1
A kad dođe sedmi mesec i sinovi Izrailjevi behu u svojim gradovima, sabra se narod jednodušno u Jerusalim.
2
Tada usta Isus, sin Josedekov s braćom svojom sveštenicima i Zorovavelj sin Salatilov s braćom svojom, i izgradiše oltar Boga Izrailjevog da prinose na njemu žrtve paljenice kako piše u zakonu Mojsija čoveka Božijeg.
3
I podigoše oltar na mestu njegovom, ako i behu u strahu od naroda zemaljskih; i prinosiše na njemu žrtve paljenice Gospodu, žrtve paljenice jutrom i večerom;
4
I praznovaše praznik senica, kako je pisano, prinoseći žrtve paljenice svaki dan na broj kako je uređeno za svaki dan.
5
A potom prinosiše žrtvu paljenicu svagdašnju, i na mladine i na sve praznike Gospodnje osvećene i od svakog koji dragovoljno prinošaše prinos Gospodu.
6
Od prvog dana meseca sedmog počeše prinositi žrtve paljenice Gospodu, a dom Gospodnji još ne beše osnovan.
7
I dadoše novce kamenarima i drvodeljama, i hranu i piće i ulje Sidonjanima i Tircima da dovoze drva kedrova s Livana u more jopsko, kako im beše pustio Kir, car persijski.
8
I druge godine po povratku njihovom k domu Božijem u Jerusalim, drugog meseca, počeše Zorovavelj sin Salatilov i Isus sin Josedekov i ostala braća njihova, sveštenici i Leviti, i svi koji dođoše iz ropstva u Jerusalim i postaviše Levite od dvadeset godina i više da nastoje nad poslom oko doma Gospodnjeg.
9
I bi postavljen Isus i sinovi njegovi i braća njegova, i Kadmilo i sinovi njegovi, sinovi Judini, zajedno da nastoje nad poslenicima u domu Božijem, i sinovi Inadadovi i njihovi sinovi i braća njihova Leviti.
10
I kad zidari polagahu temelj crkvi Gospodnjoj, postaviše sveštenike obučene s trubama i Levite sinove Asafove s kimvalima da hvale Gospoda po uredbi Davida cara Izrailjevog.
11
I pevahu naizmence hvaleći i slaveći Gospoda: Jer je do veka milost Njegova nad Izrailjem. I sav narod podvikivaše glasno hvaleći Gospoda što se osnivaše dom Gospodnji.
12
A mnogi od sveštenika i Levita i glavara domova otačkih, starci koji behu videli pređašnji dom, plakahu glasno gledajući ovaj dom koji se osnivaše, a mnogi opet podvikivahu od radosti,
13
Te narod ne mogaše razaznati viku radosnu od vike plačne u narodu, jer narod podvikivaše glasno, i vika se čujaše daleko.
