23. псалам је једно од најпознатијих и најомиљенијих књижевних дела на свету и можда је најбоља песма икада написана. Такође је леп пример моћи фигуративног језика: дубоке ствари читамо у визији себе као овце, коју је љубазни пастир водио до зелених пашњака и добре воде. Оснажујуће је осећати самопоуздање да неустрашиво одлазите у долину сенке смрти и осећати љубав и бригу стола који је Господ припремио и чаше толико пуне да се прелива.

Међутим, оно што људи не знају јесте да овај језик заправо има прецизна унутрашња значења и да када их видимо у песми постоји још дубља лепота. То је зато што је оно што заправо описује пут до неба и жестока жеља коју Господ мора да нас одведе тамо.

Први корак је пустити Господа да нам буде пастир - да прихватимо Његово учење и Његово вођство. Зелени пашњаци и мирне воде представљају ствари које ће нас научити за путовање. Тада Он почиње да ради изнутра, сређујући наш духовни живот, тако да желимо да чинимо оно што је добро и да волимо једни друге. То се представља враћањем наших душа и водећи нас стазама праведности.

Али и даље ћемо се суочавати са изазовима. Ми и даље живимо спољашњи живот, ван света, и подложни смо жељама које се јављају у тим спољним, у нашим телесним животима. То је долина сенке смрти. Али штап и особље представљају истину од Господа и на спољном и на унутрашњем нивоу, идеје које нас могу бранити од тих жеља.

А ако наставимо да следимо, Господ ће нам припремити трпезу - место у нама које може испунити љубављу (уље за помазање) и мудрошћу (преливена чаша). Тако преображени, можемо ући на небо, с љубављу према другима („доброта“) и љубављу од Господа („милост“) и можемо волети и бити вољени до вечности.

Једна од многих лепих ствари у вези с овим је чињеница да је Господ тај који заиста обавља сав посао. У целом тексту овца једино предузима ходање долином сенке смрти. Осим тога, они следе Господа, верују Господу, прихватају благослове Господње. И то је заиста тачно! У спољним државама (у долини) можда се чини да сами обављамо посао, али изнутра, духовно, једноставно треба да се предамо Господу и пустимо да нас благослови.

Основна идеја овде је да нас је Господ створио да би могао да нас воли, волећи нас жели да будемо срећни, зна да ће наша највећа срећа доћи од тога што смо Му спојени на небу, а Сам не жели ништа друго него да будемо повезани нама. Дакле, све што Он чини, у сваком тренутку сваког дана за сваку особу на планети, усредсређено је на циљ да ту особу одведе на небо. Жели свакоме од нас на небу више него што смо способни да замислимо. Само треба да сарађујемо.

(Izinkomba: Apocalipsa Objašnjena 375 [34], 727 [2]; The Inner Meaning of the Prophets and Psalms 273)

6361. 'And will scatter them in Israel' means that they are to be banished from the spiritual man. This is clear from the meaning of 'scattering' too as a banishment; but 'scattering' is distinguished from 'dividing' by the fact that the latter is used in reference to the external man and to truth, whereas the former is used in reference to the internal man and to good - 'Jacob' represents the natural or external man, and 'Israel' the spiritual or internal man, see 4286, 4291, 4570.

These things that Israel stated regarding Simeon and Levi, and also those regarding Reuben, do not mean such things as would happen, as verse 1 says, to their descendants at the end of days. This can be recognized from the fact that those descended from Simeon and from Levi were not cursed; nor were they divided in Jacob and scattered in Israel. The tribe of Simeon existed among the rest of the tribes as one of their number, while the tribe of Levi became the priesthood and so was blessed rather than cursed. Nor likewise was the tribe of Reuben inferior to any other tribe. From this it is quite evident that the things stated in this chapter about what would happen to the sons of Jacob at the end of days refer to what would happen not to those actual descendants but to people who are meant by them in the internal sense. At this point what would happen to those with faith separated from charity is meant, for they are the ones who are meant at this point in the internal sense by Reuben, Simeon, and Levi. From this it becomes perfectly clear that the internal sense of the Word is not that which shows itself in the letter; nor can that sense be seen by anyone unless he has a knowledge of the correspondences of natural things with spiritual ones. Indeed it is not seen at all by anyone who does not know what the spiritual is or what the celestial is.