¹ A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?

² I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.

³ I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.

⁴ A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.

⁵ I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.

⁶ A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.

⁷ A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.

⁸ Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.

⁹ I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.

¹⁰ A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.

¹¹ Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.

¹² A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.

¹³ A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našeg, a jednog nema više.

¹⁴ A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.

¹⁵ Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe ovamo najmlađi brat vaš.

¹⁶ Pošljite jednog između sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon.

¹⁷ I zatvori ih u tamnicu na tri dana.

¹⁸ A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:

¹⁹ Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.

²⁰ Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svog da se posvedoče reči vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.

²¹ I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.

²² A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.

²³ A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumača.

²⁴ A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši između njih Simeuna veza ga pred njima.

²⁵ I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.

²⁶ I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.

²⁷ A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.

²⁸ I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom: Šta nam to učini Bog?

²⁹ I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreći:

³⁰ Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.

³¹ A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;

³² Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog većnema, a najmlađi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;

³³ Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog između sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.

³⁴ Posle dovedite k meni brata svog najmlađeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.

³⁵ A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.

³⁶ I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.

³⁷ A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.

³⁸ A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili bi ste me stara s tugom u grob.

¹ I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; rađajte se i množite se i napunite zemlju;

² I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.

³ Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

⁴ Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

⁵ Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.

⁶ Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.

⁷ Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.

⁸ I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:

⁹ A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,

¹⁰ I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.

¹¹ Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

¹² I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

¹³ Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje.

¹⁴ Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,

¹⁵ I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.

¹⁶ Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.

¹⁷ I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakog tela na zemlji.

¹⁸ A behu sinovi Nojevi koji izađoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.

¹⁹ To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.

²⁰ A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.

²¹ I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.

²² A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.

²³ A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.

²⁴ A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin,

²⁵ I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

²⁶ I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!

²⁷ Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!

²⁸ I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.

²⁹ A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.