1
Od Elima se podigoše, i sav zbor sinova Izrailjevih dođe u pustinju Sin, koja je između Elima i Sinaja, petnaestog dana drugog meseca pošto iziđoše iz zemlje misirske.
2
I stade vikati sav zbor sinova Izrailjevih na Mojsija i na Arona u pustinji,
3
I rekoše im sinovi Izrailjevi: Kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji misirskoj, kad sedasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hleba izobila! Jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu.
4
A Gospod reče Mojsiju: Evo učiniću da vam daždi iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mom zakonu ili neće.
5
A šestog dana neka zgotove šta donesu, a neka bude dvojinom onoliko koliko nakupe svaki dan.
6
I reče Mojsije i Aron svim sinovima Izrailjevim: Doveče ćete poznati da vas je Gospod izveo iz zemlje misirske;
7
A sutra ćete videti slavu Gospodnju; jer je čuo viku vašu na Gospoda. Jer šta smo mi da vičete na nas?
8
I reče Mojsije: Doveče će vam dati Gospod mesa da jedete a ujutru hleba da se nasitite; jer je čuo Gospod viku vašu, kojom vičete na Nj. Jer šta smo mi? Nije na nas vaša vika nego na Gospoda.
9
I reče Mojsije Aronu: Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih: Pristupite pred Gospoda, jer je čuo viku vašu.
10
I kad reče Aron svemu zboru sinova Izrailjevih, pogledaše u pustinju, i gle, slava Gospodnja pokaza se u oblaku.
11
I Gospod reče Mojsiju govoreći:
12
Čuo sam viku sinova Izrailjevih. Kaži im i reci: Doveče ćete jesti mesa, a sutra ćete se nasititi hleba, i poznaćete da sam ja Gospod Bog vaš.
13
I uveče doleteše prepelice i prekriliše logor, a ujutru pade rosa oko logora;
14
A kad se diže rosa, a to po pustinji nešto sitno okruglo, sitno kao slana po zemlji.
15
I kad vide sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugom: Šta je ovo? Jer ne znahu šta beše. A Mojsije im reče: To je hleb što vam dade Gospod da jedete.
16
To je za šta zapovedi Gospod: kupite ga svaki dan koliko kome treba za jelo, po gomor na glavu, po broju duša vaših, svaki neka uzme za one koji su mu u šatoru.
17
I učiniše tako sinovi Izrailjevi; i nakupiše koji više koji manje.
18
Pa meriše na gomor, i ne dođe više onom koji nakupi mnogo, niti manje onom koji nakupi malo, nego svaki nakupi koliko mu je trebalo da jede.
19
I reče im Mojsije: Niko da ne ostavlja od toga za sutra.
20
Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sutra, te se ucrva i usmrde. I rasrdi se Mojsije na njih.
21
Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo; a kad sunce ogrevaše, tada se rastapaše.
22
A u šesti dan nakupiše hleba dvojinom, po dva gomora na svakog; i dođoše sve starešine od zbora, i javiše Mojsiju.
23
A on im reče: Ovo kaza Gospod: Sutra je subota, odmor svet Gospodu; šta ćete peći, pecite, i šta ćete kuvati, kuvajte danas; a šta preteče, ostavite i čuvajte za sutra.
24
I ostaviše za sutra, kao što zapovedi Mojsije, i ne usmrde se niti beše crva u njemu.
25
I reče Mojsije: Jedite to danas, jer je danas subota Gospodnja, danas nećete naći u polju.
26
Šest ćete dana kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti.
27
I u sedmi dan iziđoše neki od naroda da kupe, ali ne nađoše.
28
A Gospod reče Mojsiju: Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?
29
Vidite, Gospod vam je dao subotu, zato vam daje šestog dana hleba na dva dana. Stojte svaki na svom mestu, i neka ne odlazi niko sa svog mesta u sedmi dan.
30
I počinu narod u sedmi dan.
31
I dom Izrailjev prozva taj hleb mana; a beše kao seme korijandrovo, beo, i na jeziku kao medeni kolači.
32
I reče Mojsije: Ovo je zapovedio Gospod: napuni gomor toga, neka se čuva od kolena do kolena vašeg, da vide hleb, kojim sam vas hranio u pustinji kad vas izvedoh iz zemlje misirske.
33
I reče Mojsije Aronu: Uzmi krčag i naspi pun gomor mane, i metni pred Gospoda da se čuva od kolena do kolena vašeg.
34
I ostavi ga Aron pred svedočanstvom da se čuva, kao što zapovedi Gospod Mojsiju.
35
A sinovi Izrailjevi jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše u zemlju u kojoj će živeti; jedoše manu dok ne dođoše na među zemlje hananske.
36
A gomor je desetina efe.
