22
I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane.
Izlazak 14:22
Nebeske Tajne # 8146
8146. (Stih 6) I upreže u kola svoja. Da ovo označava nauk(doktrinu) obmane koja dolazi od vere odvojene, u opšte, vidi se iz značenja kola, što je nauk (doktrina) (vidi br. 2760, 5321, 5945); ovde nauk od obmane koja dolazi od vere odvojene, jer su to Faraonova kola, a Faraonom su pretstavljene obmane koje dolaze od vere odvojene; jer oni koji su u veri odvojenoj od ljubavi prema bližnjemu, a u isto vreme u životu zla, mora nužno da budu u obmanama (br. 8094). U onome što sledi, predmet o kome se govori je okupljanje svih obmana od zla kod onih koji su u veri odvojenoj od ljubavi prema bližnjemu i u živou zla. U onome što prethodi, govorilo se o pustošnju istina vere kod njih, i na kraju, o njihovom svođenju u stanje samih obmana od zla, to jest, u prokletstvo. U ovome poglavlju govori se o tome kako su bačebi u pakao, jer bacanje u pakao dolazi posle prokletstva. U pogledu ovoga stanja, naime, stanja kada su se bacaju u pakao, slučaj je ovakav. Kada treba to da se desi, sve se obmana sakupe u jednu (do čega dolazi onda kada se otvore svi paklovi s kojima su bili povezani, i oni se ulivaju (utiču) u njih; otuda se zgusnu oko njih obmane od zla, a što izgledaju kao vode onima koji to gledaju izvana (br. 8137, 8138), a to su kao isparenja iz njihovog života, kad njima ovladaju oni koji su u paklu. Cilj svega toga je da oni budu okruženi onakvim stvarima koje su bile i u njihovom životu [ u svetu], i da bi se držali u njima, kako bi se obmane od zla sakupile u jednu, i da bi se tako ulile u njih. Vrsta zla i obmane tada razlikuj jih i njihov pakao od ostalih paklova. Pošto se govori o skupljanju svih njihovih obmana od zla, stoga Faraonova kola, njegovi konji, i konjici, vojska i narod, pominju se tako često u ovome poglavlju; jer su njima označene sve stvari obmane kod njih, kao u ovome stihu, I upreže u svoja kola, iuze narod svoj sa sobom; u stihu 7mom, I uze šest stotina kola izabranijeh, i što još bješe kolaEgipatskih; u stihu 8om, I tjeravši ih Egipćani stihoše ih, sva kola Faraonova, konjike njegovei i vojsku njegovu; u stihu 17, I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce Egipćanima, te će poći zanjima; slično u stihu 18; ponovo u stihu 23, I Egipćani tjerajući ih pođoše za njima posred mora, svikonji Faraonovi, kola ikonjici njegovi; u stihu 25, I pobaca točkove kolima njihovijem, te ih jedva vucijahu; u stihu 26, I Jehova reče Mojsiju: pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Egipćane, na kolanjihova i na konjike njihove; u stihu 28, I vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom. Ove se stvari ponavljaju toliko puta, jer se govori o obmanama od zla, naime, da su ove bile sakupljene i da su se ulile u njih; jer su njima označene sve stvari obmane od zla: Faraonom i Egipćanima, oni koji su u obmanam o zla; kolima, doktrine obmane; konjima, lažna spoljašnja znanja od izokrenutog Intelektualnog; konjicima, mudrovanje iz ovih, a vojskama i narodom, obmane same.
Izlazak 14
1
I reče Gospod Mojsiju govoreći:
2
Kaži sinovima Izrailjevim neka saviju i stanu u logor pred Pi-Airot između Migdola i mora prema Vel-Sefonu; prema njemu neka stanu u logor pokraj mora.
3
Jer će Faraon reći za sinove Izrailjeve: Zašli su u zemlju, zatvorila ih je pustinja.
4
I učiniću da otvrdne srce Faraonu, te će poći u poteru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i Misirci će poznati da sam ja Gospod. I učiniše tako.
5
A kad bi javljeno caru misirskom da je pobegao narod, promeni se srce Faraonovo i sluga njegovih prema narodu, te rekoše: Šta učinismo, te pustismo Izrailja da nam ne služi?
6
I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom.
7
I uze šest stotina kola izabranih i šta još beše kola misirskih, i nad svima vojvode.
8
I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu caru misirskom, i pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom.
9
I teravši ih Misirci stigoše ih, sva kola Faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad behu u logoru na moru kod Pi-Airota prema Vel-Sefonu.
10
I kad se približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu.
11
I rekoše Mojsiju: Zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Misira.
12
Nismo li ti govorili u Misiru i rekli: Prođi nas se, neka služimo Misircima? Jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji.
13
A Mojsije reče narodu: Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli danas, nećete ih nikada više videti do veka.
14
Gospod će se biti za vas, a vi ćete ćutati.
15
A Gospod reče Mojsiju: Što vičeš k meni? Kaži sinovima Izrailjevim neka idu.
16
A ti digni štap svoj i pruži ruku svoju na more, i rascepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suvim.
17
I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce Misircima, te će poći za njima; i proslaviću se na Faraonu i na svoj vojsci njegovoj, na kolima njegovim i na konjicima njegovim.
18
I Misirci će poznati da sam ja Gospod, kad se proslavim na Faraonu, na kolima njegovim i na konjicima njegovim.
19
I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im za leđa.
20
I došav među vojsku misirsku i vojsku izrailjsku beše onim oblak mračan a ovim svetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć.
21
I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi.
22
I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane.
23
I Misirci terajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi.
24
A u stražu jutarnju pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i oblaka, i smete vojsku misirsku.
25
I pobaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bežimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima.
26
A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove.
27
I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bežati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora.
28
A vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom, što ih god beše pošlo za njima u more, i ne osta od njih nijedan.
29
I sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suvim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s leve strane.
30
I izbavi Gospod Izrailja u onaj dan iz ruku misirskih; i vide Izrailj mrtve Misirce na bregu morskom.
31
I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu i Mojsiju sluzi Njegovom.
