559. I imahu repove kao skorpije. – Da ovo označava čulne doslovne istine, koje su ubedilačke, vidi se iz značenja repova, koji označavaju čulne doslovne istine, o kojima u onome što sledi; i iz značenja skorpiona, koji označavaju ubedilačke stvari, koje zanose i guše (vidi gore br. 544). Otuda repovi kao u skorpiona označavaju čulne doslovne istine, koje su ubedilačke. Repovi onzačavaju čulne doslovne istine, jer su repovi koje imaju zemaljske zveri, i koji su produžetak kičme na leđima, koja se naziva kičmena moždina, a ova je nastavak mozga, a mozak je kao glava, pa označava inteligenciju i mudrost, jer inteligencija i mudrost počivaju tu u svom početku; a pošto su repovi poslednje toga, oni označavaju čulne doslovne istine, jer su one ono što je poslednje u inteligenciji i mudrosti. 2 Čulne doslovne istine su one doslovne istine koje ulaze od sveta preko pet čula u telu, a otuda su, viđene u sebi, materijalne, telesne, i svetske, upoređene s onima koje su više unutrašnje. Svi oni koji su u ljubavi prema sebi, i koji su se utvrdili protivu Božanskih i duhovnih stvari, su čulni ljudi, i kada misle u svome duhu, što je slučaj kad su ostavljeni sami, oni misle o Božanskim i duhovnim stvarima iz čulnih doslovnih istina, pa stoga odbacuju Božansko i duhovne stvari, vođeni čulnim doslovnim istinama, a odbacuju Božansko i duhovne stvari kao neverodostojne, jer ih ne vide vlastitim očima, niti diraju vlastitim rukama, i tu primenjuju svoje čulne doslovne istine, koje su učinili još više čulnim i materijalnim, kako bi ih uništili.

Uzmite kao primer učene ljude ove vrste koji su vešti u prirodnoj filosofiji, anatomiji, botanici, i drugim granama ljudske učenosti; kada ovakve osobe vide divne stvari koje postoje u životinjskom i biljnom carstvu, kažu u svojm srcima da su sve ove stvari od prirode, a ne od Božanskog, jer veruju samo ono što mogu da vide svojim očima, i da dodirnu svojim rukama. Jer ne mogu da uzdignu svoje umove, da bi tako videli stvari iz svetlosti neba, jer je ova svetlost za njih mrkli mrak, nego drže svoje umove čvrsto uz zemaljske stvari, skoro kao zemaljske zveri, s kojima se i upoređuju. Jednom rečju, kod ovakvih osoba sva znanja postaju čulna. Jer kakav je čovek sam, takve su i sve stvari koje pripadaju njegovom razumu i volji. Ako je čovek duhovan, sve stvari postaju duhovne; ako je čulan, sve stvari postaju čulne, ma kakav je slučaj i ma koliko učeni i školovani izgledaju pred svetom. Ali svi ljudi imaju sposobnost da razumeju i govore istine i opažaju dobra, i u stanju su da govore iz ove sposobnost, kao da su duhovno-racionalni, iako su još uvek čulni u svome duhu, jer kad ovakve osobe govore pred svetom, one to ne čine iz duha nego iz memorije koja pripada telu. 3 Ove se stvari kažu da bi se znalo šta su čulne doslovne istine. Razlog što su ove stvari tako prekomerno ubedilačke, je to što su one poslednje stvari u razumu; jer se razum završava u njima, kao u svom poslednjem, a ove stvari kao da opsednu prosti svet, jer izgleda da niču iz stvari koje oni vide svojim očima u svetu; jer sve dok se misao drži njih, um ne može da se koristi stvarima koje su unutra ili iznad ovih, dok se ova smetnja ne ukloni. Jer se unutrašnje stvari završavaju u poslednjim, i počivaju na njima kao kuća na svom temelju, pa su stoga čulne doslovne istine neodmereno ubedilačke, ali samo u slučaju onih čiji se umovi ne mogu uzdignuti iznad čulnih stvari. Ali kod onih koji su u svetlosti neba od Gospoda, um se uzdiže iznad ovih stvari, i svetlo neba ih razgoni. Duhovni ljudi retko misle iz čulnih stvari, jer misle od racionalnih i intelektualnih, dok čulni ljudi, koji su se utvrdili u obmanama protivu duhovnih i božanskih stvari, misle samo od čulnih stvari kada su ostavljeni sami sebi.

4. Da repovi označavaju čulne doslovne istine, vidi se iz sledećih odlomaka. Kao kod Isaije: „Zato će odseći Jehova Izrailju i glavu i rep; starješina i ugledan čovjek, to je glava, a prorok koji uči laž, to je rep" (9:14, 15). Ove reči označavaju da će uskoro sva inteligencija i mudrost da nestanu, i sva znanja istine. Glavom se označava inteligencija i mudrost, pa se stoga kaže, „starješina i ugledan čovjek, to je glava", jer starješina označava inteligenciju istine, a ugledan čovjek, mudrost dobra. Ali repom se označava čulno znanje koje je poslednje u inteligenciji i mudrosti; kad ovo nije povezano s duhovnom inteligncijom, ono postaje lažno znanje, ili znanje kojim se potvrđuju obmane, a koje je čulno znanje kao znanje čulnog čoveka koji ne vidi ništa iz razuma. Otuda se prorok koji uči laž naziva repom; jer prorok označava doktrinu istine, pa stoga i znanje istine, ali u ovom slučaju doktrinu i znanje obmane. Jer laž označava obmanu, a onaj koji uči laž, onoga koji uči obmanjuje prmenjujući znanja iz smisla slova Reči da bi potvrđivao obmane. 5 Opet kod istoga proroka: „I neće biti djela u Egiptu što bi učinila glava ili rep, grana ili sita" (19:15). Ovde Egipat označava znanje kako duhovnih tako i prirodnih stvari. Da neće biti dela koja bi činila glava ili rep, označava da nema ni duhovnih ni prirodnih stvari koje potvrđuju duhovne stvari, gde glava označava poznavanja duhovnih stvari pomoću kojih se postiže inteligencija, a rep označava prirodna doslovna znanja koja služe duhovnim stvarima kao sredstvo da se postigne inteligencija. Slične su stvari označene granama i sitom, granama duhovna istina, a sitom, čulna doslovna znanja, koja su krajnja stvar u istini; jer ako apriorno i posteriorno, ili prvo i poslednje, ne čine jedno u čoveku, tada on nema ni glavu ni rep.

6. Kod Mojsija: „I učiniće te Jehova Bog tvoj da budeš glava a ne rep, i bićeš samo gore, a ne dolje, ako uzaslušaš zapovijesti Jehove Boga svojega, koje ti danas ja zapovijedam, da ih držiš i tvoriš" (Zak. Ponov. 28:13). „Učiniće da budeš glava", znači učiniti da čovek postane duhovan i inteligentan, tako da ga se može uzdignuti iz svetlosti sveta u svetlost neba; a učiniti repom, znači učinini ga čulnim i ludim, tako da ne gleda prema nebu nego prema svetu. Jer Gospod uzdiže u nebo unutrašnje stvari čoveka koje pripadaju misli i osećanju, kada je u dobru života, a otuda i u istini doktrine; ali ako je u zlu života, pa stoga i u obmanama, tada niže stvari gledaju na dole, tako na svoje vlastito telo i na ono što pripada svetu, pa stoga i paklu, kada odbacuje prirodu koja je istinski ljudska, a oblači se u prirodu zveri; jer zveri gledaju na dole, i na stvari koje sreću u svetu i na zemlji. Uzdizanje u svetlo neba od Gospoda je stvarno uzdizanje unutrašnjih stvari čoveka ka Gospodu, a odbacivanje stvari koje su ispod i koje se ne vide, što je stvarno potiskivanje i bacanje na dolje unutrašnjih stvari, a kad je to slučaj, tada je sva misao uronjena u posledne Čulno.

7. Opet, kod Mojsija: „Stranac koji je kod tebe, popeće se nada te visoko, ti ćeš sići dolje veoma nisko. On će ti davati u zajam, a ti nećeš njemu davati u zajam;on će postati glava, a ti ćeš postati rep" (Zak. Ponov. 28:43, 44). Ove rči treba slično razumeti. Biti glava znači biti duhovan i inteligentan, a biti rep znači biti čulan i lud; davati tebi u zajam, a ne ti njemu, znači 8 da će te on učiti istinama, a ne ti njega. Tako kod Isaije: „I reci mu: čuvaj se i budi miran, ne boj se i srce tvoje neka se ne plaši od dva repa (kraja) ovijeh glavonja što se puše, od silnoga gnjeva Rezinova i Sirskog sina Romelijina" (7:4). Rezin i Sirija označavaju izokrenuto Racionalno, a sin Romelijin car Izrailjski, još nazvan Efraim, označava izokrenuto Intelektualno. Intelektualno u odnosu na Reč označava se carem Izrailjevm i Efraimom, dok se Racionalno u odnosu na potvrđujuća znanja označava Rezinom i Sirijom. Jer čovek mora da ima Racionalno da bi razumeo Reč. Kad su ova dva izokrenuta, onda gledaju samo na dole ka zemlji, a 9 na izvan samo prema svetu, kao što čine čulni ljudi koji su u obmanama od zla; stoga se nazivaju repovma. Koji se puše označava požudu za obmanom, a otuda i gnev protiv istina i dobara crkve. Tako opet, kod Mojsija: „Jehova reče Mojsiju: pruži ruku svoju, pa zmiju uhvati za rep; i pruži ruku svoju, i uhvati je, i opet posta palica u ruci njegovoj" (Izlazak 4:4). Da se i ovde repom označava poslednje u prirodi, može se videti u Tajnama Nebeskim br. 6951-6955). Pošto repovi označavaju poslednje stvari ingteligencije i mudrosti, koje su čulne doslovne istine, i pošto sve poedinosti prinosa označavaju nebeske i Božanske duhovne stvari, stoga je bilo zapoveđeno da uklone rep tamo gde je blizu kičmenog stuba, i da ga prinesu na žrtvu s ostalim delovima koji se tamo pominju (Levitska 3:9; 8:25; 9:8; Izlazak 29:22).

Da žrtve paljenice i prinosi označavaju nebeske i duhovne Božanske stvari, koje su unutrašnje stvari crkve, iz kojih je izvedeno bogoštovanje, može se videti u Tajnama Nebeskim (br. 2180, 295, 2807, 2830, 6905, 8936). Zato što repovi označavaju čulne doslovne istine koje, kad su odvojene od unutrašnjih stvari koje su duhovne – to jest, kada nisu s unutrašnjim, pa ne gledaju unutra i naizvan, nego prema izvana i prema dol je – označavaju obmane potvrđene doslovnim istinama, stoga isto tako u sledećim delovma Apokalipse, gde se govori o obmanama iz toga izvora, kaže se da su repovi konja viđeni u utvari bili kao skorpioni, sa glavama s kojima su udili (9:19); a posle da je aždaja povukla svojim repom treći deo zvezda na nebu, i bacila ih na zemlju (12:3, 4). Ove se stvari mogu videti objašnjene niže.

2180. I uhvati tele mlado i dobro: da ovo označava Nebesko Prirodno koje je na sebe uzelo Racionalno kako bi se spojilo s opažanjem od Božanskog, vidi se iz značenja teleta, ili sina od vola, što u Reči označava prirodno dobro; i pošto se ovde radi o Gospodovom Racionalnom, ono se naziva mladim (nežnim) zato što je u njemu bilo nešto od Nebeskog Duhovnog ili istine od dobra, i dobra zbog nebeskog samog. . U pravom Racionalnom ima osećanja za istinu, i osećanja za dobro, kao što je gore pokazano u br. 2072, te se stoga naziva mladim (nežnim); ali se naziva i mladim i dobrim, kao što je to često u Reči, zbog braka istine i dobra, o čemu vidi gore, br. 2173. Da mlado tele, ili sin vola označava Nebesko Prirodno, ili, što je isto, prirodno dobro, vidi se posebno iz žrtava koje su bile glavni reprezentativi bogosluženja (bogoštovanja) u Hebrejskoj Crkvi, a posle i u Jevrejskoj. Njihove su žrtve uzimane iz tora ili iz stada, dakle od životinja raznih vrsta koje su bile čiste, kao što su volovi, telad, ovnovi, ovce, jarci, koze, jarad, i jaganjci, pored grlica i mladih golubova; sve su one označavale unutarnje stvari bogosluženja, to jest, stvari nebeske i duhovne (br. 2165, 2177), gde su životinje iz kora označavale nebeske prirodne stvari, a iz stada nebeske racionalne stvari; a pošto ima kako prirodnih tako i racionalnih stvari manje ili više unutrašnjih, stoga i ima toliko vrsta životinja koje su bile žrtvovane; to se vidi i po tome što je bilo određeno koje životinje treba da budu žrtve ognjene, kao razne žrtve, a i kao svakodnevne žrtve, na Sabate i na svetkovine, kao dobrovoljne, kao zahvalne, i kao zavetovane žrtve, neke za ispaštanje za krivicu i za greh, a neke za očošćenje i pranje, kao i žrtve pri posvećivanja; životinje su bile naročito imenovane, kao i njihov broj, kod svake vrste žrtve; ovo se nikad ne bi radilo da to nema neko osobito značenje, kao što se vidi iz onih odlomaka gde se radi o žrtvama, kao u Knjizi Izlaska XXIX; levitskoj I; III; IV; IX; XVI; XXIII; Brojevi VII; VIII; XV; XXIX; ali šta je označeno u pojedinim slučajevima, ovde nije mesto da se to objašnjava. Sličan je slučaj i sa Prorocima, gde se imenuju životinje; i iz njih se može videti da tele označava nebeske prirodne stvari. Da su ovime bile označene samo nebeske stvari, može se videti po heruvimima koje je video Jezikilj, i po životinjama koje je Jovan video pred prestoljem. O heruvimima je pisano kod toga Proroka: A lice bijaše u sve četiri lice čovječije i lice lavovo s desne strane, a s lijeve strane lice volujsko i lice orlolvo u sve četiri Levitska 1:10. A o četiri životinje pred prestoljem, ovako se piše kod Jovana: I pred prijestolo ijaše stakleno more, kao kristal; i na sred prijestola i oko prijestola četiri životinje, pune očiju sprijeda i sastrag. I prva životinja bješe kao lav, a druga kao tele, a treća životinja imaše lice kao čovjek, i četvrta bješe kao orao kad leti. I svaka od četiri životinje imaše po šest krila naokolo, i unutra puna očiju, i mira nemaju dan i noć govoreći: svet, svet, svet Gospod Bog svedržitelj, koji bješe, koji jeste, i koji će doći (Otkr. 4:6-8). Svak može videti da su heruvimima i životinjama pretstavljene svete stvari, kao i volovima i teladima u ovim odeljcima. Na sličan način i u proroštvu Mojsijevom o Josifu: Neka (blagoslov) siđe na glavu Josifovu i na tjeme odvojenome (Nazireju) između braće svoje. Krasota je njegova kao u prvenca teleta, i rogovi njegovi kao rogovi u jednoroga; njima će bosti narode sve do kraja zemlje; to je mnoštvo tisuća Efraimovijeh i tisuće Manasijine (Zakoni Ponovljeni 33:16, 17. Niko ne može razumeti ove stvari osim ako zna šta je označeno u unutrašnjem smislu volom, ili jednorogom, rogovima, i drugim stvarima. Što se tiče žrtava u opšem smislu, njih je zaista zapovedio Mojsije Izrailjskom narodu; ali Pradrevna Crkva, koja je postojala pre potopa, nije ništa znala o žrtovanjima, niti im je dolazilo na pamet da da se klanjaju Gospodu tako što će zaklati životinju. Ni Drevna Crkva, koja je bila posle potopa, nije znala za žrtve; to je bilo tek u reprezentativnoj crkvi, ali ne u bogosluženju uz zrtve, da su po prvi put ustanovljene u sledećoj crkvi, nazvanoj Hebrejska Crkva, odakle se proširilo po Neznabošcima, te je stiglo do Avrama, Isaka i Jakova, a tako i do Jakovljevog potomstva. Da je kod Neznabožaca postojalo bogosluženje uz žrtve, bilo je pokazano u br. 1343, kao i kod Jakovljevog potomstva pre nego li su napustili Egipat, dakle pre nego li je Mojsije naredio žrtve na Gori Sinajskoj, kao što se vidi iz Knjige Izlaska 5:3; 10:25,26; 18:12Č 24:4, 5; posebno od njihovog idolopoklonstva pred zlatnim teletom, o čemu se ovako piše kod Mojsija: Aron načini oltar pred teletom; i povika Aron i reče: sutra je praznik Gospodu. I sjutradan rano ustavši prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i posjeda narod, i jedoše i piše; a poslije ustaše da se igraju (Knjiga Izlaska 32:5, 6). Ovo se radilo dok je Mojsije bio na Gori Sinajskoj, a to znači pre nego li im je data zapovest za oltar i žrtve. Zapovest je data iz razloga što je idoloplokloničko bogosluženje već postojalo među njima, kao među Neznabošcima, pa se oni nisu mogli odvojiti od ovakvog bogosluženja, jer su oni smatrali da je to glavna sveta stvar, i zato što Gospo ikad ne lomi ono što je već iznutra usađeno je od detinjstva ukorenjeno kao sveto, osim kad je suporotno samom redu, negi On to savija, osobito ako su to u decu usadili njihovi očevi, te se tako ukorenilo. To je bio razlog da su žrtve ustanovljene na način o kojem čitamo u Mojsijevim Knjigama. Da Jehova nije odobravao žrtve, nego da su one samo bile dopuštene i tolerisane iz razloga koji je naveden, vidi se iz Proroka, kao kod Jeremije: Ovako veli Jehova nad vojskama Bog Izrailjhev: žrtve svoje paljenice sastavite s prinosima svojim, i jedite meso. Jer ne govorih ocima vašim niti im zapovijedih, kad ih izvedoh iz zemlje Egipatske, za žrtve paljenice ni za prinose. Nego im ovo zapovijedih govoreći: slušajte glas moj, i biću vam Bog i vi ćete biti moj narod, i idite svijem putovima koje vam zapovijedih, da bi vam dobro bilo(7:21-23). I kod Davida: Žrtve i darove ne ćeš. Ti si mi uši otvorio; žrtve paljenice i koja se za grijeh prinosi ne tražiš. Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu (Psalam 40:6, 8).

Opet: Jer žrtve ne ćeš: ja bih je prinio; za žrtve paljenice ne mariš. Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože (Psalam 51:16, 179). Ponovo: Ne treba mi uzimati teleta iz doma tvojega, ni jarića iz torova tvojih. Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj višnjemu zavjete svoje (Psalam 50:9,14; 107:21,22; 116:17; Zakoni Ponovljeni 23:19).

Kod Osije: Tražim milost a ne žrtve, znanje o Bogu više nego žrtve ognjene Osija 6:6. Samuilo je rekao Saulu: Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas njegov? Gle, poslušnost je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske (l Samuilova 15:22). I kod Miheja: Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? Hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama? S teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? Desetine potoka ulja? Hoću li dati prvenca za prijestup svoj? Plod utrobe svoje za grijeh duše svoje? Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogm svojim Mihej 6:6-8. Otuda se vidi da žrtve nisu bile naređene već dopuštene; osim toga, da su se u žrtvama gledale samo unutarnje stvari; da je primano ono to je unutrašnje a ne ono što je spoljašnje; zbog toga ih je Gospod ukinuo, kao što je pretskaza Danilo ovim rečima: I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim koja pustoše, do svršetka određenoga izliće se na pustoš Danijel 9:27. , govoreći o Gospodovom dolasku; vidi šta se kaže o ovome predmetu br. 922, 923, 1128, 1823{ign95} . Što se tiče teoca kojega je Avram spremio ili pripravio za tri čoveka{ign95} to je imalo isto značenje koje ima kod žrtvovanja{ign95} i to se vidi oz onoga što Avram kaže Sari{ign95} da treba da uzme tri merice {ign94}efe) belog brašna. O belom brašnu na jedno tele{ign95} ovo se kaže kod Mojsija: Kada uđete u zemlju. . . i kad stanete prinositi žrtvu ognjenu Gospodu{ign95} žrtvu paljenicu ili žrtvu zavjeta radi ili od drage volje ili o praznicima svojim. I kad prinosiš tele na žrtvu paljenicu{ign95} onda neka se nese uz tele dar tri efe bijeloga brašna pomiješana s po ina ulja{ign94}Knjiga Brojeva 15:2, 8, 9), gde se pominju tri efe, na jednom mestu tri desetine, na drugom mestu tri efe (merice); a za ovna je naloženo da se doda samo dve desetine, vidi stihovi 4-6 istoga poglavlja.