222. I napisaću na njemu ime Boga svojega. Da ovo označava koliko je u skladu sa Božanskom istinom koja je usađena u život, vidi se iz značenja napisati na nekome, kada se kaže da to čini Gospod, što označava usaditi u život, o čemu ćemo govoriti ubrzo, a isto tako iz značenja imena, što označava kvalitet njihovog stanja (o čemu vidi gore, br. 148); i iz značenja od Boga, što označava Božansku istinu koja proizilazi od Gospoda u nebu, pa je tako i Gospod u nebu (vidi br. 220); jer Gospod je iznad neba, jer se pokazuje onima koji su u nebu kao Sunce (kao što se može videti u delu, Nebo i Pakao 116-125). Božansko proizlazeće od Sunca neba, koje se naziva Božanskom istinom, je ono što se u Reči označava Bogom; otuda to da se anđeli nazivaju bogovima, i da je izraz Bog, u jevrejskom jeziku, Elohim, u množini. Iz ovih se razmatranja jasno vidi zašto Gospod ovde kaže, ime Boga moga (br. 219), i u onome što sledi, napisaću na njemu ime grada Boga moga, novoga Jerusalima, koji silazi iz neba od Boga (br. 223).

Razlog da pisanje na nekome označava usađivanje u život je to, što pisati znači staviti nešto na papir iz sećanja, iz misli i uma, da bi se sačuvalo; stoga, u duhovnom smislu, to označava ostati u čovekovom životu, jer je upisano i usađeno u njemu. Tako se prirodni smisao ovoga izraza okrenuo u duhovni smisao; jer prirodno je pisati na papiru ili u knjizi, a duhovo je upisati u život, što se radi onda kada se to usađuje u veru i ljubav; jer ljubav i vera sačinjavaju duhovni život čoveka.

Zato što napisati označava usaditi u život, stoga se kaže za Jehovu, ili Gospoda, da On piše, i da je napisao knjigu, čime se označava ono što jeupisano od Gospoda u čovekovom duhu, to jest, u srcu i duši, ili, što je isto, u njegovoj ljubavi i veri. Kao kod Davida:

Ni jedna kost moja nije bila tebi sakrivena, iako sam sazdan tajno. Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo ni jednoga (Psalam 139:15, 16).

Ponovo:

Neka se izbrišu iz knjige živijeh, s pravednicima neka ne budu zapisani (Psalam 69:28).

Kod Danila:

Svi će se izbaviti koji budu upisani u knjizi (12:1).

Kod Mojsija:

Izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao. A Jehova reče Mojsiju: ko mi je zgriješio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje (Izlazak 32:32, 33).

U Apokalipsi:

I vidjeh u desnici onoga što sjeđaše na prijestolu knjigu napisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata (5:1)

Ponovo:

I pokloniše se svi koji žive na zemlji, kojima imena nijesu zapisana u životnoj knjizi Jagnjetovoj, koje je zaklano od postanja svijeta (13:8; 17:8).

I opet:

I vidje gdje se knjige otvoriše. I druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po djelima svojim, i ko se ne nađe upisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno (20:12, 13, 15).

I opet:

I nijedan neće ući u Novi Jerusalim osim koji je upisan u Jagnjetovu knjigu života (21:27).

Iz ovoga ne treba razumeti da su osobe upisane u knjizi života, nego da su sve stvari vere i ljubavi upisane u čovekovom duhu (kao što se vidi iz onoga što je rečeno o ovome predmetu u delu, Nebo i Pakao 41-469). Da pisati, u Reči, označava upisati i usaditi u život, vidi se isto tako iz drugih odlomaka gde se to pominje; kao kod Jeremije:

Staviću zakon moj u njih, i napisaću ga na srcima njihovim (31:33).

Staviti zakon u njih, označava Božansku istinu u njih, označava iznutra u čoveka (kao što se može videti, Nebeske Tajne, br. ?074, 2940, 2973); a napisati na njihovim srcima, to je utisnuti na njihovu ljubav, jer srce označava ljubav (vidi Nebeske Tajne 7542, 9050, 10336).

Kod Jezekilja:

I prorok vidje savijenu knjigu. I razvi se preda mnom, i bješe ispisana iznutra i spolja. I bješe u njoj upisan plač i naricanje i jauk (2:9, 10; 3:1-3).

Savijena knjiga napisana iznutra i izvana označava stanje crkve u to vreme, stoga kvalitet života onih koji su pripadali crkvi; stoga savijena knjiga, koja se ovde pominje, slična je onoj knjizi života pomenutoj gore; i pošto je njihov život bio lišen dobara ljubavi i istina vere, kaže se, da je U njoj upisan plač i naricanje i jauk.

Zakonom koji je bio napisan na kamenim pločama prstom Božijim (Izlazak 31:18; Zak. Ponov. 4:13;9:10)

bilo je označeno da zakon mora da bude uveden (utisnut) u život (Nebeske Tajne 9416); zakonom se, u uskom smislu, označavaju zapovesti Dekaloga, ali u širem smislu, cela Reč (vidi Nebeske Tajne 6752, 7463). Kamenom se označava istina, a tamo označava Božansku istinu (vidi Nebeske Tajne 643, 1298, ?72, 6426, 8609, 10376). Isto je označeno riječima zakona napisanog na dvanaest kamenova izvađenih iz Jordana (Zak. Ponov. 27:2-4, 8; Jošua 4:3 i sledeći stihovi).

Kod Jezekilja:

Sine čovječiji, uzmi jedno drvo, i napiši na njemu: Judi i svima sinovima Izraljevim, drugovima njegovijem. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josifu drvo Jefremovo i svega doma Izrailjeva, drugova njegovijeh. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedna palica u mojoj ruci (37:16, 17).

Šta ove stvari označavaju niko ne može da zna ukoliko ne zna šta je predstavljeno Judom, a šta Jefremom, a šta Josifom. Judom je predstavljeno nebesko carstvo Gospodovo, a Josifom, njegovo duhovno carstvo; pisanjem njima da drvenim palicama, označava se stanje ljubavi, a otuda život jednog i drugog carstva. Njihova se povezanost u jedno nebo označava njihovim spajanjem u jedan komad, koji može da bude u mojoj ruci /u ruci proroka, odnosno Gospoda/. Značenje je slično značenju Gospodovih reči,

I druge ovce imam koje nisu od ovoga sada; i njih moram dovesti; da bude jedno stado i jedan pastir (Jovan 10:16).

Razlog da je pisano na drvetu je to, što drvo označava dobro, i ono je to što povezuje. (I ove će stvari biti jasnije iz onoga što je pokazano u Nebeskim Tajnama, da Gospodovo carstvo pre njegovog dolaska nije bilo kao posle njegovog dolaska, br. 6372, 8054; da su duhovni posebno bili izbavljeni Gospodovim dolaskom u svijet, i da su se tada povezali s onima koji su bili u Njegovom nebeskom carstvu u jedno nebo, br. 2661, 2716, 2833, 3969, 6854, 7035, 7091, 7828, 9684. Da postoje dva carstva, nebesko i duhovno, i tri neba, i da su ona povezana u jedno nebo, može se videti u delu, Nebo i Pakao 20-28, 1:29-40. Da se Judom, u reprezentativnom smislu, označava Gospodovo nebesko carstvo, Nebeske Tajne 3654, 381, 5583, 6363; da se Josifom označava Gospodovo duhovno carstvo, br. 3969, 3971, 6417; da se Jefremom označava Intelektualno duhovne crkve, br. 3969, 5354, 6222, 6238, 6296; da se drvetom označava dobro ljubavi, br. 643, 3720, 8354.)

Kod Isaije:

Ovaj će reći: ja sam Jehovin; a onaj će se zvati po imenu Jakovljevu, a drugi će se pisati svojom rukom da je Jehovin, i prezivaće se imenom Izrailjevim (44:5).

Ove se stvari kažu o Gospodu i Njegovom Božanskom Ljudskom; a Jakovom i Izrailjem, gde se govori o Gospodu, označava se Njegovo Ljudsko; a da je bilo Jehova, označeno je rečima: Ja sam Jehovin, kao i pisanjem svojom vlastitom rukom Jehovin. (Da se, u najvišem smislu, Izrailjem i Judom označava Gospod, može se videti, Nebeske Tajne 4286, 4570, 6424.)

Kod Jeremije:

O Jehova, nado Izrailjeva; svi koji te ostavljaju neka se posrame; koji odstupaju od mene, neka se zapišu na zemlji, jer ostaviše izvor žive vode. Iscijeli me, o Jehova, i biću izbavljen! (17:13, 14).

Zapisati se na zenlji, je biti osuđen zbog stanja života, jer se zemljom označava ono što je osuđeno (vidi, Nebeske Tajne, 2327, 7418, 8306). Otuda se vidi šta je označeno Gospodovim pisanjem prstom po zemlji, kao što je zabeleženo kod Jovana:

A književnici i fariseji dovedoše k njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postaviše je na srijedu. I rekoše mu: učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi; a Mojsije nam u zakonu zapovijedi da takove kamenom ubijamo; šta ti kažeš? Ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. A Isus, saže se dolje i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih). A kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: koji je među vama bez grijeha, neka najprije baci kamen na nju. Pa se opt saže i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, pokarani budući od svoje savjesti, izlažahu jedan za drugijem počevši od starješina do pošljednjeg; i osta Isus sam i žena stojeći po sredini. A kad se Isus ispravi, a ne vidjevši ni jednoga do ženu samu, reče: gdje su oni koji te tužahu? Ni jedan te ne osudi? A ona reče: ni jedan, Gospode! A Isus reče: ni ja te ne osuđujem; Idi, i odsele ne griješi (8:3-11).

Gospodovim pisanjem po zemlji, označava se i ono što je označeno gore kod Jeremije, gde se kaže, Koji odstupaju od mene, neka se zapišu na zemlji, naime, da su i oni podjednako osuđeni zbog preljuba; stoga Isus kaže: Onaj koji je među vama bez grijeha, neka baci prvi kamen na nju.

To što je Gospod dva puta pisao po zemlji u hramu, označava, u duhovno msmislu, njihovu osudu zbog preljuba. Jer su Književnici i Fariseji bili oni koji su preljubočinili dobra i falsifikovali istine Riječi, stoga i crkve; a preljube, u duhovnom smislu, su preljubočinjenja dobra i falsifikovanja istine (kao što se može videti gore, br. 141, 161); stoga je On taj narod nazvao preljubočinskim giješnim pokoljenjem (Marko 8:38).

3969. Stih 24. I nadjede mu ime Josip, govoreći: neka mi doda Bog još jednoga sina. Da ovo, u najvišem smislu, označava Gospoda kao Božansko duhovno; nutrašnjem smislu, duhovno carstvo, ili dobro vere; a u spoljašnjem smislu, spasenje, a isto tako i oplađavanje i umnožavanje, vidi se iz reprezentacije Josipa u Reči (o čemu vidi niže); i iz značenja Bog uze sramotu moju, a isto tako i iz Neka mi Bogdoda još jednoga sina; jer je je dobio ime Josip od uzeti idodati. Bog uze sramotu moju, označava da Rahela nije više nerotkinja, pa prema to nije više mrtva, kao što je za sebe rekla Jakovu (stih 1, br. 3908. Jer se Rahelom predstavlja osećanje za unutarnju istinu, ili unutarnji čovek u pogledu istine (br. 3758, 3782, 3793, 3819). Unutarnji čovek kao da je mrtav, ako mu po dobrima i istinama ne korespondira SEKCIJA 2 spoljašnji ili prirodni čovek (vidi br. 3493, 3620, 3623). Ova dva (čoveka) moraju da se povežu, tako da kao čine ne dva, nego jednoga čoveka. Do ovoga povezivanje ne može doći sve dok prirodni ili spoljašnji čovek nije pripremljen, to jest, dok ne primi i ne prizna opšte istine označene sa deset Jakovljevih sinova od Lije i robinja; i dok se dobro prirodnog čoveka ne pripoji istinama u njemu, koje se povezivanje označava poslednjim Jakovljevim sinom od Lije, naime, Zebulonom, koji je tako nazvan od priljubiti se (br. 3960, 3961). Kad dođe do ovoga pripajanja, unutarnji čovek i spoljašnji ulaze u nebeski brak, o kojem je gore bilo reči (br. 3952). Razlogada u njega ne ulaze pre toga, velika je tajna; jer treba da se dobro unutarnjeg čoveka tada spoji s dobrom spoljašnjeg, a preko ovoga i s istinom u njemu (unutarnjem čoveku); a isto tako i dobro unutarnjeg čoveka, preko osećanja istine u njemu, da se spoji s dobrom spoljašnjeg čoveka, kao i s istinom u njemu; to jest, neposredno i posredno (o kojem neposrednom i posrednom povezivanju vidi gore, br. 3314, 3573, 3616). Pošto se tada po prvi put unutarnji čovek povezuje sa spoljašnjim, a pre nego dođe do ovoga povezivanja, unutarnji čovek kao da i ne postoji, i kao da je mrtav (kaošto je rečeno gore), pa se stoga reklo, Bog uzesramotu moju. To je ono što je označeno sramotom za koju se kaže da ju je Bog uzeo, to jest da ju je uklonio, ili od koje ju SEKCIJA 3 je oslobodio. Ali pod rečima koje slede: Nekami Bog doda još jednoga sina, ozačena je druga tajna, koja je ovo. Josipom je predstavljeno Gospodovo duhovno carstvo, pa tako i duhovni čovek. Postoje dve stvari koje čine duhovnog čoveka, naime, ljubav ka bližnjemu i vera; ili što je isto, dobro i istina. Ljubav ka bližnjemu koja je iz vere, ili dobro koje je od istine, je ono što je predstavljeno Josipom; a vera u kojoj je ljubav ka bližjemu, ili istina u kojoj je dobro, je ono što je predstavljeno još jednim sinom, a to je predstavljeno

Benjaminom – o kojemu vidi Knjiga Postanja 35:16-18. Tako je Josip nebeski duhovno čovek; a Benjamin duhovno nebeski. Šta je razlika između ova dva, može se videti iz onoga što je pre bilo često rečeno o dobru od kojaga potiče istina, i o istini od koje potiče dobro. To je ono što je označeno Rahelinim rečima: neka miJehovadoda još jednoga sina. Ali ovu tajnu mogu da vide samo oni koji su u ljubavi ka bližnjemu iz vere (prim. prev. Oni koji čine dobro bližnjemu zato što tako vera nalaže); jer ovi su u poglednu njihovog unutarnjeg u svetlosti neba, u kojem svetlu je i inteligencija. Ali ovo ne mogu da vide oni koji su samo u svetlosti sveta, jer u ovoj svetlosti nema inteligencije, osim onoliko koliko u njoj ima i svetlosti neba. SEKCIJA 4 Anđelima, koji su u svetlosti neba, ovo su sasvim obične stvari. Iz svega ovoga sada se može videti da se rečima, Bog uze sramotu moju, kao i s Neka mi Jehovadoda još jednoga sina, u najvišem smislu, ozanačava Gospod kao Božansko duhovno; a u unutrašnjem smislu, Gospodovo duhovno carstvo, ili dobro vere; jer to je Duhovno u tome carstvu. Ali da se, u spoljašnjem smislu, ovim rečima označava spasenje, kao i oplođavanje i umnožavanje, to je stoga što to sledi (iz onoga što prethodi) (vidi br. 3971). SEKCIJA 5 Gospodovo duhovno carstvo, kao što je više puta gore rečeno, sastoji se od onih koji su u ljubavi ka bližnjem, pa stoga i u veri. Ono je odvojeno od Gospodovog nebeskog carstva, jer tosačinjavaju oni koji u ljubavi ka Gospodu ili koji su u najintimnijem (najdubljem) nebu; to su oni koji su duhovni, i koji sačinjavaju drugo ili unutarnje nebo. Razlog da se Bog prvo pominje – Bog uze sramotu moju, a onda Jehova – neka neka mi Jehova doda još jednoga sina, - je u tome što se prvo ime odnosi na uspinjanje od istine ka dobru, a drugo na spuštanje od dobra ka istini; jer je duhovni čovek u dobru od vere (to jest, u dobru od kojega potiče istina); ali pre nego li postane duhovan, on je u istini od vere (to jest, u istini u kojoj je dobro), jer Bog se (kao reč) koristi kad je predmet istina; a Jehova kada je dobro (br. 2586, 2807, 2822, 3921).

Da se SEKCIJA 6 Josipom predstavlja Gospodovo duhovno carstvo, ili duhovni čovek, pa tako i dobro vere, može se videti iz odlomaka u Reči gde se on pominje; kao u Jakovljevom, tada Izrailjevom, proroštvu; Josip je rodna grada, grana kraj izvora, kojoj se granci raširiše svrh zida. Ako ga i ucvijeliše ljuto i strijeljaše na nj, i biše mu neprijatelji strijelci, opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovijeh od ruku jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta kamen i pastir Izrailju. Od silnoga Boga oca tvojega, koji će ti pomagati, i od svemoćnoga,

koji će te blagosloviti ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice. Blagosovi oca tvojega nadvisiše blagoslove mojih starijih svrh brda vječnijeh, neka budu nad glavom Josipovom i nad tjemenom odvojenoga između braće svoje (Postanje 49:22-26). U ovim proročkim rečima sadržan je, u najvišem smislu, opis Gospodovog Božanskog Duhovnog; a u unutrašnjem smislu, opis njegovog duhovnog carstva. Šta svaka pojedinost sadrži, biće, po Gospodobvoj Božanskoj milosti, rečeno kod objašnjevanja ovoga poglavlja. Tako, u SEKCIJA 7 proroštvu Mojsijevom: I za Josipa reče: blagoslovena je zemlja njegova od Jehove blagom s neba, rosom, i iz dubine ozdo, i blagom koje dolazi od sunca. I blagom koje dolazi od mjeseca, i blagom starijeh brda i blagom vječnijeh humova, i blagom na zemlji i obiljem njezinijem, i milošću onoga koji stoji u kupini. Neka to dođe na glavu Josipu i na tjeme odvojenome između braće svoje. Krasota je njegova kao u prvenca teleta, i rogovi njegovi kao rogovi u jednoroga; njima će bosti narode sve do kraja zemlje; to je mnoštvo tisuća Efraimovih i tisuće Manasijine (Zak. Ponovljeni 33:13-17). SEKCIJA 8Pošto je Izrailj predstavljao Gospodovbu duhovnu crkvu (vidi br. 3305, 3654), stoga je Jakov, tada Izrailj, pre smrti rakao Josipu; Sada dakle dva tvoja sina, što ti se rodiše u zemlji Egipatskoj prije nego dođoh k tebi u Egipat, moji su, Efraim i Manasija kao Ruben i Šimun (Simeon) neka budu moji. Anđeo koji me je izbavljao od svakoga zla, da blagoslovi djecu ovu, i da se po mojemu imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se kao ribe namnože na zemlji (Postanje 48:5, 16). Jer dve stvari sačinjavaju duhovnu crkvu – razum i volja, od kojih je razum predstavljen Efraimom, a volja Manasijom. Iz ovoga je jasno zašto je Jakov. tada Izrailj, usvojio dva Josipova sina. Efraim se često pominje u Reči, osobito u proročkoj Reči, i njiime se označava Intelektualno istine i dobra, koje pripada duhovnoj crkvi.

Kod Jezikilja: Jehova reče: Sine čovječiji, uzmi jedno drvo (palicu) i napiši na njemu: Judi i sinovima Izrailjevim, drugovima njegovijem. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josipu drvo Efraimovo i svega doma Izrailjeva, drugova njegovijeh. I sastavi ih jedno s drugim a budu kao jedno u tvojoj ruci. Reci im: ovako veli Jehova Bog: evo, ja ću uzeti drvo Josipovo, što je u Efraimovoj ruci, i plemena Izrailjeva, drugova njegovijeh, i sastaviću ga s drveom Judinijem, i načiniću od njih jedno drvo i biće jedno u ruci mojoj. I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, i jedan će car biti svima njima, niti će više biti dva naroda, niti će viš iti razdijeljeni u dva carstva Jezekilj 37:16? 37:17? 37:19? 37:22). Ovde se govori o Gospodovom nebekom i duhovnom carstvu. Nebeski carstvo je Juda (br. 3654, 3881, 3921 na kraju); duhovno carstvo je Josip; i kaže se da ova dva carstva nikad neće biti dva{ign95} nego jedno. Ona su ujedinjena i SEKCIJA 10 Gospodovim laskom na svet. {ign94}Da su duhovni bili spaseni Gospodovim laskom{ign95} može se videti gore 2661, 2716, 2833, 2834.) O duhovnima Gospod govori kod Jovana: I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, ione Mi valja dovesti; i čuće glas Moj, i biće jedno stado i jedan pastir Jovan 10:16. Ovo je ono šo je označeno sa dva drveta (palice), Judinu iJosipovu, koja će se spojiti u jedno, i koja će biti jedno u ruci Gospodovoj. Jer nebesko sačinjava treće nebo, koje je najdublje; dok je duhovnodrugo nebo, koje je unutarnje; i ona su jedno, jer jedno utiče u drugo(to jest, nebesko u duhovno), gde je duhovno plan (podloga) za nebesko, i ona su tako čvrsto ustaniovljena. Jer je Božansko Nebesko u trećem nebu ili najdubkljem nebu ljubav ka Gospodu; a nebesko Duhovno je ljubav ka bližnjemu. Ova ljubav ka bližnjemu je glavna stvar u drugom ili unutarnjem nebu, gde su duhovni. Ovo pokazuje šta je priroda influksa, a isto tako i šta je to što se uspostavlja preko influksa. Drvo predstavlja dobro, kako dobro ljubavi ka Gospodu, tako i dobro ljubavi ka bližnjemu (br. 2784, 2812, 3720). To je bio razlog da se Juda i Josip (njehova imena) napišu na drvenim SEKCIJA 11 palicama, koje treba da postanu jedna. Tako kod Zaharije: I ukrijepiću dom Judin, i dom ću Josipov spasti, i dovešću ih natrag, jer mi ih je žao, i biće kao da ih nijesam odbacio, jer sam ja Jehova Bog njihov i uslišiću ih Zaharija 10:6. Ovde opet je predmet dva carstva, nebesko i duhovno (nebesko je Juda, a duhovno Josip), i spasenje duhovnog. SEKCIJA 12 Kod Amosa: Jehova veli domu Izrailjevu: Tražite Mene, i bićete živi, da ne obuzme doma Josipova kao oganj, i spali i ne bude nikog da gasi Betel(5:4, 6, 15). I ovde je duhovno označeno Josipom; dom Izrailjev je duhovna crkva (br. 3305, 3654); Josip je dobro ove crkve, pa se stoga kaže, Jehova veli domu Izrailjevu, Tražite mene, i bićete živi, da ne obuzme doma Josipova kao oganj.

Kod SEKCIJA 13 Davida: Pastire Izrailjev, čuj! Koji vodiš sinove Josipove kao ovce, koji sjediš na heruvimima, javi se! Pred Jefremom i Manasijom probudi krjepost svoju, i hodi da nam pomogneš. Bože, povrati nas, neka zasja lice Tvoje da se spasemo! (Psalam 80:1-3). I ovde na sličan način Josip je duhovni čovek; Efraim, SEKCIJA 14 Benjamin, i Manasija su tri sastavna dela te crkve.

Opet: Podignite pjesme, dajte bubanj, slatke gusle sa psaltirom. Trubite o mijeni u trubu, o uštapu radi praznika našega. Jer je taki zakon u Izrailju, naredba od Boga Izrailjeva. Za svedočanstvo postavi Josifu ovo, kad iđaše u zemlju Misirsku (Egipatsku). Jezik, koji ne znah, čuh (Psalam 81:2-5).

Da Josip ovde duhona crkva, ili duhovni čovek, vidi se iz svake reči i izraza; jer u Reči ima izraza i termina koji izražavaju duhovne stvari, i drugih izraza koji izražavaju nebeske stvari, i tako na sličan način kroz celu Reč. U ovom odlomku ima reči i izraza koji izražavaju duhovne stvari; kao pesma, psaltir, bubanj, gusle sa psaltirom, trubite u trubu o uštapu, radi oznaka praznika. Iz ovoga je jasno i to, da je SEKCIJA 15 ovde predmet duhovna crkva, koja je Josip.

Kod Jezikilja: Ovako veli Gospod Jehova: ovo su međe u kojima ćete naslijediti zemlju po dvanaest plemena Izrailjevih: Josipu dva dijela. (XLVII13). Ovde je predmet Gospodovo duhovno carstvo. I za to se kaže: Josipu dva dela. Gospodovo Božansko Duhovno je ono što se naziva Njegovim carstvom: jer Gospodovo carstvoje Njegova Božanska istina; dok je Njegovo sveštenstvo Njegovo Božansko dobro (br. 2015, 3009, 3670). Gospodovo carstvosamo je ono što je predstavljeno Josipom, kad je vladao zemljom Egiptskom, o kojoj reprezentaciji biće reči, po Gospodovoj Božanskoj milosti, na svome mestu. U pogledu Gospodovog Božanskog Duhovnog, ili Božanske istine koja je, u najvišem smislu, predstavljena Josipom, ono nije u u Gospodu, nego je od SEKCIJA 16 Gospoda; jer Gospod je samo Božansko dobro; a Božanska istina proizilazi iz Božanskog dobra. Da se poslužimo upoređenjem, to je kao sunce i njegova svetlost; svetlost nije u suncu, nego proizilazi iz njega; ili je to kao vatra, gde svetlo iz nje nije u vatri, ali proizilazi od vatre. Božansko dobro samo u Reči upoređuje se sa suncem, i s ognjem, i naziva se sunce i oganj. Gospodovo nebesko carstvo živi od dobra koje proističe od Gospoda; dok Njegovo duhovno carstvo (proističe) od istine koja potiče otuda (iz dobra); pa stoga u drugom životu Gospod se pokazuje nebeskim kao sunce; dok se duhovnim pokazuje kao mesec (br. 1053, 1521, 1529-1531, 3636, 3643). Itoplina i svetlo proističu iz sunca, toplina je – da uporedimo –dobro ljubavi, koje se naziva i nebeskom i duhovnom toplinom; i svetlost, istina koja potiče otuda, koja se naziva i duhovnom svetlošću (br. 3636, 3643). Ali unutar nebeske i duhovne svetlosti, koja u drugom životu proizilazi od Gospoda kao Sunca, je dobro ljubavi i istina vere, stoga i mudrost i inteligencija (br. 1521-1523, 1542, 1619-1632, 2776, 3190{ign95}

3195, 3222, 3223, 3339, 3485, 3636, 3643, 3862); jer sve što proističe od Gospod živo je. Iz ovoga možemo SEKCIJA 17 videti šta je Božansko Duhovno; i odakle dolazi duhovno carstvo, i nebesko carstvo; i da je duhovno carstvo dobro vere, to jest, ljubav ka bližnjemu, koja se uliva od Gospoda neposredno, a posredno preko nebeskog carstva. Božansko Duhovno, koje potiče od Gospoda, naziva se u Reči duhom istine, ili svetom istinom; ne da dolazi od duha, nego od Gospoda preko duha koji On šalje; kao što se može videti iz Gospodovih reči kod Jovana: A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer ne će od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam što će biti u napredak. On će Me proslavitijer će od Mojega uzeti, i javiće vam Jovan 16:13, 14).