1
Kad Izrailj beše dete, ljubih ga, i iz Misira dozvah sina svog.
2
Koliko ih zvaše, toliko oni odlaziše od njih; prinosiše žrtve Valima, kadiše likovima.
3
Ja učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke, ali ne poznaše da sam ih ja lečio.
4
Vukoh ih uzicama čovečijim, užima ljubavnim; i bih im kao oni koji im skidaju jaram s čeljusti, i davah im hranu.
5
Neće se vratiti u zemlju misirsku, nego će mu Asirac biti car, jer se ne hteše obratiti.
6
I mač će stajati u gradovima njegovim, i potrće prevornice njegove i proždreti za namere njihove.
7
Narod je moj prionuo za otpad od mene; zovu ga ka Višnjem, ali se nijedan ne podiže.
8
Kako da te dam, Jefreme? Da te predam, Izrailju? Kako da učinim od tebe kao od Adame? Da te obratim da budeš kao Sevojim? Ustreptalo je srce moje u meni, uskolebala se utroba moja od žalosti.
9
Neću izvršiti ljutog gneva svog, neću opet zatrti Jefrema; jer sam ja Bog a ne čovek, Svetac usred tebe; neću doći na grad.
10
Ići će oni za Gospodom; On će rikati kao lav; kad rikne, sa strahom će dotrčati sinovi s mora;
11
Sa strahom će dotrčati iz Misira kao ptica, i kao golub iz zemlje asirske; i naseliću ih u kućama njihovim, govori Gospod.
