6075. Mi i stari naši (očevi naši). Da ovo označava da je ovako od drevnih, vidi se iz značenja otaca, a to su oni koji su pripadali drevnim crkvama (vidi br. 6050). U mnogi odlomcima Reči, gde se govori o Jevrejima i o Izraelićanima, njihovi se očevi pominju s pohvalom. Oni koji se drže smisla slova, u ovim odlomcima podrazumevaju Abrahama, Isaka , i Jakova, kao i Jakovljeve sinove. Ali u unutrašnjem smislu se pod očevima, kad se o njima govori u dobrom značenju, misli na one koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi koja je bila pre potopa, i na one koji su pripadali Drevnoj Crkvi koja je bila posle potopa. Ljudi iz obe te crkve nazivani su očevima, jer od njih je potekla crkva i ono što crkvi pripada: očevima su označeni oni koji su pripadali Drevnim Crkvama, kao kod Mojsija: Jehovi samo tvoji omilješe, i izabra sjeme njihovo nakon njih, vas između svijeh naroda (Zak. Ponovljeni 90:15).

Opet: Opomeni se negdašnjih dana, pogledajte dane svakoga vjeka, pitaj oca svojega i on će ti javiti, starije svoje i kazaće ti. Kada Višnji razdava našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih. Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati, i utio si i udebljao i zasalio, pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stijenu spasenja svlojega. Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, nego bogovima, kojih nijesu znali (Zak. Ponovljeni 32:7, 8, 1517). Ovaj se odlomak nalazi u proročkoj Mojsijevoj pesmi, u kojoj se govori o Drevnoj Crkvi od sedmog do petnaestog stiha, a o Jakovljevom potomstvu od petnaestog do četrdeset petog stiha. Stanje Pradrevne Crkve koja je bila pre potopa, opisuje se negdašnjim danima , a stanje Drevne Crkve koja je bila posle potopa, sa godine svakoga vijeka ; stanje njihovog dobra, sa našljedstvo koje je Višnji razdijelio narodima, a njeno stanje u pogledu istine, sa postavio međe prema broju sinova Izrailjevih. (Da ovaj broj ili dvanaest označava sve istine vere zajedno, može se videti gore, br. 577, 3858, 3915). Iz ovoga je jasno da su očevima označeni oni koji su pripadali Drevnim Crkvama. Slično i u sledećim odlomcima.

Kod Isaije: Dom naše svetinje i naše krasote, u kom te slaviše oci naši, izgorje ognjem, i sve što nam bješe drago potrveni je (64:11).

Kod Jeremije: Hoćeš li carovati kad se miješaš s cedrom? Otac tvoj nije li jeo i pio? kad činjaše sud i pravdu, tada mu bijaše dobro Jeremija 22:15).

Opet: Ko ih nađe, proždiraše ih, i deprijatelji njihovi govoriše, ne ćemo biti krivvi, jer zgriješiše Jehovi, stanu pravde, Jehovi, nadu otaca njihovijeh Jeremija 50:7).

Kod Davida: Bože, svojim ušima slušasmo, oci nam naši pripovijedaše djela koja si učinio u njihovo vrijeme (Psalam 44:1). Ocevi imaju ovde isto značenje kao kod Danila 11:24, 37, 38).

Da se pod ocevima misli na one koji su pripadali Drevnkim Crkvama, ne vidi se u smislu slova, nego samo u unutrašnjem smislu u kojemu se govori o crkvi i o njenim dobrima i o istinama. Osim toga, pošto je crkva sama nebeski brak, to jest, brak dobra i istine, to se ona u Reči naziva ocem u pogledu dobra a majkom u pogkledu istine (br. 3703, 5581).

3857. A Rahela osta nerotikinja. Da ovo označava da unutrašnje istine nisu bile primljene, vidi se iz reprezentacije Rahele, koja je osećanje za unutrašnju istinu (o kojoj vidi gore); i iz značenja nerotkinja, što znači da nije bilo nauka (doktrine), pa stoga ni crkve; jer ova tvrdnja je suprotno onome što se kaže za Liju, da je Jehova otvorio njenu matericu, čime je označeno da su iz toga proistekli nauci (doktrine) crkava. Razlog da unutrašnje istine nisu bile primljene je u tome, da unutrašnje istine prevazilaze čovekovu veru, jer one se ne oblikuju u ideje niti se one oblače u poljašnje izglede, to jest, u obmane čula, koje vode čoveka, kada čovek ne veruje ni u šta što se ne slaže s ovima (s obmanama čula). Na primer: unutrašnja je istina da nema vremena i prostora u drugom životu, nego umesto toga ima stanja. Pošto čovek u životu tela, kada je u vremenu i prostoru – oblikuje sve svoje ideje u skladu sa prostorom i vremenom, tako da bez vremena i prostora ne može ni da misli (vidi br. 3404); pa stoga, ako mu se stanja u drugom životu ne opišu u pojmovima vremana i prostora, ili preko predmeta koji su u prostoru i vremenu, on ne bi ni opažao ni verovao ništa, pa stoga ne bi primao nikakvu pouku; tako da bi nauk bio neplodan, i ne bi bilo crkve iz toga nauka. Uzmimo još jedan primer: ako se nebeska i duhovna osećanja ne opišu pomoću takvih stvari koje pripadaju svetskim i telesnim osećanjima, čovek ne bi ništa opažao, jer je on u tim osećanjima (svetskim i telesnim), pa stoga je sposoban da stekne neki pojam o nebeskim i duhovnim osećanjima, iako su ona različita i odvojena od onih drugih, kao što je nebo različito od zemlje (br. 3839). Na primer – kad se govori o nebeskoj slavi, ili o nebeskim anđelima – ako takav čovek ne oblikuje ideju o nebeskoj slavi u skladu s idejom svetske slave, on ne bi shvatio ništa, niti bi to priznao. Tako i u drugim slučajevima. Iz ovoga razloga Gospod je govorio u Reči u skladu sa čovekovim shvatanjem, i uz pomoć izgleda (privida). Doslovni smisao Reči ovakve je prirode, ali je i pored toga takav, da sadrži unutrašnji smisao, u kojemu su unutrašnje istine. To je razlog da se kaže za Liji da je Jehova otvorio njenu matericu, i da je Rahela ostalanerotkinja; jer, kao što je rečeno, Lija predstavlja osćanje za spoljašnju istinu, a Rahela osećanje za unutrašnju istinu. Ali pošto su spoljašnje istine te koje čovek prvo nauči, to je Gospod provideo da s reko njih čovek uvodi u unutrašnje istine, i to je ono što je označeno sa i Bog (Gospod) se opomene Rahele i otvori njenu matericu (Postanje 30:22). Ovo se može podupreti primerom crkava u drevno vreme, i njihovim naicima, jer su oni bili oblikovani pomoćiu spoljašnjih istina. Takav je slučaj bio sa Drevnom Crkvom posle potopa, jer su njeni nauci (doktrine) bile reprezentativi i značenja, u kojima su bile pohranjene unutrašnje istine. Većina članova te crkve bili su u svetom bogoštovanju kad su bili u spoljašnjim (istinama), i da im ne neko rekao u početku da ovi reprezentativi i značenja nisu suštinski delovi Božanske službe, nego da su pomoću njih predstavljene nebeske i duhovne stvari, oni bi odbacili takav nauk, i na taj način ne bi bilo crkve. Ovo je još više bio slučaj sa Jevrejskom Crkvom: da je bilo ko rekao ljudima te crkve da su obredi njihove crkve primali svetost od Gospodovih Božanskih stvari u tim obredima, oni to ne bi priznali. Takav je čovek bio kad je Gospod došao na svet, i još je više telesan postao, osobito onaj koji pripada crkvi. Ovo se vidi po samim učenicima, koji su stalno bili sa Gospodom, i koji su čuli toliko puno stvari o Njegovom carstvu, a i pored toga nisu bili u stanju da opažaju unutrašnje istine, pošto nisu bili u stanju da oblikuju neki pojam o Gospodu osim onoga da je On Mesija kojega su očekivali; naime, da će On uzdignuti njihov narod gospodsvom i slavom iznad svih nacija u svemiru. Čak i kada su čuli toliko stvari od Gospoda o Njegovom carstvu, oni su i dalje mislili da će nebesko carstvo biti kao neko zemaljsko carstvo, i da će u njemu Bog Otac biti na najvišem mestu, a posle njega Sin, a onda dvanaestorica, i da će vladati takvim redom; stoga su Jakov i Jovan tražiili da jedan sedi s njegove desne a drugi s njegove leve strane(Marko 10:35-37); a ostali učenici su se ljutili što su ovi želelli da budu veći od njih (Marko 10:11; Mateja 20:24). Iz istog razloga je i Gospod, pošto ih je poučio o tome ko je najveći u nebu (Mateja 20:25-28; Marko 10:42-45), još uvek je goviro onako kako su oni mogli da shvate, rekavši da će oni sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjeva (Luka 22:24, 30; Mateja 19:28); da im je bilo rečeno da pod dvanaest ne misli na njih, nego na one koji su dobru ljubavi i vere (br. 3354, 3488); isto tako da u Gospodovom carstvu nema prestola, suverenosti, ni vladavine kao na svetu, i da njima neće biti dato da sude ni jednog čoveka (br. 2129, 2553), oni bi ovo bili odbacili i, ostavivši Gospoda, bili bi se vratili svaki svom zanimanju. Razlog da je Gospod ovako govorio je je u tome, da bi oni primili spoljašnje istine, i da bi tako bili uvedeni u unutrašnje, jer su poljašnjim istinama koje je Gospod kazivao, pohranjene unutrašnje istine, koje se sa vremenom otvaraju. A kada se ove otvore, spoljašnje istine se rasipaju i služe samo kao sredstva preko kojih se misli o unutrašnjim istinama. Iz svaga ovoga sada se može znati šta je označeno ovim što stoji ovde – da je Jehova otvorio Lijinu matericu i da je imala sinove s Jakovom, a da je Rahela rodila sinove kasnije.