3580. I pšenice i vina izobila (novoga vina), označava prirodnu istinu iz toga. To se vidi iz značenja pšenice (žita), što je dobro, i iz značenja novoga vina (vina izobila), što je istina; ove, kada se odnose na Prirodno, označavaju prirodno dobro i istinu, a u ovakvom slučaju se hleb i vino odnose na Racionalno. Da hleb označava nebesko dobro, vidi br. 276, 680, 1798, 2165, 2177, 4378; a da vino označava duhovnu istinu, to jest istinu od dobra, vidi br. 1071, 1798. Da pšenica i novo vino imaju ovakvo značenje, može se videti iz sledećih odlomaka u Reči.

Kod Ageja: Za to se zatvori nebo nad vama da nema rose, i zemlja se zatvori da nema roda njezina. I dozvah sušu na zemlju, i na gore, i na žito i na vino i na ulje i na sve što zemlja rađa Agej 1:10, 11); ovde suša označava da nije bilo rose i kiše, to jest istine od dobra. Oskudica hleba je nedostatak dobra, a oskudica novoga vina je oskudica istine.

Kod Mojsija: Da bi nastavao Izrailj bezbrižno, izvor Jakovljev, u zemlji obilnoj žitom i vinom; i nebo će njegovo kropiti rosom (Zask. Ponovljeni 33:28); bezbrižno (sam) označava one koji nisu obuzeti zlima i obmanama (vidi br. 139, 471); a zemlja i novo vino označava dobro i istinu Crkve.

Kod Ozeja: Raširić e grane njegove, ljepota će mu bitui kao u masline i miris kao Libanski. Oni će se vratiti i sjedjedi pod sjenom njegovijem, rađaće kao žito u cvjetaće kao vinova loza; spomen će mu biti kao vino Libansko (14:6-8); ovde žito stoji za duhovno dobro, a vino za duhovnu istinu.

Kod Isaije: Za to će prokletstvo proždrijeti zemlju, i zatrće se stanovnici njezini; za to će izgorjeti stanovnici zemljski; i malo će ljudi ostati. Tužiće vino, uvenuće loza vinova, uzdisaće svi koji su vesela srca (Isaija 24:6, 7); govoreći o pustošenju duhovne Crkve; novo vino će tužiti, označava da će nesatti istine.

Kod Jeremije: Jer iskupi Jehova Jakova, i izbavi ga iz ruku jačega od njega. I doći će i pjevaće na visini Sionskoj, i steći će se dobru Jehovinom, k žitu, k vinu i k ulju, k jaganjcima i teocima; i duša će im biti kao vrt zaliven, i ne će Jeremija 31:11, 12). Ovde žito i novo vino stoje za dobro i istinu (od dobra), ulje stoji za dobro iz kojega ove dolaze, i koje je od njih; jaganjci i teoci stoje za istinu koja iz toga proističe; i pošto ove stvari imaju ovakvo značenje, one se nazivaju dobrom Jehovinim.

Kod Ozeja: Jer ona ne zna da sam joj davao žito i vino i ulje, i umnožavao joj srebro i zlato, od kojega načiniše Bala. Za to ću uzeti natrag žito svoje kad bude vrijeme, i vino svoje, kad bude vrijeme, i uzeći vunu svoju i lan svoj, kojom bi pokrivala golotinju svoju Osija 2:8, 9); govoreći o izopačenoj Crkvi; i jasno je da se žitom ne označava žito, niti novim vinom novo vino, niti ulje, srebro, zlato, vuna, i lan, nego duhovne stvari, to jest one koje pripadaju dobru i istini. Na sličan način, gde se govori o jednoj novoj Crkvi kod istoga proroka: I zaručiću te Sebi vjerom, i poznaćeš Jehovu. I zemlja će se odazvati žitu i vinu i ulju u Jezrahelu Osija 2:20-22. ; Jezrahel označava jednu novu Crkvu.

Kod Joila: Otrijeznite se , pijanice, i plačite; i ridajte svi koji pijete vino, jer se ote iz usta vaših. Opustje polje, tuži zemlja; jer je potrveno žito, usahlo vino, nestalo ulja Joilo 1:5, 10).

Kod istoga: I vi, sinovi Sionski, radujte se i veselite se u Jehovi Bogu svojemu, jer će vam dati dažd na vrijeme, i spustiće vam dažd rani i pozni na vrijeme. I gumna će napuniti žita, a kace će se preljevati vinom i uljem Joilo 2:23, 24), Kod istoga: I tada će gore kapati slatkim vinom, i humovi će se topiti od mlijeka, i svijem potocima Judinijem teći će voda, i izaći će izvor iz doma Jehovinog i natopiće dolinu Sitim (Joilo 3:18), govoreći o Gospodovom carstvu; novim vinom, mlekom, i vodom, označavaju se duhovne stvari, čije se obilje opisuje.

Kod Zaharije: I jehova Bog njihov izbaviće ih u taj dan kao stad vojega naroda, jer će se kamenje u vijencu podignuti u zemlji njegovoj. Jer koliko će biti dobro njegovo i kolika ljepota njegova! Od žita će rasti momci i od slatkoga vina djevojke Zaharija 9:16, 17).

Kod Davida: Nadgledaš zemlju i zalivaš je, obilno je obogaćavaš; potok je Božiji pun vode, spremaš za njih žito, jer je tako uredio. Luke se osipaju stadima i polja se zaodijevaju pšenicom, vesele se i pjevaju (Psalam 65:9, 13). Otuda se vidi, šta se označava žitom i novim vinom.

1798. A Avram reče: eto nijesi dao meni poroda. Da ovo znači da nije bilo unutrašnjeg u crkvi, jasno je iz značenja „poroda“ (semena), a što je ljubav i vera, o kojima je bilo reči (br. 255, 256, 1025), kao i iz značenja naslednika, kao što je objašnjeno u onom što sledi. Da su ljubav i vera, koja potiču iz toga, ono unutrašnje u crkvi, pokazano je nekoliko puta. Ni na koju drugu veru se ne misli osim na onu koja potiče od ljubavi prema bližnjemu. U širem smislu, vera je doktrinalno učenje crkve. Ali doktrinalno odvojeno od ljubavi ka bližnjemu ne čini ono što je unutrašnje u crkvi, jer je doktrinalno samo znanje koje je u sećanju, a koje može da postoji i kod najgorih ljudi, pa i kod paklenih (duhova). A doktrina koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu, ona sačinjava unutrašnje u crkvi, jer to je od života. Sam život je ono unutrašnje u svakom bogoštovanju; pa je stoga i doktrinalno, kad je iz ljubavi ka bližnjemu, isto tako unutrašnje u crkvi. Da je ovo ta vera na koju se ovde misli, vidi se iz toga što onaj koji je u ljubavi ka bližnjemu, taj je upoznat sa svim što se odnosi na veru. Samo pogledaj, ako hoćeš, sve doktrinalne stvari, i vidi šta su i kakve su; zar se one ne odnose na ljubav ka bližnjemu, pa stoga i na veru koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu? Pogledaj samo Zapovesti u Dekalogu. Prvi je o klanjanju Gospodu Bogu. Ona oji ima ljubav i koji voli bližnjega, taj se klanja Gospodu Bogu, jer je to njegov život. Druga Zapovest je da se čuva Sabat (dan odmora). Onaj koji je u ljubavi i u ljubavi ka bližnjemu, tome nije ništa milije nego da se klanja Gospodu, i da slavi Njegovo ime svakoga dana. Zapovest „ne ubi“, pripada sasvim ljubavi ka bližnjemu. Onaj ko voli bližnjega kao samoga sebe, taj zadrhti kada pomisli da se bližnjemu nešto desi što ga pozleđuje, a još više kad pomisli da ovaj bude ubijen. Zapovest „ne ukradi“; onaj ko voli bližnjega rado daje ovome nešto što je njegovo, i ne bi nikada od ovoga nešto ukrao. A tako je i sa zapovesti „ne čini preljube“; onaj ko voli bližnjega, taj bi radije čuvao ženu svoga bližnjega da joj neko ne nanese takvu povredu, i taj smatra da je preljuba zločin protivu savesti, i da ona razara bračnu ljubav i njene dužnosti. Poželeti ono što pripada bližnjemu je protivno onima koji žive u ljubavi ka bližnjemu, jer onaj ko je u ljubavi ka bližnjemu, taj želi da čini dobro bližnjemu i da mu da nešto svoje; takav nikada ne žudi za onim što pripada drugome. Ovo su zapovesti Dekaloga, koje su doktrinalne stvari vere; a one su ne samo u sećanju onoga koji voli bližnjega, već su one u njegovom životu i srcu; one su kao upisane u njemu, jer su one u njegovoj ljubavi ka bližnjemu, pa stoga i u samom njegovom životu; pored ostalih stvari dogmatske prirode koje on zna na sličan način od same ljubavi ka bližnjemu; jer on živi po savesti o onome što je pravo. Ono što je pravo i istinito, a što ne može da razume i da ispituje, on to veruje u nezazlenosti srca, jer je Gospod tako rekao. Onaj koji ovako veruje, ne greši, iako to što prihvata nije istina u sebi, nego samo prividna istina. Kao ne primer, ako veruje da se Gospod gnevi, kažnjava, iskušava, i slično. Ili ako drži da hleb i vikno u Svetoj Večeri imaju neko značenje, ili da su telo i krv na neki način prisutni (u Svetoj Večeri), kako to oni objašnjavaju – nema značaja da li kažu jedno ili drugo, iako malo njih o ovome razmišlja, ili ako i razmišljaju o tome pod uslovom da je iz čista srca, jer su tako bili poučeni, a pri tome žive u ljubavi ka bližnjemu. Kada ovi čuju da hleb i vino u unutrašnjem smislu označavaju Gospodovu ljubav prema celom ljudskom rodu, kao i sve što ide uz tu ljubav, kao i uzajamnu ljubav čovekovu prema Gospodu i bližnjemu, oni to odmah veruju, i raduju se da je tako. Dok to nije tako s onima koji znaju doktrinalne stvari, a nisu u ljubavi ka bližnjemu; ovi se o svemu raspravljaju, i osuđuju sve, ma ko oni bili, koji ne veruju kao oni. Iz ovoga se može videti da ljubav ka Gospodu i ljubav ka bližnjemu sačinjavaju ono što je unutrašnje u crkvi.