¹ Prve godine Darija, sina Asvirovog od plemena midskog, koji se zacari nad carstvom haldejskim,

² Prve godine njegovog carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama jerusalimskim, sedamdeset godina.

³ I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom.

⁴ I pomolih se Gospodu Bogu svom i ispovedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti Tvoje;

⁵ Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih.

⁶ I ne slušasmo sluga Tvojih proroka, koji govorahu u Tvoje ime carevima našim, knezovima našim i očevima našim i svemu narodu zemaljskom.

⁷ U Tebe je, Gospode, pravda, a u nas sram na licu, kako je danas, u Judejaca i u Jerusalimljana i u svih Izrailjaca, koji su blizu i koji su daleko po svim zemljama kuda si ih razagnao za grehe njihove, kojima Ti grešiše.

⁸ Gospode, u nas je sram na licu, u careva naših, u knezova naših i u otaca naših, jer Ti zgrešismo.

⁹ U Gospoda je Boga našeg milost i praštanje, jer se odmetnusmo od Njega,

¹⁰ I ne slušasmo glas Gospoda Boga svog da hodimo po zakonima Njegovim, koje nam je dao preko sluga svojih proroka.

¹¹ I sav Izrailj prestupi zakon Tvoj, i odstupi da ne sluša glas Tvoj; zato se izli na nas prokletstvo i zakletva napisana u zakonu Mojsija, sluge Božijeg, jer Mu zgrešismo.

¹² I On potvrdi reči svoje koje je govorio za nas i za sudije naše, koje su nam sudile, pustivši na nas zlo veliko, da tako ne bi pod svim nebom kako bi u Jerusalimu.

¹³ Kako je pisano u zakonu Mojsijevom, sve to zlo dođe na nas, i opet se ne molismo Gospodu Bogu svom da bismo se vratili od bezakonja svog i pazili na istinu Tvoju.

¹⁴ I Gospod nasta oko zla i navede ga na nas; jer je pravedan Gospod Bog naš u svim delima svojim koja čini, jer ne slušasmo glas Njegov.

¹⁵ Ali sada, Gospode Bože naš, koji si izveo narod svoj iz zemlje misirske rukom krepkom, i stekao si sebi ime, kako je danas, zgrešismo, bezbožni bismo.

¹⁶ Gospode, po svoj pravdi Tvojoj neka se odvrati gnev Tvoj i jarost Tvoja od grada Tvog Jerusalima, svete gore Tvoje; jer sa greha naših i s bezakonja otaca naših Jerusalim i Tvoj narod posta rug u svih koji su oko nas.

¹⁷ Sada dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge svog i molbe njegove, i obasjaj licem svojim opustelu svetinju svoju, Gospoda radi.

¹⁸ Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu i grad, na koji je prizvano ime Tvoje, jer ne radi svoje pravde nego radi milosti Tvoje padamo pred Tobom moleći se.

¹⁹ Gospode usliši, Gospode oprosti, Gospode pazi i učini, ne časi sebe radi Bože moj, jer je Tvoje ime prizvano na ovaj grad i na Tvoj narod.

²⁰ A dok ja još govorah i moljah se i ispovedah greh svoj i greh naroda svog Izrailja, i padah moleći se pred Gospodom Bogom svojim za svetu goru Boga svog,

²¹ Dok još govorah moleći se, onaj čovek Gavrilo, kog videh pre u utvari, dolete brzo i dotače me se o večernjoj žrtvi.

²² I nauči me i govori sa mnom i reče: Danilo, sada iziđoh da te urazumim.

²³ U početku molitve tvoje iziđe reč, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj reč, i razumi utvaru.

²⁴ Sedamdeset je nedelja određeno tvom narodu i tvom gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima.

²⁵ Zato znaj i razumi: Otkada iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme.

²⁶ A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata.

²⁷ I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana, a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenog izliće se na pustoš.

¹ U to vreme, govori Gospod, izvadiće se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti svešteničke i kosti proročke, i kosti stanovnika jerusalimskih;

² I razmetnuće se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; neće se pokupiti ni pogrepsti, nego će biti gnoj po zemlji.

³ I voleće smrt nego život, sav ostatak što ih ostane od ovog roda zlog, što ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.

⁴ Još im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se?

⁵ Zašto je zašao taj narod jerusalimski za svagda? Drže se prevare, neće da se obrate.

⁶ Pazio sam i slušao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da reče: Šta učinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.

⁷ I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i ždral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.

⁸ Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž učini lažljiva pisaljka književnička.

⁹ Mudraci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše reč Gospodnju, pa kakva im je mudrost?

¹⁰ Zato ću dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji će ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice.

¹¹ Jer leče rane kćeri naroda mog ovlaš govoreći: Mir, mir; a mira nema.

¹² Eda li se postideše što činiše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.

¹³ Sasvim ću ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišće je opalo; i šta sam im dao uzeće im se.

¹⁴ Što stojimo? Skupite se i uđimo u tvrde gradove, i onde ćutimo; jer nas je Gospod Bog naš ućutkao napojivši nas žuči, jer zgrešismo Gospodu.

¹⁵ Čekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.

¹⁶ Od Dana ču se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dođoše i pojedoše zemlju i sve što beše u njoj, gradove i koji življahu u njima.

¹⁷ Jer, evo, ja ću pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te će vas ujedati, govori Gospod.

¹⁸ Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo.

¹⁹ Eto vike kćeri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zašto me razgneviše svojim likovima rezanim, tuđim taštinama?

²⁰ Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.

²¹ Satrven sam što je kći naroda mog satrvena, u žalosti sam, čudo osvoji me.

²² Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zašto se dakle ne isceli kći naroda mog?