9643).

[4] Dok položim neprijatelje da su podnožje označava dok se zla koja su iz pakla ne potčine i ne podvrgnu njegovoj Božanskoj moći; skiptar sile daje ti Jehova zaSionoznačava tada moć od nebeskoga dobra (da Sion označava ovo dobro, vidi br. 2362, 9055). Vladaj sred neprijatelja svojih označava da ovo dobro ima vlast nad zlima; zla su označena neprijateljima, jer se opiru Božanskom, a posebno Gospodu. U dan rata narod je tvoj gotov (spreman) označava Božanske istine koje se tada bore; u svetoj krasoti, označava koje su od Božanskog dobra; kao rosa zoriiz utrobe, taka je u tebe mladost tvoja, označava začinjanje od Božanskog dobra samog iz kojega je on imao Božansku istinu. Jehova se zakleo, i ne će se pokajati ( ne će poreći), označava ono što je stabilno i izvesno.

[5] Ti si svećenik do vijeka označava Božansko dobro Božanske ljubavi u njemu. P edu Melhizedekovu označava da je njegovo ljudsko slično; Mehizedek znači car pravedni, stoga Jehova jer je on pravedan kroz borbe i pobede (br. 9715). Jehovaje tebi o desnu ruku označava Božansku istinu koja je tada od njega, kroz koju ima svemoć, kao gore. Pobiće u dan gnjeva svojega careve označava tada razaranje obmana; dan gnjeva je bio kada se borio protivu zala i razarao ih; carevi označavaju istine, a u obrnutom smislu obmane (br. 2015, 2069, 6148). Sudićenarodima označava razgonjenje zala, jer narodi označavaju dobra, ali ovde u obrnutom slislu zla (br. 1259, 1260, 6005). Napuniće zemlju trupova (mrtvih tijela) označava tako duhovnu smrt, što je potpuna lišenost dobra i istine. Satrće glavuna zemlji širokoj označava bacanje paklene ljubavi prema sebi u paklove, i njihovu osudu (prokletstvo). Iz potoka će na putu piti, i za o će podignuti glavu označava pokušavanje da se izbave pomoću umovanjima o istinama. Ovo je smisao gornjih reči, koji se opaža u nebu kada čobvek čitaovaj Psalam.

[6] Pošto je svećenička služba pretstavljala Gospoda u pogledu svih delana spasenju koje dolazi od Božanske ljubavi, stoga svo Božansko bogoštovanje pripada svešteničkoj službi; koje se bogoštovanje sastojalo u to vreme u glavnom od ponuda žrtava paljenica, i prinosa, i u postavljanju hlebova lica na stolu, u paljenju svetnjaka svakog dana, iu kađenju tamjanom; stoga je to bila ponuda radi iskupljenja za narod i za otpuštanje grehova. Osim toga, kada su svećenici bili u isto vreme i proroci, to je uključivalo otvaranje (tumačenje) Božanskoga zakona, kao i poučavanje. Dasu Aron i njegovi sinovi izvršavali sve ove stvari, vidi se iz ustanovljenje svećeničke službe kod Mojsija. Da su sve ove stvari pretstavljale Gospodova dela za spasenje, to je jasno; stoga se deo od žrtava i ponuda, koje su bile namenjene Jehovi, davao Aronu; slično tome i prvi plodovi raznih vrsta, kao i desetci (vidi Izlazak 29:1-36; Levitska 7:35-36; Brojevi 5:6-10; 18:8-20, 1:25 do kraja; Zak. Ponov. (18:1-5), ikao i prvorođenčad; ali umesto svih prvorođenih od ljudi, bili su Leviti, koji su bili Aronu dati kao dar (Brojevi 3:12-13, 4-45).

[7] Pošto je Gospod u pogledu celog dela spasenja bio pretstavljen prvosvećenikom, a svo delo spasenja njegovom službom, koja se nazivala svećeništvom, stoga deo i nasleđe nije bilo dato Aronu i njegovim sinovima, jer je rečeno da je Jehova Bog njihovo nasleđe i deo(Brojevi 18:20); niti je deo dat Levitima jer su oni pripadali Aronu (Brojevi 26:58-63; Zak. Povov. (10:9; 18:1-2). Jer je narod pretstavljao nebo i crkvu, dok je Aron sa sinovima i Levitima pretstavljao dobro ljubavi i vere koj ačinjavaju nebo i crkvu, stoga su pretstavljali Gospodaod kojega je ovo dobro. Iz ovoga razloga zemlja je data narodu u nasleđe, ali ne i svećenicima, jer je Gospod u njima, a ne među njima kao jedan od njih i odvojen od njih.

[8] Slično je sadrđano u ovim rečima kod Isaije: A vi ćete se zvati svećenici Jehovini, sluge Boga našega govoriće vam se, blago naroda ješćete, i slavom njihovom hvalićete se (Isa. (61:6); gde jesti blago naroda označava prisvajati dobra; hvaliti se slavom njihovom označava uživati istine (imati istine), stoga imati radost i sreću od i jednog i od drugog. (Da narodi označavaju dobra, vidi br. 1259-1260, 4574, 6005; a da slava označava istinu od Božanskog, br. 9429)

[9] U Reči svuda se carevi i svećenici pominju u nizovima, kao i carevi, knezovi, i proroci; a u unutrašnjem smislu carevima se označavaju istine u kompleksu; knezovima, glavne istine; svećenicma, dobra u kompleksu; a prorocima, doktrine (nauci), kao u sledećim odlomcima: Isus Hristos načinio nas je carevima i svećenicima (Otkr. 1:6; 5:10). Kao što se lupež posrami kad se uhvati, tako će se posramiti dom Izrailjev, oni, carevi njihovi, knezovi njihovi, i svećenici njihovi i proroci njihovi (Jer- 2:26). I tada će, veli Jehova, nestati srca caru i srca knezovima, i svećenici će se udiviti i proroci će se začuditi (Jer. 4:9). U to vrijeme, veli Jehova, izvadiće se iz grobova kosti careva Judinijeh i kosti knezova njihovijeh i kosti svećeničke i kosti proroka i kosti stanovnika Jerusalimskih (Jer. 8:1). ( Da se carevima u smislu apstraktnom od osoba označavaju istine u kompleksu, vidi br. 1672, 2015, 2069, 6148; da se knezovima označavaju glavne istine, br. 1728, 2015, 5044; da se svećenicima označavaju dobra, br. 1728, 2015, 648; a prorocima da se označavaju doktrine izvedene iz tih stvari i o njima, br. 2534, 7269.) Carska sužba Gospodva označena je i njegovim imenon Hristos (Krist), pomazanik, mesija, a njegova svećenička služba njegovim imenom Isus, jer Isus označava spasitelja ili spasenje, o kojemu je napisano kod Mateje: Pa će roditi sina, I Nadjeni mu ime Isus; jer će on izbaviti (spasiti) narod svoj od grijeha njihovijeh (Mateja 1:21). Pošto je ovo pripadalo svećeničkoj službi, stoga je sličnio bilo pretstavljenoprvosvećenikom koji je vršio otkupljivanje za narod za grehove (Lev. 4:26, 31, 35; 5:6, 10, 13, 16, 18; 9:7; 15:15, 30).

[10] Pošto se zlo ne može povezati s dobrom, jer su jedno drugom odvratni, stoga su razna čišćenja bila naložena Aronu i njegovim sinovima, kada su obavljali svećeničku službu, bilo kod oltara, ili u šatoru od sastanka; isto tako je bilo naloženo da se prvosveštenik oženi samo devicom; ne ni udovicom, ni razvedenom, n rostitutkom (Levitska 21:13-15); da oni među sinovima Aronovima koji su bili nečisti, ako bi jeli od posvećenih stvari, neka se istrijebe (Lev. 22:2-9); da niko od sjemena Aronovog u kome je mana na tijelu ne pristupa da prinosi hljeb (Levitska 21:21:17-21); Da svećenik ne otkriva glave svoje, i haljina svojih da ne razdire, i k mrtvacu nijednom da ne ide, ni za ocem svojim, ni za materom svojom da se ne oskrvni, i iz svetinje da ne izlazi (Levitska 21:10-12). Kao što je već rečeno, ovi i mnogi drugi zakoni su objavljeni stoga što je prvosveštenik pretstavljao Gospoda kao Božansko dobro; a dobro je takve prirode da se zlo s njim ne može spojiti, jer dobro se kloni zla, a zlo se plaši dobra kao što se pakao plaši neba; stoga među njima nije moguće povezivanje.

[11] Ali što se tiče istine, ona je takvoga karaktera da se obmana može s njom povezati; ali ne obmana u kojoj je zlo; ali ona u kojoj je dobro, kao ono kod male dece, kod dečaka i devojčica dok su još u nevinosti, i kod dobrih neznabožaca koji su u neznanju, kao i kod onih koji su u doslovnomsmislu Reči, i koji ostanu u dokrini koja je iz njega izvedena, a kojima je ipak dobro cilj života; jer ovo dobro, kao cilj, odagoni zloću obmane, a preko svoje primene oblikuje obmanu da bude donekle slična istini.