¹ A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten.

² I učiniću zavet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti.

³ A Avram pade ničice. I Gospod mu još govori i reče:

⁴ Od mene evo zavet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima.

⁵ Zato se više nećeš zvati Avram nego će ti ime biti Avraam, jer sam te učinio ocem mnogih naroda;

⁶ Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe.

⁷ A postavljam zavet svoj između sebe i tebe i semena tvog nakon tebe od kolena do kolena, da je zavet večan, da sam Bog tebi i semenu tvom nakon tebe;

⁸ I daću tebi i semenu tvom nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju hanansku u državu večnu, i biću im Bog.

⁹ I reče Bog Avramu: Ti pak drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena.

¹⁰ A ovo je zavet moj između mene i vas i semena tvog nakon tebe koji ćete držati: da se obrezuju između vas sve muškinje.

¹¹ A obrezivaćete okrajak tela svog, da bude znak zaveta između mene i vas.

¹² Svako muško dete kad mu bude osam dana da se obrezuje od kolena do kolena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od semena tvog.

¹³ Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavet moj na telu vašem zavet večan.

¹⁴ A neobrezano muško, kome se ne obreže okrajak tela njegovog, da se istrebi iz naroda svog, jer pokvari zavet moj.

¹⁵ I još reče Bog Avramu: A Saru ženu svoju ne zovi je više Sara nego neka joj bude ime Saara.

¹⁶ I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje.

¹⁷ Tada pade Avram ničice i nasmeja se govoreći u srcu svom: Eda će se čoveku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi?

¹⁸ I Avram reče Bogu: Neka živ bude Ismailo pred Tobom!

¹⁹ I reče Bog: Zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadećeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim da bude zavet večan semenu njegovom nakon njega.

²⁰ A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i načiniću od njega velik narod.

²¹ A zavet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, do godine u ovo doba.

²² I Bog izgovorivši otide od Avrama gore.

²³ I Avram uze Ismaila sina svog i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje god beše kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak tela njihovog u isti dan, kao što mu kaza Bog.

²⁴ A beše Avramu devedeset i devet godina kad obreza okrajak tela svog.

²⁵ A Ismailu sinu njegovom beše trinaest godina kad mu se obreza okrajak tela njegovog.

²⁶ U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo,

²⁷ I svi domašnji njegovi, rođeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše obrezani s njim.

¹ Zato, dakle, i mi imajući oko sebe toliku gomilu svedoka, da odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena,

² Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijeg.

³ Pomislite, dakle, na Onog koji je takvo protivljenje protiv sebe od grešnika podneo, da ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži.

⁴ Jer još do krvi ne dođoste boreći se protiv greha,

⁵ I zaboraviste utehu koju vam govori, kao sinovima: Sine moj! Ne puštaj u nemar karanja Gospodnja, niti gubi volje kad te On pokara;

⁶ Jer koga ljubi Gospod onog i kara; a bije svakog sina kog prima.

⁷ Ako trpite karanje, kao sinovima pokazuje vam se Bog: jer koji je sin kog otac ne kara?

⁸ Ako li ste bez karanja, u kome svi deo dobiše, dakle ste kopilad, a ne sinovi.

⁹ Ako su nam dakle telesni očevi naši karači, i bojimo ih se, kako da ne slušamo Oca duhova, da živimo?

¹⁰ Jer oni za malo dana, kako im ugodno beše, karahu nas; a Ovaj na korist, da dobijemo deo od Njegove svetinje.

¹¹ Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost; ali posle daće miran rod pravde onima koji su naučeni njime.

¹² Zato oslabljene ruke i oslabljena kolena ispravite,

¹³ I staze poravnite nogama svojim, da ne svrne šta je hromo, nego još da se isceli.

¹⁴ Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovog niko neće videti Gospoda.

¹⁵ Gledajte da ko ne ostane bez blagodati Božije: da ne uzraste kakav koren gorčine, i ne učini pakost, i tim da se mnogi ne opogane.

¹⁶ Da ne bude ko kurvar ili opoganjen, kao Isav, koji je za jedno jelo dao prvorodstvo svoje.

¹⁷ Jer znate da je i potom, kad htede da primi blagoslov, odbačen; jer pokajanje ne nađe mesta, ako ga i sa suzama tražaše.

¹⁸ Jer ne pristupiste ka gori koja se može opipati, i ognju razgorelom, oblaku, i pomrčini i oluji,

¹⁹ I trubnom glasu, i glasu reči, kog se odrekoše oni koji čuše, da ne čuju više reči;

²⁰ Jer ne mogahu da podnesu ono što se zapovedaše: Ako se i zver dotakne do gore, biće kamenjem ubijena.

²¹ I tako strašno beše ono što se vide da Mojsije reče: Uplašio sam se i drhćem.

²² Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela,

²³ K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika,

²⁴ I k Isusu, Posredniku zaveta novog, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva.

²⁵ Ali gledajte da se ne odreknete Onog koji govori; jer kad oni ne utekoše koji se odrekoše onog koji prorokovaše na zemlji, a kamoli mi koji se odričemo nebeskog,

²⁶ Kog glas potrese onda zemlju, a sad obeća govoreći; još jednom ja ću potresti ne samo zemlju nego i nebo.

²⁷ A što veli: još jednom, pokazuje da će se ukinuti ono što se pomiče, kao stvoreno, da ostane ono što se ne pomiče.

²⁸ Zato, primajući carstvo nepokolebano, da imamo blagodat kojom služimo za ugodnost Bogu, s poštovanjem i sa strahom.

²⁹ Jer je Bog naš oganj koji spaljuje.