9905. I metni na naplećak sudski Urim i Tumim. Da ovo označava sjaj Božanske istine od Gospoda u poslednjim (stvarima), vidi se iz značenja sudskog naprsnika, što je Božanska istina koja sija iz Gospodovog Božanskog dobra (vidi br. 9857); i iz značenja Urima i Tumima, što je svetlost i sjaj iz toga. DaUrim i Tumim označavaju sjaj, je stoga što je preko kamenova na naprsniku nebeska svetlost sijala različito u skladu s odgovorima koji su davani preko njih. Iz toga su razloga oni bili raznih boja. Jer se Božanska istina koja proizlazi od Gospoda pokazuje pred anđelima kao svetlost, i od nje je sva svetlost u nebu. Boje koje iz nje potiču, a koje su modifikacije ove svetlosti kod anđela, jesu promene inteligencije i mudrosti kod njih; jer su mudrost i inteligencija od Božanske istine ili svetlosti. Iz ovoga se može videti da se sijanjem raznih boja od ove svetlosti, Božanske istine, koje su odgovori, pokazuju vidu preko Urima i Tumima, kada se Božanskom postavlja pitanje. Ali treba znati i to, da kada se video sjaj, u isto vreme davani su odgovori i glasom koji se čuo. Ovo se radilo preko anđela, kojima je Gospod davao odgovor reko ovoga sijanja [svetlosti preko kamenova]; jer, kao što je rečeno, Božanske se istine, koje su odgovori, pokazuju na ovaj način u nebima.

[2] (Da je svetlost neba Božanska istina od Gospodovog Božankog dobra, vidi br. 1053, 1521-1533, 3339, 3341, 8861, 9399, 9407, 9570, 9571; a da se boje pokazuju u nebima, i da su one modifikacije ove svetlosti kod anđela, stoga da su promene inteligencije i mudrosti kod anđela, br. 3993, 4530, 4677, 4742, 4922, 9466-9467, 9865.)/3] Da je ovakav slučaj, vidi se i iz značenja Urima i Tumima; jer Urim znači vatra koja sija; a Tumim znači sjaj iz ove [iz vatre]; vatra koja sija označava Božansku istinu od Božanskog dobra Gospodove Božanske ljubavi, dok sjaj iz nje označava ovu istu istinu u poslednjim [stvarima], stoga u efektu. Ali neka se zna da u Hebrejskm jeziku Tumin znači poštenje (integritet); a na anđeoskom jeziku [znači] sijanje. Kaže sena anđeoskom jeziku jer anđeli razgovaraju među sobom iz same suštine predmeta koji opažaju unutar samih sebe, stoga u skladu s njegovim kvalitetom. Zbog ovoga [njihov] govor se uliva u ugodan zvuk koji je čujan anđelima samo. Sijanje Božanske istine je, po zvuku, tumim, otkuda mu ime. Anđeli opažaju nešto slično kada se čita tum u Hebrejskom jeziku, čime se označava ono što je celovito [potpuno], ili poštenje (integritet). Zbg ovoga celovitost (integritet), u unutrašnjem smislu Reči, označava Božansku istinu u efektu, što je život u skladu sa Božanskim zapovestima (kao što se može videti iz mnogih odlomaka u Reči; kao kod Jošue 24:14; Sudije 9;16, 19; Psalam 25:21; 37:37; 84:11; 101:2; 119:1).

[4] I zbog ovoga se Urim i Tumim nazivaju se i sudom sinova Izrailjevih, kao i naprsnikom suda, a isto tako i sudom Urima; jer sud označava Božansku istinu u doktrini i u životu, kao što se može videti gore (br. 9857). Iz svega ovoga sada se može videtida je preko Urima i Tumima, to jest, preko sijanja nebeske svetlosti, naprsnik otkrivao Božanske istine u prirodnloj sferi, stoga u poslednjim [stvarima]. Slično sijanje (sjaj) postoji i kod onih koji su su istinama iz dobra, koji (sjaj) određuje [diktira], tako reći daje odgovore, kada se istina traži osećanjem iz srca, i kada se ona voli kao dobro. Da ovakav sjaj [sijanje/postoji, preko čega se iz neba otkriva Božanska istina u prirodnom čoveku, kod onih koji su prosvetljeni iz Reči, ne opaža se u svetu, zato što se ne zna da svetlost iz neba prosvetljava čovekov razum. A kakav je slučaj, meni je bilo dato da opažam, a tako isto i da vidim. Neka se zna i to da se ovo sijanje pokazuje u poslednjim [stvarima], jer sve stvari koje pripadaju svetlosti od Božanske istine, spušaju se sve do poslednji ranica; a pošto se spuštaju do ovih, one iz njih i sijaju tamo, i od njih dalje. To je bio razlog da se naprsnik stavljao na oplećak, a iznad njegovog pojasa; jer je oplećak pretstavljao Božansku istinu u poslednjim [stvarima, granicama] (br. 9824); a pojas je pretstavljao opštu sponu, kojom se drže sve stvari povezane (br. 9828, 9837). Stoga se kaže, tako neka vežu naprsnik grivnom njegovom za grivnu oplećka vrvcom od porfire, da stoji nad pojasom od oplećka, i da se ne odvajanaprsnik od oplećka (stih 28 ovoga poglavlja). Razlog da su imena sinova Izrailjevih morala biti urezana na njemu, bio je to što su dvanaest plemena pretstavljala sve stvari Božanskog dobra i istine u nebima, stoga nebo zajedno sa svim društvima tamo; i da su pretstavljala razičite stvari u skladu s redom kojm se pominju u Reči (vidi br. 3858, 3862, 7973, 7996, 7997).

3993. I odlučim (odvojim) sve što je šareno i s biljegom. Da ovo označava svo dobro i istinu koji su Njegovi, da će biti odvojeni ako su izmešani sa zlom (označenim šarenim) i s obmanama (označenim biljegom), jasno je iz značenja odlučiti (odvojiti), što je razdvojiti; iz značenjastada (ovde koza i jagnjadi), što su dobra i istine (vidi br. 1821, 3519).

Da postoje tajne u ovomei u drugim stihovima ovoga poglavlja, može se videti po mnogim stvarima koje inače ne bi bile vredne pomena u Božanskoj Reči, da ne sadrže veće tajne nego što se to vidi u smislu slova; kao to da je Jakov tražio kao platu ili nagradu koze i crnu jagnjad (mladu jagnjad) koje bi bile šarene i s biljegom; da je zatim u lokve stavljao štapove od lešnika i glatkog šiblja s oguljenom korom pred Labavova stada da bi se užizali (zagrevali u polnom smislu) radi jaganjaca, pa je okretao lica stoke prema šarenim i crnim u Labanovom stadu; i da se tada obogatio, ne dobrom nego zlom veštinom. U ovim stvarima nema ništa što izgkleda Božansko, dok su sve stvari u Reči od opštih do posebnih u svim detaljima, Božanske. Pored toga, znati sve ovo ništa ne doprinosi spasenju; a Reč, pošto je Božanska, ne sadrži ništa što ne vodi spasenju i večnom životu. Iz svega ovoga, kao i iz SEKCIJA 2 sličnih stvari na drugim mestima, svako može zaključiti da je ovde sadržana neka tajna, i da svaka pojedinost, iako je takvoga karaktera u smislu slova, sadrži stvari koje su iznutra više Božanske. Ali šta one sadrže iznutra, to se ne pokazuje nikome osim onome ko je u unutrašnjem smislu: to jest, osim ako on zna kako anđeli opažaju ove stvari, anđeli koji su u duhovnom smislu dok je čovek u istorijskom prirodnom smislu. A kaliko su ova dva smisla udaljena, vidi se po njima, iako su usko povezana, što se može videti iz pojedinosti koje su već objašnjene kao i iz svega ostaloga. Tajna koja je sadržana u ovom i u sledećim stihovima, može se donekle znati iz onoga što je do sada rečeno o Labanu i Jakovu, naime, da je Labandobro koje može da bude od koristi da bi se uvela dobra i istine, i da je Jakov dobro od istine. Ali pošto malo (ljudi) znaju šta je Prirodno koje korespondira duhovno obru, a još manje onih koji znaju šta je duhovno dobro, i da mora da postoji korespondencija među njima; a još manje onih koji znaju da dobro koje samo izgleda da je dobro, može da posluži da se uvedu prava dobra i istine, tajna koja govori o ovim stvarima ne može se lako objasniti, jer su one kao u senci razuma, pa je to kao kad neko govori neki strani jezik, pa ma kako da se stvar jasno izlaže, slušalac je ne razume. Uprkos toga, ona treba da se pokaže, jer ono što je SEKCIJA 3 sačuvano u Reči, sada treba da se otkrije. U najvišem smislu, predmet o kojemu se govori ovde je Gospod, kako je učinio Svoje Prirodno Božanskim; a u reprezentativnom smislu to je Prirodno u čoveku, kako ga Gospod preporađa, i saobražava sa čovekom koji je unutra; to jest, s onim koji će živeti posle smrti tela, i koji će se tada nazivati duh čovekov, koji, kad se oslobodi tela, uzima sa sobom sve što pripada spoljašnjem čoveku, osim kostiju i puti. Ako se ne ostvari saobraznost (korespondencija) unutrašnjeg čoveka sa spoljašnjim u vremenu, to jest, u telesnim životu, ona se ne ostavruje kasnije. Ovde se u unutrašnjem smislu govori o povezivanju ova dva (čoveka), koje izvodi Gospod. Opšta istina koju čovek mora da primi i prizna pre nego se preporodi je predmet o kome se prethodno govorilo – što je označeno sa deset SEKCIJA 4 sinova od Jakova, Lije i robinja – i, kada čovek primi i prizna ove istine, predmet je povezivanje spoljašnjeg čoveka s unutrašnjim, ili Prirodnog sa Duhovnim koji je označen Josipom. A sada, u skladu s redom, predmet o kome se govori je oplođavanje dobra i umnožavanje istine, što se ostvaruje po prvi put onda kada dođe do ovoga povezivanja. To je ono što je označeno stadom koje je Jakov stekao pomoću Labanovog stada. Stadom se ovde označava dobro i istina, kao i na drugim mestima u Reči; stadom Labanovim, dobro predstavljeno Labanom, o čijoj je prirodi već bilo govora. Stado Jakovljevo SEKCIJA 5 označava pravo dobro i istinu koji su stečeni preko dobra predstavljenog Labanom, a ovde se opisuje način na koji su stečena ova dobra i istine. Ali se ovo ne može shvatiti ako se ne zna šta je označeno šarenim, s belegom, crni, ibeli, što treba sada na prvom mestu objasniti. Ono što je šareno i s belegom je ono što je sastavljeno od crnog i belog; u opšte, crno označava zlo, a posebno čovekov proprium, jer on (čovekov proprium) je samo zlo. Ali taman označava obmanu, a posebno načela obmane. Belo u unutrašnjem smisluoznačava istinu, posebno Gospodovu pravdu i zaslugu, a iz toga i Gospodovu pravdu i zaslugu u čoveku. Ovo belo naziva je svetlo belo, jer ono sij z svetlosti koja je od Gospoda. Ali u suprotnom smislu, belo označava čovekovu vlastitu pravdu, ili njegovu zaslugu; jer istina bez dobra praćena je samo-zaslugom (prim. prev. čovekovim verovanjem da je on sam sebe spasio svojom vlastitom moći koja nema izvor u Gospodu), jer kada neko čini dobro, ne od dobra od istine, on želi da bude nagrađen, jer on to čini sebe radi; a kada neko čini dobro od istine od dobra (od istine koja ima izvor u dobru), tada je ovo dobro prosvetljeno svetlošću koja je od Gospoda. Ovo pokazuje SEKCIJA 6 šta je označeno šarenim, naime, istina koja je izmešana s obmanom; a šta s belegom, naime, dobro izmešano sa zlom. Stvarne boje se vide u drugom životu, tako lepe i sjajne da se ne mogu opisati (vidi br. 1053, 1624); a one potiču od preliva svetlosti i senke u belom i crnom. Ali iako svetlst tamo izgleda bela pred očima, ona nije kao svetlost u svetu. Svetlost u nebu ima u sebi inteligenciju i mudrost; jer se tamo Božanska inteligencija i mudrost predstavljaju kao svetlost, i rasvetljavaju celo nebo (br. 2776, 3138, 3167, 3190, 3195, 3222, 3223, 3225, 3339-3341, 3485, 3636, 3643, 3862). I slično, iako senka u drugom životu izgleda kao senka, ona ipak nije kao senka u ovome svetu; jer tamo je senka otsustvo svetlosti, pa je stoga i nedostatak inteligencije i mudorsti. Stoga, pošto belo i crno tamo potiču od svetlosti koja ima u sebi inteligenciju i mudrost, i od senke koja je lišena inteligencije i mudrosti, to je očito da belo i crno imaju ona značenja koja su gore pokazana. Sledstveno, pošto su boje modifikacije svetlosti i senke u belom i crnom, kao u osnovama (planovima), stoga se bojama nazivaju promene u svetlosti (br. 1942, 1943, 1053). Iz svega ovoga SEKCIJA 7 sada možemo videti da ono što je šareno, to jest, da ono što je označeno i prošarano crnim i belimtačkama, označava dobro s kojim je pomešano zlo; a tako isto da ono s belegom označava istinu koja je izmnešana s obmanom. Ovo je ono što je bilo uzeto od Labanovog dobra kako bi poslužilo cilju, koji je jedna tajna koja se može jasno prikazati u svetlu neba, jer, kao što je rečeno, unutar toga svetla je inteligencija; ali se to ne može jasno prikazati u svetosti sveta, osim ako je sveto sveta rasvetljeno svetlošću neba, a što je slučaj s onima koji su bili ponovo rođeni; jer svaka preporođena osoba vidi dobra i istine u svojoj prirodnoj svetlosti od svetlosti neba, jer svetlost neba stvara njegovo intelektualni vid, SEKCIJA 8 a svetlost sveta njegov prirodni vid. Dodaćemo još nekoliko reči da bi objasnili kako stoji ova stvar. U čoveku nema čistoga dobra, to jest, dobra s kojim zlo nij omešano; niti čiste istine, s kojom obmana nije izmešana; jer je čovekova volja samo zlo, iz koje neprekidno utiče zlo u njegov razum; jer, kao što je rečeno, čovek prima po nasleđu zlo postupno nakupljeno od njegovih predaka, i tako dodaje sebi još više zla. Ali zla su kod čoveka raznih vrsta; ima zala s kojima se dobra ne mogu izmešati, a ima zala s kojima se mogu izmešati; a tako je isto i s obmanama. Da nije ovako, nijedan čovek se ne bi mogao preporoditi. Zla i obmane s kojma se dobra i istine ne mogu pomešati, su suprotne ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjemu; naime, to su mržnje, osvete, okrutnosti, i prezir prema drugima u upoređenju sa sobom; kao i ubeđenost u obmane. Ali zla i obamne s kojima se dobra i istine mogu pomešati, su one koje nisu suprotne ljubavi ka Bogu i ljubavi ka SEKCIJA 9 bližnjemu. Na primer: Ako neko voli sebe više nego druge, i iz ove ljubavi nastoji da se istakne iznad ostalih u moralnom i građanskom životu, u naučnim i doktrinarnim stvarima. i da se uzdigne u dostojanstvima i u bogatstvu iznad ostalih, ali priznaje i klanja se Bogu, čini dobra dela bližnjemu od srca, i čini ono što je pravo i pošteno iz savesti; zlo ove ljubavi prema sebi je takvo da se sa njim dobro i istina mogu pomešati; jer je to zlo koje pripada čovekovom propriumu, i koje je stekao nasleđem; stoga, oduzeti ga odjednom bilo bi ugasiti vatru njegovog prvog života. Ali čovek koji voli sebe iznad drugihm i iz ove ljubavi prezire duge u upoređenju sa sobom, i koji mrzi one koji ga ne počastvuju i koji mu se ne klanjaju, pa stoga uživa u mržnji i u osveti i okrutnosti – zlo ovakve ljubavi kao što ova ne može se izmešati s dobrom i istinom, jer tu ta zla SEKCIJA 10suprotna (istini i dobru). Uzmimo još jedan primer: Ako neko veruje da je čist od grehova, i da je opran i čist, kao onaj koji sa mnogo vode opere svoju prljavštinu; kad se jednom ovakav čovek pokaje, i učini pokoru, i kada posle da izjavu pred ispovednikom, i pristupi Svetoj Večeri – ako tada živi novim životom, u osećanju za dobro i istinu, ova obmana je takva da se može izmešati s dobrom. Ali ako živi telesnim i svetskim životom kao pre, tada obmana postaje takva da se SEKCIJA 11 dobro ne može s njom izmešati.

Opet: onaj ko veruje da se čovek spasava verujući ispravno, a ne ako hoće ono što je pravo; to je obmana s kojom se dobro i istina ne mogu povezati; a ne mogu se izmešati ni ako on neće dobro ali ga ipak čini. Slično tome, ako neko ne zna da čovek ustaje posle smrti, pa stoga ne veruje u uskrsnuće; ili ako je neko ovoga svestan, ali ipak sumnja. i skoro da osporava, ali ipak živi u istini i dobru – i s ovom obmanom dobro i istina mogu s zmešati; ali ako živi u obmani i u zlu, istina i dobro ne mogu se pomešati s ovom obmanom, jer su suprotne; naime, obmana razara istinu, a zlo razara dobro.

Opet: Pretvaranje i lukavstvo koji imaju dobro kao cilj, bilo da je to dobro bližnjega, ili dobro zemlje, ili crkve, to je razboritost; zla koja su izmešana s ovima, mogu se pomešati s dobrom, zbog i radi cilja. Ali pretvaranje (himba) i lukavstvo koji imaju zlo kao cilj, nisu razboritost, nego su zla veština i prevara, s kojima se dobro ne može povezati; jer prevara, koja ima zao cilj, uvodi ono što je paklensko u sve stvari u čoveku kako u opšte tako i posebno, i postavlja zlo u sredinu, a odbacuje SEKCIJA 13 dobro na obode; što je sami paklenski red. A tako je u bezbroj drugih slučajeva. Da ima zala i obmana s kojima se dobra i istine mogu povezati, može se videti i iz toga što ima toliko mnogo dogmi i doktrina, od kojh su mnoge sasvim jeretične, ali i pored toga ima mnogo onih koji (veruju u njih) a koji se spasavaju; a tako isto po tome što Gospodova crkva postoji i kod Neznabožaca koji su izvan crkve; te iako su oni u obmanama, spasavaju se oni koji žive životom ljubavi ka bližnjemu (br. 2589-2604); a to ne bi bio skučaj kad se zla i obmane ne bi mogli pomešati s dobrima i istinama. Jer Gospod postavlja u divan red zla i obmane koje su izmešane s dobrima i istinama; jer one nisu spojeni, a još manje sjedinjene; nego su dodate i primenjene jedne u odnosu na druge, i to na takav način da su dobra zajedno s istinama u središtu, tako reći, u centru, dok su zla i obmane prema obodima. Na taj način, ovi poslednji (zla i obmane) su lakši zbog prisustva prvih, i svi se razlikuju kao stvari bele i crne preko svetlosti od središta ili centra. To je nebeski red. Ovo su stvari koje su označene u unutrašnjem smislu šarenim i s beljegama (ovcama).