¹ I reče Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji misirskoj govoreći:

² Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini.

³ Kažite svemu zboru Izrailjevom i recite: Desetog dana ovog meseca svaki neka uzme jagnje ili jare, po porodicama, po jedno na dom;

⁴ Ako li je dom mali za jagnje ili jare, neka uzme k sebi suseda, koji mu je najbliži, s onoliko duša koliko treba da mogu pojesti jagnje ili jare.

⁵ A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od godine; između ovaca ili između koza uzmite.

⁶ I čuvajte ga do četrnaestog dana ovog meseca, a tada savkoliki zbor Izrailjev neka ga zakolje uveče.

⁷ I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti.

⁸ I neka jedu meso iste noći, na vatri pečeno, s hlebom presnim i sa zeljem gorkim neka jedu.

⁹ Nemojte jesti sirovo ni u vodi kuvano, nego na vatri pečeno, s glavom i s nogama i s drobom.

¹⁰ I ništa nemojte ostaviti do jutra; ako li bi šta ostalo do jutra, spalite na vatri.

¹¹ A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak Gospodnji.

¹² Jer ću proći po zemlji misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji misirskoj od čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima misirskim, ja Gospod.

¹³ A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji misirskoj.

¹⁴ I taj će vam dan biti za spomen, i praznovaćete ga Gospodu od kolena do kolena; praznujte ga zakonom večnim.

¹⁵ Sedam dana jedite hlebove presne, i prvog dana uklonite kvasac iz kuća svojih; jer ko bi god jeo šta s kvascem od prvog dana do sedmog, istrebiće se ona duša iz Izrailja.

¹⁶ Prvi dan biće sveti sabor; tako i sedmi dan imaćete sveti sabor; nikakav posao da se ne radi u te dane, osim šta treba za jelo svakoj duši, to ćete samo gotoviti.

¹⁷ I držite dan presnih hlebova, jer u taj dan izvedoh vojske vaše iz zemlje misirske; držite taj dan od koljena do koljena zakonom večnim.

¹⁸ Prvog meseca četrnaesti dan uveče počnite jesti presne hlebove pa do dvadeset prvog dana istog meseca uveče.

¹⁹ Za sedam dana da se ne nađe kvasca u kućama vašim; jer ko bi god jeo šta s kvascem, istrebiće se ona duša iz zbora Izrailjevog, bio došljak ili rođen u zemlji.

²⁰ Ništa s kvascem nemojte jesti, nego jedite hleb presan po svim stanovima svojim.

²¹ I sazva Mojsije sve starešine izrailjske, i reče im: Izberite i uzmite sebi jagnje ili jare po porodicama svojim, i zakoljite pashu.

²² I uzmite kitu isopa i zamočite je u krv, koja će biti u zdeli, i pokropite gornji prag i oba dovratka krvlju, koja će biti u zdeli, i nijedan od vas da ne izlazi na vrata kućna do jutra.

²³ Jer će izaći Gospod da bije Misir, pa kad vidi krv na gornjem pragu i na oba dovratka, proći će Gospod mimo ona vrata, i neće dati krvniku da uđe u kuće vaše da ubija.

²⁴ I držite ovo kao zakon tebi i sinovima tvojim doveka.

²⁵ I kad dođete u zemlju koju će vam dati Gospod, kao što je kazao, držite ovu službu.

²⁶ I kad vam kažu sinovi vaši: Kakva vam je to služba?

²⁷ Recite: Ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Misiru ubijajući Misirce, a domove naše sačuva. Tada narod savi glavu i pokloni se.

²⁸ I otidoše i učiniše sinovi Izrailjevi, kako zapovedi Gospod preko Mojsija i Arona, tako učiniše.

²⁹ A oko ponoći pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca Faraonovog koji htede sedeti na prestolu njegovom do prvenca sužnja u tamnici, i šta god beše prvenac od stoke.

³⁰ Tada usta Faraon one noći, on i sve sluge njegove i svi Misirci, i bi vika velika u Misiru, jer ne beše kuće u kojoj ne bi mrtvaca.

³¹ I dozva Mojsija i Arona po noći i reče: Ustajte, idite iz naroda mog i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužite Gospodu, kao što govoriste.

³² Uzmite i ovce svoje i goveda svoja, kao što govoriste, i idite, pa i mene blagoslovite.

³³ I Misirci navaljivahu na narod da brže idu iz zemlje, jer govorahu: Izgibosmo svi.

³⁴ I narod uze testo svoje još neuskislo, umotavši ga u haljine svoje, na ramena svoja.

³⁵ I učiniše sinovi Izrailjevi po zapovesti Mojsijevoj, i zaiskaše u Misiraca nakita srebrnih i nakita zlatnih i haljina.

³⁶ I Gospod učini, te narod nađe ljubav u Misiraca, te im dadoše; tako opleniše Misirce.

³⁷ I otidoše sinovi Izrailjevi iz Ramese u Sohot, oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi osim dece.

³⁸ I drugih ljudi mnogo otide s njima, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo.

³⁹ I od testa koje iznesoše iz Misira ispekoše pogače presne, jer ne beše uskislo kad ih poteraše Misirci, te ne mogaše oklevati, niti spremiše sebi brašnjenice.

⁴⁰ A baviše se sinovi Izrailjevi u Misiru četiri stotine i trideset godina.

⁴¹ I kad se navrši četiri stotine i trideset godina, u isti dan izađoše sve vojske Gospodnje iz zemlje misirske.

⁴² Ta se noćsvetkuje Gospodu, u koju ih izvede iz Misira; to je noćGospodnja, koju treba da svetkuju sinovi Izrailjevi od koljena na koljeno.

⁴³ I reče Gospod Mojsiju i Aronu: Ovo neka bude zakon za pashu: nijedan tuđin da je ne jede;

⁴⁴ A svaki sluga vaš kupljen za novce, kad ga obrežete, onda neka je jede.

⁴⁵ Došljak ili najamnik da je ne jede.

⁴⁶ U istoj kući da se jede, da ne iznesete mesa od nje iz kuće, i kosti da joj ne prelomite.

⁴⁷ Sav zbor Izrailjev neka čini tako.

⁴⁸ Ako bi kod tebe sedeo tuđin i hteo bi svetkovati pashu Gospodnju, neka mu se obrežu sve muškinje, pa onda neka pristupi da je svetkuje, i neka bude kao rođen u zemlji; a niko neobrezan da je ne jede.

⁴⁹ Zakon jedan da je i rođenom u zemlji i došljaku koji sedi među vama.

⁵⁰ I učiniše svi sinovi Izrailjevi kako zapovedi Gospod Mojsiju i Aronu, tako učiniše.

⁵¹ I taj dan izvede Gospod sinove Izrailjeve iz zemlje misirske u četama njihovim.

¹ Čuj, narode moj, nauk moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.

² Otvaram za priču usta svoja, kazaću stare pripovetke.

³ Šta slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši,

⁴ Nećemo zatajiti od dece njihove, naraštaju poznom javićemo slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.

⁵ Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;

⁶ Da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj deci.

⁷ Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih, i zapovesti Njegove da drže;

⁸ I da ne budu kao oci njihovi, rod nevaljao i uporan, rod koji ne beše čvrst srcem svojim, niti veran Bogu duhom svojim.

⁹ Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka, vratiše se natrag, kad beše boj.

¹⁰ Ne sačuvaše zavet Božji, i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.

¹¹ Zaboraviše dela Njegova, i čudesa, koja im je pokazao,

¹² Kako pred očima njihovim učini čudesa u zemlji misirskoj, na polju Soanu;

¹³ Razdvoji more, i provede ih, od vode načini zid;

¹⁴ I vodi ih danju oblakom, i svu noćsvetlim ognjem;

¹⁵ Raskida stene u pustinji, i poji ih kao iz velike bezdane;

¹⁶ Izvodi potoke iz kamena, i vodi vodu rekama.

¹⁷ Ali oni još jednako grešiše Njemu, i gneviše Višnjeg u pustinji.

¹⁸ I kušaše Boga u srcu svom, ištući jela po volji svojoj,

¹⁹ I vikaše na Boga, i rekoše: "Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?"

²⁰ Evo! On udari u kamen, i poteče voda, i reke ustadoše; može li i hleba dati? Hoće li i mesa postaviti narodu svom?

²¹ Gospod ču i razljuti se, i oganj se razgore na Jakova, i gnev se podiže na Izrailja.

²² Jer ne verovaše Bogu i ne uzdaše se u pomoćNjegovu.

²³ Tada zapovedi oblacima odozgo, i otvori vrata nebeska,

²⁴ I pusti, te im podažde mana za jelo, i hleb nebeski dade im.

²⁵ Hleb anđeoski jeđaše čovek; posla im jela do sitosti.

²⁶ Pusti nebom ustoku, i navede silom svojom jug;

²⁷ I kao prahom zasu ih mesom, i kao peskom morskim pticama krilatim;

²⁸ Pobaca ih sred logora njihovog, oko šatora njihovih.

²⁹ I najedoše se i dade im šta su želeli.

³⁰ Ali ih još i ne prođe želja, još beše jelo u ustima njihovim,

³¹ Gnev se Božji podiže na njih i pomori najjače među njima, i mladiće u Izrailju pobi.

³² Preko svega toga još grešiše, i ne verovaše čudesima Njegovim.

³³ I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud, i godine njihove u strahu.

³⁴ Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu, i obraćahu se i iskahu Boga;

³⁵ I pominjahu da je Bog odbrana njihova, i Višnji Izbavitelj njihov.

³⁶ Laskahu Mu ustima svojim, i jezikom svojim lagahu Mu.

³⁷ A srce njihovo ne beše Njemu verno, i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.

³⁸ Ali On beše milostiv, i pokrivaše greh, i ne pomori ih, često zaustavljaše gnev svoj, i ne podizaše sve jarosti svoje.

³⁹ Opominjaše se da su telo, vetar, koji prolazi i ne vraća se.

⁴⁰ Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji, i uvrediše u zemlji gde se ne živi!

⁴¹ Sve nanovo kušaše Boga, i Sveca Izrailjevog dražiše.

⁴² Ne sećaše se ruke Njegove i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,

⁴³ U koji učini u Misiru znake svoje i čudesa svoja na polju Soanu;

⁴⁴ I provrže u krv reke njihove i potoke njihove, da ne mogoše piti.

⁴⁵ Posla na njih bubine da ih kolju, i žabe da ih more.

⁴⁶ Letinu njihovu dade crvu, i muku njihovu skakavcima.

⁴⁷ Vinograde njihove pobi gradom, i smokve njihove slanom.

⁴⁸ Gradu predade stoku njihovu, i stada njihova munji.

⁴⁹ Posla na njih ognjeni gnev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlih anđela.

⁵⁰ Ravni stazu gnevu svom, ne čuva duše njihove od smrti, i život njihov predade pomoru.

⁵¹ Pobi sve prvence u Misiru, prvi porod po kolibama Hamovim.

⁵² I povede narod svoj kao ovce, i vodi ih kao stado preko pustinje.

⁵³ Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše, a neprijatelje njihove zatrpa more.

⁵⁴ I dovede ih na mesto svetinje svoje, na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.

⁵⁵ Odagna ispred lica njihovog narode; žrebom razdeli njihovo dostojanje, i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.

⁵⁶ Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg i uredbe Njegove ne sačuvaše.

⁵⁷ Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi, slagaše kao rđav luk.

⁵⁸ Uvrediše Ga visinama svojim, i idolima svojim razdražiše Ga.

⁵⁹ Bog ču i razgnevi se i rasrdi se na Izrailja veoma.

⁶⁰ Ostavi naselje svoje u Silomu, šator, u kome življaše s ljudima.

⁶¹ I opravi u ropstvo slavu svoju i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.

⁶² I predade maču narod svoj, i na dostojanje svoje zaplamte se.

⁶³ Mladiće njegove jede oganj, i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;

⁶⁴ Sveštenici njegovi padaše od mača, i udovice njegove ne plakaše.

⁶⁵ Najposle, kao iza sna probudi se Gospod, prenu se kao junak kad se napije vina.

⁶⁶ I pobi neprijatelje svoje s leđa, večnoj sramoti predade ih.

⁶⁷ I ne hte šator Josifov, i koleno Jefremovo ne izabra.

⁶⁸ Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja Mu omile.

⁶⁹ I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.

⁷⁰ I izabra Davida, slugu svog, i uze ga od torova ovčijih,

⁷¹ I od dojilica dovede ga da pase narod Njegov, Jakova, i nasledstvo Njegovo, Izrailja.

⁷² I on ih pase čistim srcem, i vodi ih mudrim rukama.