2
Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?
3
Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.
4
Mudar je srcem i jak snagom; ko se je opro Njemu i bio srećan?
5
On premešta gore, da niko i ne opazi; prevraća ih u gnevu svom;
6
On kreće zemlju s mesta njenog da joj se stupovi drmaju;
7
On kad zapreti suncu, ne izlazi; On zapečaćava zvezde;
8
On razapinje nebo sam, i gazi po valima morskim;
9
On je načinio zvezde kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;
10
On čini stvari velike i neispitive i divne, kojima nema broja.
11
Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim; prođe, a ja ga ne opazim.
12
Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati? Ko će Mu kazati: Šta radiš?
13
Bog ne usteže gneva svog, padaju poda Nj oholi pomoćnici.
14
A kako bi Mu ja odgovarao i birao reči protiv Njega?
15
Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti, valja da se molim sudiji svom.
16
Da Ga zovem i da mi se odzove, još ne mogu verovati da je čuo glas moj.
17
Jer me je vihorom satro i zadao mi mnogo rana nizašta.
18
Ne da mi da odahnem, nego me siti gorčinama.
19
Ako je na silu, gle, On je najsilniji; ako na sud, ko će mi svedočiti?
20
Da se pravdam, moja će me usta osuditi; da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.
21
Ako sam dobar, neću znati za to; omrzao mi je život moj.
22
Svejedno je; zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.
23
Kad bi još ubio bič najedanput! Ali se smeje iskušavanju pravih.
24
Zemlja se daje u ruke bezbožniku; lice sudija njenih zaklanja; ako ne On, da ko?
25
Ali dani moji biše brži od glasnika; pobegoše, ne videše dobra.
26
Prođoše kao brze lađe, kao orao kad leti za hranu.
27
Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju, ostaviću gnev svoj i okrepiću se;
28
Strah me je od svih muka mojih, znam da me nećeš opravdati.
29
Biću kriv; zašto bih se mučio uzalud?
30
Da se izmijem vodom snežnicom, i da očistim sapunom ruke svoje,
31
Tada ćeš me zamočiti u jamu da se gade na me moje haljine.
32
Jer nije čovek kao ja da Mu odgovaram, da idem s Njim na sud;
33
Niti ima među nama kmeta da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu.
34
Neka odmakne od mene prut svoj, i strah Njegov neka me ne straši;
35
Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati; jer ovako ne znam za sebe.
